Brat je, iznad svega na svetu, voleo konje.
Još u detinjstvu jedan čudan, gotovo neverovatan događaj, u koji je malo ko proniknuo, ukazao je da je njegova sudbina vezana za konje. Ono što se po bratovu glavu moglo završiti nesrećom okrenulo se u sreću.
— Rođen je pod konjskom zvezdom — znao je za brata da kaže ded.
Evo šta se dogodilo:
Brat je mirno jahao na ždrebetu, koje je vodio otac. Iznenada, ždrebe se preplašilo, istrglo ular iz očevih ruku i nadalo u ludi trk.
Otac smatra da se ždrebe poplašilo od zmije. Ded, koji ima godina koliko granati orah pred našom kućom, veli da tu zmije nije bilo.
Bilo kako bilo, tek je ždrebe za tren oka nestalo u visokom žitu, među jarugama, iza ograda i drveća. Po jatima vrana i jarebica, koja su se, preplašeno, u prhoru, dizala u nebo, mogao se naslutiti trk suludog ždrebeta.
Otac je prežalio mog brata. Zamišljao je najgore: svog sina nataknutog na granu ili kolac, raspolućene glave, prebijene kičme, slomljenog vrata.
Nije mogao da se načudi kad je video kako iz žita iskasava ždrebe, poslušno kao jagnje, noseći mog brata, vedrog i nasmejanog, kao ratnika koji se živo i srećno vratio s nekog dugog i krvavog vojevanja.
— Bio je sličan suncu na istoku — veli otac.
Dalji bratov život bio je vezan za konje. Većina ukućana, zaneta svakidašnjim brigama, to nije primećivala, a ako i jeste, nije uzimala za ozbiljno, kao zabrinjavajuću ili radosnu činjenicu.
Brat je rastao uz konje, bolje reći s konjima. Češagijao ih, zobio, pojio, projahivao, čistio im ležaj i prostirao slamu. U tome ništa nije bilo neobično: i ranije je te poslove obavljao neko od ukućana, doduše ne s toliko ljubavi, brige i umešnosti.
— Naučio sam konjski govor — reče mi šapatom brat. — Kad stasaš do sedla, i tebe ću naučiti — dodade.
Da nije šale s mojim bratom, pokaza se ubrzo: još mu se ni naušnice nisu bile dobro nagarile, niti je istasao konju do glave, a on pobedi u tradicionalnoj trci pored reke, u kojoj su učestvovali jahači i grla iz devet sela. Bio je neosporno prvi: drugog je, s konjem vas u goloj vodi, ostavio na dvadeset kasova iza sebe.
Jedan takmičar, ne mogavši da podnese poraz, izvuče kuburu i sasu je među oči svom vrancu. Sve je to išlo naruku mladom pobedniku da se oko njega spletu venci hvalisavih priča.
Brat dobi nagradu: ubojitu pušku, srebrom okovanu. On pobednički projaha kroz narod, s ledenim smeškom na usnama.
— Lep je tvoj brat! — kazaše devojke iz devet sela, najlepše među najlepšima.
Kad brat na nekom vašaru, iza devet brda, kupi mršavo ždrebe, belca, sa crnim, kao gar, cvetom na čelu, i uvede ga kroz kapiju, pas zloslutno zavi, a sa stola sam od sebe skliznu čokanj s rakijom i razbi se u paramparčad.
Silne i goleme pare je brat dao za mršavo ždrebe, pola našeg najboljeg voćnjaka. Svi rekoše da ono ne vredi ni džak prosa, samo ded klimnu glavom i kaza:
— Niste, valjda, zaboravili onu pesmu o šarenom ždrebetu!?
I zaista, kao u poznatoj pesmi, ždrebac se preko noći pretvori u velikog, snažnog konja, kiptavih udova, zategnute dlake, čvrstih kopita, ravnih leđa i vilovite, perčinaste grive. Pri kasu prednje noge je bacao napred, lepo ih savijajući u kolenu, glave visoko dignute. Mamio je poglede i starog i mladog iz svih devet sela. Cena belcu skoči preko noći: sad je vredeo dva naša voćnjaka.
— Pet para za njega ne bih dao! Nesreću donosi — kaza mi ded, dodavši: — Ne čezni za preteranom lepotom. Ona ume da iskezi zube, kao gladan kurjak.
