Mađijsko-teoristička retorika najčešće se pojavljuje u obliku tzv.fraziranja. Izraz je ranije označavao tip rečeničkih konstrukcija karakterističnih za nekog pisca ili stil, no u poslednje vreme je dobio pogrdno značenje. Fraziranje je postalo sinonim za jednu vrstu praznoslovlja i plitkih teorijskih uopštavanja, za diskutantska preklapanja, i druge vidove obrednog opštenja. To je jedno naročito usmereno, funkcionalno brbljanje, koje bi da objasni svet i sve što se u njemu zbiva držeći se nekoliko nepomerljivih pogodbi. Javlja se u govoru, u knjigama, novinama, i u tonama šapirografisanog materijala koje svi s poštovanjem primaju, a niko ih ne čita.
Pojava je odavno uočena i osuđena. Povremeno se upozorava da neobrazovani ljudi ne mogu da prime i razumeju poruku koja im se frazerskim jezikom predaje. (Kao da tu ima nešto da se razume!). Time se teškoća svodi na formalno ogrešenje o jezik. Polazi se od optimističke pretpostavke da bi se ta vrsta sadržaja mogla predstaviti nekako drukčije, da bi se takvo usmerenje moglo izražavati suvislije, da bi se o takvim temama moglo pisati lepše i bolje. Zaboravlja se da je frazerska retorika po svojoj prirodi nadlična i protivlična, a da je stil ili ličan, ili ga nema. Valjan stil se izgrađuje u odbrani ličnih stavova i uverenja, a ne u zastupanju zvaničnih učenja. Frazerski žargon je krut i mrtav zato što prenosi dogmu, ali to mu i jeste razlog postojanja. Oživeti ga i razigrati ga, značilo bi ukinuti ga. Projasnimo li ga, postaće providan i prazan, i izgubiti mađijsku snagu, a time i svoju funkciju. To je utvara koju bi i kap sveže krvi ubila. Njegova snaga ne počiva na slobodnim argumentima niti na otvorenosti prema protivnim mišljenjima. On se mora prihvatiti i prenositi takav kakav je, onako kao što se prenose prašnjave i rastočene, no nekom i zbog nečeg važne stvari.
Jezik je sredstvo saobraćanja, ali, u nekim okolnostima, saopštavanje je jednosmerno; ono teče od jačeg ka slabijem, od vrha ka dnu. Njime se, tada, daju naređenja i smernice, a naređenja ne podnose ličnu boju i stil. Sočnost i živost odlike su individualnog mišljenja. Politička retorika ga se užasava. Zaključak: ona se ne može ulepšati. Opismenjavanje i doterivanje jednog teksta nikad nije puka tehnička radnja. To zna svako ko se iole ozbiljnije bavio pisanjem. Zbrka, nepošteno i polovično mišljenje ne mogu se uzdići do "lepog stila".
Fraze su neka vrsta lozinki među pripadnicima jedne zavereničke družine ili sekte. One čas zamenjuju nešto što se ne može reći, čas naznačuju ono što bi valjalo saopštiti, ili, prosto, stvaraju dimnu zavesu. A kad se govori s tolikim zadnjim mislima, dolazi se do svega osim do jasnoće i jezgrovitosti. Jedini smisao ovakve upotrebe jezika može biti obredni. Činjenica da neko prihvata i prenosi taj govor znak je pristajanja na određeni poredak življenja i mišljenja: žargon je, time, odigrao svoju osnovnu ulogu. Neodređen i neproziran, on je upravo zbog tih svojih odlika praktičan: svako ga može ispuniti onim što ima, a kako većina ljudi ne nosi bog zna šta u sebi, to se ni takvi obrasci ne obogaćuju na svom putu kroz život. Oni su pogodni da mnogo štošta dotaknu, a da se ni o čem do kraja ne izjasne.
Svi poznajemo omiljene obrte tog žargona. Jednom se dobija rečenica koja ništa ne znači; drugi put, iskaz se jezički ne drži, ali se vidi šta se htelo; treći put se kazuje bilo šta, da bi se nešto izbeglo. U "materijalima" za sednicu Opštinske skupštine stoji: Ekonomski principi poslovanja zabeležili su pozitivan rast. Tu su spojene dve nerazrušive sintagme, ekonomski principi poslovanja, i pozitivan rast. Svaki izraz posebno besmislen je i neodrživ: principi poslovanja su ili ekonomski, ili od poslovanja nema ništa; isto tako teško je zamisliti rast koji ne bi bio pozitivan. Rečenica se, međutim, može razumeti. Moglo se, doduše, reći: "poslovna načela su potvrdila svoju korisnost", ili "tržišni principi su dali plodove", ali tada bismo dobili nešto sasvim banalno. Tržišna načela moraju se obazrivo isticati zbog nekih drugih, suprotnih, neimenovanih težnji. Jedna neumitnost ekonomskog života prihvata se preko volje, i tobože teorijski osmišljava.
