Jedne noći, jako kasno, prolazio sam ulicom nedaleko od železničke stanice. Bilo je proleće ili jesen, ne sećam se tačno. Jedna od onih mirnih, hladnjikavih, prozračnih beličastih noći kad prija mantil na leđima.
Ulica je bila duga i pusta; nigde u njoj nikoga kao da je bolest opustošila. Preko puta, s moje desne ruke, čučali su nekakvi kućerci, niski i čađavi; od njih se nastavljao dug, pravilan red prljavozelenih taraba; onda je dolazila neka radionica, ili možda garaža, u ovo doba dana zatvorena; pa opet niska, tamnožuta zgrada štamparije. A još više u stranu, odmah iza njihovih leđa — činilo se, a nije bilo tako — kao da se igraju igara ovog sveta, u dalekoj, nadmoćnoj visini, kao na hridini, gomilale su se mračne gromade kućerina Lomine ulice, Balkanske, Terazija. Nekoliko osvetljenih prozora na njima visili su u toj golemoj tamnoj zbrci kao napuštena lastavičja gnezda.
Išao sam ulicom u potpunoj tišini i valjda ni sopstvene korake nisam čuo, i taj mir i prozračni zrak prosto su me milovali. Odmarao sam se sam u noći dok se oko mene odmaralo i vreme samo.
Sutra će odavde možda poći na svoj beskrajni put ona sitna, hladna, sumorna kiša, koja će kud god pogledaš pritiskivati svet kao ogromni mokri sunđer i kvasiti ga i spolja i iznutra; teško tebi, jadniče, ako, nateran poslom, ili, još gore, u pratnji čoveka koji označava višu silu, budeš primoran da dan provedeš na utrini. Ili će, opet neočekivano, da udari žega, ona koja prži i odozdo i odozgo i koja ti zaustavlja dah kao vrela rerna; kud se god okreneš, kud god pokušaš da skloniš glavu, u sobi, na ulici, u kancelariji, pod jadnim, ćosavim drvetom, svuda te sačekuje njen nečujni, nepokretni, mrtvi lepak, koji ti suši ždrelo i mozak.
Sutra će od ranog jutra, još dok sunce ne siđe ni do prozora, ovde započeti tutnjava. Jurnuće teški kamioni, hladnjače, autobusi, aluminijumske muljače đubreta, brektave mešalice betona. Kao uplašene šarene bube muvaće se između njih mali automobili. Tandrčući, galopiraće, ka mostu, ka izlazu iz grada, napolje, u slobodu ili, opet, otuda, u grad, metež i buku, svi u nekoj groznici, kao u strahu, kao da, jedni odovud drugi otud, od smrti same beže.
I već tada, dok rumeno sunce još bude na krovovima čučalo, u restoranu nekog od ovih starih, izlizanih hotela možda će sedeti neki ćutjliv mlad čovek, siromaški ali s pažnjom odeven, sa čistom košuljom koju je prethodne noći u umivaoniku trokrevetne sobe oprao, s pomalo otrcanom i masnom kravatom i nabreklom jevtinom tašnom prepunom prospekata i uzoraka, i za stolom kraj izloga lagano ispijati prvu jutarnju kafu. Čeka ga dug, težak, užasan dan i sa zadovoljstvom će srkutati toplu crnu tekućinu i vući dimove iz svoje tanke cigarete. Gledaće kroz staklo u narod koji na ulici počinje da promiče i razmišljaće o tome da li će u onim mnogobrojnim kancelarijama koje ga danas očekuju možda nanovo ugledati nekoga od njih i prepoznati ga kao poznanika koga ne poznaje, čoveka bar po nečemu bliskog sebi. Zadovoljan što je ustao rano i time ostvario trenutak odmora, uživaće u njemu kao u najvećem dobru koje je ovaj svet mogao da mu pruži, tako, bez doručka, čak i bez novina, samo sa crnom kafom, cigaretom i svojim neveselim, crnim mislima.
Mir, tišina, san i to me je blažilo kao melem.
Odjednom u toj tišini nešto začuh. Iznenada zdesna, iz one zbrke od kuća utonulih u san, odozgo kao da dolazi s onog sveta, tiho, sa dosadom, bezrazložno zalaja pas.