Brat za kupce i nudadžije nije mario. Selo da mu daju, sve vodenice, svu šumu s devet brda, od belca se — govoraše — ne bi odvojio.
S belim lepotanom bio se naprosto saživeo. Dobar deo štale posebno preuredi za svog ljubimca. Ledinu poploča belim i crvenim oblucima, stvarajući lepe šare, lepše nego na ćilimovima koje su devojke spremale za udaju. Jasle od belog jasenovog drveta izradiše mu najbolji vretenari, kašikari i čibukari, izrezbarivši prizore iz pastirskog i seoskog života i sve rastinje i zverinje pod kapom nebeskom; u taj posao uložili su sve svoje umeće, trud i darovitost. Kujundžije pretopiše stari novac, koji je ded u njivi, u ćupu, našao, i njim okovaše sedlo, a uzde i kaiševe okitiše sjajnim dugmetima.
Brat je belca suvim žitom hranio, a na pojenje ga vodio sat hoda od sela, na izvor s koga su se samo orlovi, nebeski carevi, vodom napajali. Nikom nije davao da ga jaše, niti je dozvoljavao da bude upregnut u kola. Naučio ga je da na zvižduk dotrči, na uzvik klekne, na zvuk frule zaigra, i još mnogim veštinama, kojima su se seljani čudili, kao da pred sobom imaju ljudsko biće a ne konja.
Nema sumnje, brat je bio najbolji timar u devet sela.
Ukućani na svemu tome nisu zamerali bratu, najviše zbog glasa koji je stekao pobeđujući na trkama.
Ali kako brat pređe da spava u štali, kod belca, i kako nam u kući poslovi krenuše naopako (neubrana letina začame u poljima, na kiši), svi skočiše na mladog pobednika, prebacujući mu da, u najboljim godinama, u najvećoj snazi, zanemaruje kućne, preče poslove zarad neke konjine od koje niko nema koristi.
— I tebe i konja hranim badava. Tebe što hranim, sin si mi, a konja, šta mi je? — kaza otac.
— Pustite me na miru! — vrisnu brat.
Letina i plodovi su i dalje, po nevremenu, propadali.
Ništa nam te godine nije polazilo za rukom.
Svake noći brat je izjahivao i vraćao se u zoru. Gde je i kuda jezdio, nikom nije pričao. Kako je često potkivao konja, mogli smo da naslutimo da jezdi nadaleko, po tvrdim i nepoznatim putevima.
U mom snu po celu noć se obrušavao topot belca kao tanak slap vode po oštrom kamenju.
— Nije od ovog sveta. Možda će ženidba pomoći! — kaza ded.
Bratu nije bilo teško naći devojku. Iz svih devet sela nudile su mu se najlepše. U našu kuću počeše da navraćaju starije žene, tobož kod majke, da je vide i upitaju za zdravlje, ili nekim poslom, a uz put su hvalile i nasočivale svoje kćeri, sinovice, bratanice i sestre, govoreći da su to lepe devojke, vredne i radine, dobrog zdravlja i — što su posebno naglašavale — širokih, rodnih kukova.
Znao sam: brat se dopadao devojkama.
Tih dana izđikala je pesma koja je govorila o mladom jahaču i njegovom konju, te o devojačkom nemiru i čežnji koju izaziva topot belca u toplim, mesečnim noćima.
Na sva navaljivanja ukućana da mu je vreme da se ženi, brat se nećkao, govorio da mu žena još ne treba, mlad je, zimi mu leđa u krevetu ne zebu, ali kako čeljad behu uporna, a naročito majka, koja ga ganu rečima da je hranila sina da joj u stare dane nađe zamenu za teške poslove, ko će joj krave pomusti, košulju oprati, dvorište pomesti, vatru zapaliti, on pristade. Devojci koju je naprečac izabrao nije se imalo šta zameriti: zdrava, vredna, lepa, poslušna.