Kad se ne zna šta se hoće, zašto i kako se hoće, onda se zadaci i sadržaji ovlašno naznačuju, pa se dobija vrćenje u krug: Učesnici društvenog dogovaranja samostalno, društvenim dogovorom, utvrđuju postupak dogovaranja.
To, valjda, znači: Dogovorite se kako znate, pogrešiti ne možete. Prevedeno na prost jezik: treba održati prethodni sastanak, na kome će se utvrditi kako da se vodi glavni sastanak.
Da bi se iskazalo ono što ne postoji, što je loše i na brzinu smišljeno, prave se nemoguće kovanice i rogobatni spojevi. Tako nalazimo: susretno i stalno planiranje, dohodovne odnose, ekscesne prilaze, delove procesa rada, kvalitetno reagovanje, pravno-nesvojinski karakter društvene svojine.
Slušamo profesionalnog diskutanta koji se u svojoj diskusiji osvrće na ono što je predgovornik istakao, s obzirom da njegovo preduzeće stoji pred problemom, i da zbog svega toga treba ići na sistemska rešenja.
Naporedo sa diskutantom oglasio se tip javnog mislioca koji se trudi da teorijski uobliči sva ta raznorodna iskustva. Evo primera karakterističnog za taj pravac filosofiranja: Čovek kao subjektivni odnos procesa proizvodnje je ne samo činilac proizvodnih snaga društva, već predstavlja sponu proizvodnih snaga sa drugom dijalektičkom stranom proizvodnje, kao akter proizvodnih odnosa koji ostvaruje konkretna društvena proizvodnja. Upravo ti odnosi proizvodnje predstavljaju osnovne odnose društvene strukture iz kojih se izvode i uslovljavaju svi drugi odnosi među ljudima konkretnih društava.
Sintaksa ove retorike ima svoje ustaljene obrte, jedan posebni način izvođenja zaključaka. Tu se, prema Markuzeu, pojavljuju represivne gramatičke konstrukcije, hipnotičko-ritualne formule, koje računaju s nekom vrstom uslovljenog refleksa kod čitaoca, odnosno slušaoca. Našem društvu su takve pojave strane: sa ovom tvrdnjom ne može se diskutovati. Izneti pretpostavku da su baš te pojave dotičnom društvu imanentne, bilo bi ravno prestupu. Drugi primer tipičnog nasilničkog obrta u konstruisanju rečenice je ovaj: To je za nas neprihvatljivo, jer je nespojivo sa našim principima. Zašto je neprihvatljivo i nespojivo, i zašto su principi izvan sumnje, i zašto je ono što je s njima nespojivo samim tim i štetno, i da li je predlog stvarno nespojiv, ta se pitanja ne smeju postavljati. Jezik se svodi na nerazmrsivu mrežu tautologija: naš put je dobar zato što je ispravan, a ispravan zato što je napredan, a napredan jer je jedino moguć, a jedino moguć samim tim što je naš. Krug je zatvoren. Suprotnosti su isključene, metodička sumnja zamenjena metodičkim nesumnjanjem. Formulacije su takve da se ne mogu usvojiti, a odbaciti se ne smeju. Ima ljudi koji ovakve iskaze prihvataju sa nekom vrstom samoubilačke naslade.
U ovim tvrdnjama se podržava stil naučnog izražavanja, pa se tako i najluđe proizvoljnosti proturaju kao dokazane istine. Tome služe okamenjeni teroristički izrazi, kao nepotrebno je dokazivati, poznato je, idejno je neprihvatljivo, jasno je, nedopustivo je tvrditi, zna se, neshvatljivo je, nema druge alternative... (Kad bi bar jedna postojala!).
U svim tim formulama, u rasuđivanju nema nikakve postupnosti, posredovanja ni izvođenja dokaza. Rečenicama upravljaju pojedine imenice, u čijem prisustvu se druge reči ne glasaju.
Jamačno je potreba teoretskog obrazlaganja klimavih postavki dovela do neobične upotrebe priloga paralelno i neposredno: Samoupravljanje se razvija paralelno u više pravaca, čitamo u jednom članku, dok iz drugog saznajemo da radnik odlučuje neposredno preko svojih delegata.
Kao što postoje posvećene, tako postoje i one druge, obesvećene, prokažene reči, i načini da se neki pojmovi unize, umanje. Kroćenje reči najradije se obavlja pomoću navodnica. Svaka iole nezavisnija reč stavlja se među navodnice, da ne bi nadjačala liturgijsko mumlanje. Čitamo: Takva "perspektiva" bila je neprihvatljiva za naše radne ljude. Svaka perspektiva je, prema ovom misliocu, svetla i perspektivna; perspektiva okrenuta u nepoželjnom pravcu nije nikakva perspektiva, pa je treba kastrirati navodnicama. Najopasnije reči kadikad se dvostruko krote, navodnicama i ironičnim rečcama (navodni, tobožnji, vajni). Dobijamo: navodno "gubljenje" uloge, tobožnje "oslobodioce". Tu već počinje čisto neznalaštvo pa ćemo i o njegovoj ulozi štogod reći.