Ime mi je Žika Kurjak. Zovem se u stvari Živojin Stanimirović, al' još kao maloga prozvaše me i Kurjak. To je, mislim, zbog mog izgleda. Ono, sad više ličim na babu nego na kurjaka, a jedanput za vreme rata kod Gvozdena u kafanu Mile Lepin mi stolicom rascopa i nos, pa mi otad, evo, ostade ovako raskokan i kriv, al' nije uvek bilo tako. A možda i zato što sam kao mali voleo da se smucam po planine oko Okna kao kurjak, ne znam.
Kao mlad bio sam mnogo nezgodan. Otac me prvo dade u gimnaziju u Ćupriju, al' od toga ne ispade ništa. Dva razreda nekako završi, al' treći nikako. Prvo jedanput ponavljah, a onda me još i načisto isteraše, zbog mog drugara Momčila Teofilovića Vlaa iz Dve Sestre, sad pokojnog, nek mu je laka zemlja. On se bio nešto navrzo na mene, a bio je stariji godinu dana, pa me svaki čas kljuca. Pune dve godine jeo sam ja batine od njega, glavu nisam mogo da podignem. Šta sve nisam radio, pa ne vredi i ne vredi.
A Momčilov otac Sreten Teofilović, isto po nadimku Vla, imao kafanu u selo Dve Sestre. Kod Dve Sestre su, pričaju stari, nekad, ko zna kad, poginule dve sestre. Čuvale ovce, pa naišli Turci. Oni pojurili da ih povataju, a devojke skočile u ambis i poginule. I tako, prvo su tu stenu Dve Sestre nazvali, a onda se, odma ispod nju, napravilo i selo, pa su i njega isto krstili. To je bilo ko zna kad, ni ne pamti se. Samo se tako priča.
A selo Dve Sestre na tri kilometra od Okna, a i Sretenova žena bila Srpkinja, pa mu u kafanu išli i Srbi i Vlasi, i seljaci i rudari, i iz Okna i iz drugi rudnici, i oni su, bogami, dobro radili. I tako, Sreten Vla je trgovao i sa kafedžije u Ćupriju i u Paraćin i stalno je vozom ili on njima nešto slao ili od njih nešto dobivao. Tek, često je kod nas silazio ili on ili njegov sin Momčilo.
Kad siđe Sreten, ja prođem dobro. Al kad siđe Momčilo, ja izem batine. On tad sačeka i putnički iz Ćuprije i mene kako se vraćam iz škole, pa mi kaže:
"Kurjak. Jopet si mi noćas ukrao jagnje, Kurjak."
I onda pođemo na Miladinovu livadu pored stanice i tu ti mene moj Momčilo odelje.
Plačem ja, do neba se, mislim, čuje. Al, opet, izgleda, ne čuje se baš mnogo daleko. Jer posle to Momčilo me pusti da se dan-dva odmorim, pa me ponovo presretne i odvede na Miladinovu livadu. I ja ti opet negde plačem.
A naša škola ti je izgledala ovako. Od Okna do Ćuprije ti je trijes i pet kilometra. Svako jutro ustajemo u četiri i u pola pet, pet sedamo na putnički za Ćupriju. Onda vas dan provodiš u školi, pa čekaš na stanicu u Ćupriju, a posle podne penješ se na isti taj putnički, koji se sad vraća u Okno, i kući stižeš opet u mrak. A ako voz i kasni, ne pitaj.
Ne mož to, bre, da izdržiš, pa da si bogov stric lično, a nekmoli dete. Ja sam tako izdržao dve godine, a kad ono još i Momčilo poče da me sačekuje, više se nije moglo. Tako ti treći ponavljam i nikad ga više ne završim. A ni škola me, što da se lažemo, nije mnogo vukla.
Kad te godine doneso svedočanstvo kući, otac me prvo išiba kaišem, a onda odma ode do kopača čika-Svete Mladenovića i ja ti već od preksutradan poče zorom da silazim u jamu kao njegov najmlađi jamski laufer.
Celo to leto sam tako kilavicom kopao ugalj i lopatom ga tovario na vagonet. Sad je naša jama, dabome, otpre nekoliko godina, zatvorena i moje Okno je skroz propalo. Srce da ti se proplače kad ga vidiš. Al onda je naš ugalj bio kao staklo. Gospoda ga, pa, bogami, kažu, i neki ministri ložili. I Okno, dabome, bilo drukčije. Posle, pun vagonet odguram do skretnice, gde ga prikače za vitlo ili, ako smo visoko, private konji, a uzimam prazan i vraćam se na numeru. Kad ti je trines-četrnes, bre, a moraš tako da radiš, nije ti zgodno.
Al ja sam to, ljudi, nekako voleo. Tad su u jami još bili konji i ja ti tamo, ljudi, tu nesretnu živinu tako zavolim. Oni su ti, jadnici, još bili mladi, ali da'l od onaj mrkli mrak da'l od ono čas mračno čas svetlo, svi brzo skroz oćorave, ko krtice. A kad i jedanput spuste, više ih i ne izvukuju — i štale su tamo imali — belog boga ne vide sve dok toliko ne propadnu da više nisu za ništa drugo nego za nož. I gledaju te onde onim pametnim slepim očima ko da te vide.
To je mene, ljudi, toliko žalostilo — kao dete sam nekako bio žalostivan — da sam, bogami, čak i plakao. Nije moglo, čini mi se, dva-tri dana u jamu da mi prođe da malo ne proplačem.
Naročito sam tamo voleo jednog Liska. To je bio, tako, ružan, krupan lisas konj s belu belegu na čelo, al' pametan, ko čovek. Konj ti je uopšte pametna živutinja, a uvo je valjda bilo raz sveta.
"Zdravo, Lisko", kažem mu ja, a on strigne ušima: po glas me poznaje. More, kakvi, i korak mi poznavao. Čim naiđem na skretnicu, on okreće glavu na mene, ko da može da me vidi.
I bio sam ga naviko da ga ranim. Od matere sam svakodnevno krao po parče leba ili proje što je spremala za džukele i nosio mu ga u džep. Čim mu priđem, on polako zarže i počne da me njuška i gurka glavom.
Izvadim, pa mu dam; a sve pazim da me ne vidi vozar.
"Na, Lisko. Jedi, Lisko." I ljubim ga u obraze i milujem. "Jedi, moj Lisko, da mi budeš jak i zdrav. Još dve godine ovako da izdržiš, dok malu maturu ne položim, a onda ćemo ja i ti", pa ne smem ni da kažem šta ćemo, nego mu pokazujem rukom nagore, ko da me vidi. A kolika sam bio budala, u to sam i verovao. I sve mi je bilo jasno, sve šta ćemo i kako ćemo napolju, samo nisam znao kako ću da ga ukradem. "A onda ćemo", šapućem mu, "da pobegnemo u Bučinu." To je planina iznad Okna. "Tamo je šuma velika, livade od divlje cveće samo trepere i trava mi je do grudi. I ima jedan stari Vla vidar, deda Paun, što vida i konji i ljudi, samo on zna kako. Kod njega ću da ti izlečim oči, pa ćemo da uživamo. Ti paseš, a ja ležim pored tebe i blenem u nebu. Tako ima da uživamo."
Al to se leto nekako brzo završi i dođe vreme da se opet pođe u školu.