Na sam dan svadbe, koja je po broju i viđenosti svatova nadmašila sve ranije u svih devet sela, desi se mala nezgoda koja se srećno završi. Po povratku iz nevestine kuće, brat je, stavivši svoju izabranicu iza leđa, jahao odmah pored barjaktara. Na samom ulazu u selo, belac se njišteći prope i izbaci devojku iz sedla, koja pade naglavačke, na svu sreću, u kamaru pleve. Svi ciknuše. Barjaktar podiže kandžiju na belca, ali je naglo spusti: koliko zbog oštrog, ledenog pogleda mog brata — kao da ga je iglom u srce taknuo a ne na konja mu zamahnuo — toliko što snaši, sem što je kosu plevom načičkala, ništa nije bilo. Prangije, pucnjevi i pesma zataškaše pomisao na događaj koji se mogao završiti nesrećom.
Brat je provodio slatke noći sa svojom izabranicom u novoj kući, u kojoj, sem mene, mališana, niko više nije boravio. Ne znam šta se događalo između neveste i njega, ali posle izvesnog vremena brat poče da se iskrada od usnule mlade i odlazi u štalu svom ljubimcu. Obično je tamo ostajao po čitave noći, a kad bi na nebu zaplovio mladi mesec, opet je jezdio dalekim i tvrdim putevima.
— Nije od ovog sveta. Čini mu se da pod kapom nebeskom postoji neki drugačiji i bolji vilajet od ovog, a svi su oni — ne zna! — isti! — govoraše ded. — Upamti: kud god putovao, nikud nećeš stići, a zlo će te, kao na svakom putu, sa svih strana vrebati.
Mlada žena, kojoj se iz noći u noć raspaljivala ljubavna žudnja, budila se pred zoru, i pored sebe nalazila prazan, ulegnuti ležaj, već ohladneo. Ujutro je — što je najpre primetio ded — ustajala neispavana, tužna, bez pesme i vesela glasa, kako su, inače, umele, kao lastavice, da cvrkuću i pevaju žene kojima je noć bila puna ljubavi.
— Gospode, spasi one koji zarad varljive i prolazne lepote stradaju! — šaptaše ded.
Snajka se na muža požalila svekrvi, a ova dedu. Majka je, po savetu deda, otišla u planinu, nekoj vračari, za travu koja daje mušku snagu, a snajka se, po nagovoru svekrve, mazala mirobiljem, raščešljavala kose, legala u košulji opranoj u ružinoj vodi, pribijajući se kao guja uz najlepšeg momka iz svih devet sela.
Uzalud! Ni trava, ni mirisne kose, ni tvrde grudi i meke ruke moje snajke ne promeniše mog brata.
— Noć, mesečina i konj su za pravog čoveka — reče mi brat. — Živi onako kako ti srce i damari biju! Ne daj da te živog sahrane.
I ded i brat malo su među sobom razgovarali. A i s drugima nisu bili pričljiviji. Jedino su sa mnom bili govorljiviji, mada sam ja samo ćutao.
Ded je voleo da kaže kako je od svih stvari na svetu najteže živeti. Na malo i nejako ljudsko biće svaka ala kidiše. Zahvaljujući sreći i prisebnosti — isticao je ded — on je tolike godine, u zlom i poganom vremenu, uspeo da sačuva glavu na ramenima i kožu na leđima.
A brat je voleo da kaže da je čovekov boravak na svetu tamnovanje. Samo kukavice i slabići prihvataju takav život, a njih je, za žaljenje, tušta i tma. Retki su oni — naglašavao je brat — i njima pripada sva slava, koji, izlažući se velikim opasnostima, traže svakom srcu dragi tamni vilajet života.
Jedne noći, s užasom primetih (lupao sam glavom u zid: da vidim da li sam budan ili sanjam) svoju snajku kako izlazi kroz prozor, stresa glavom, nešto šapuće i, u tren oka, postaje rasna, krupna kobila, crne pasmine. Ona otkasa do štale, prope se na zadnje noge i zanjiska silovito, zovom ljubavi i čežnje. Malo pa izađe brat. On obiđe kobilu, opipa je po sapima, zagleda u zube. Kao dobar poznavalac konja, po svoj prilici nije bio mnogo oduševljen njenim obaljenim sapima, koritastim leđima i mekim kopitima. Kobila zaskoči brata i obgrli ga prednjim nogama, silovito frkćući i njišteći. Brat se ote iz njenog zagrljaja, vabnu rundova i napujda ga na ždrebicu. Rundov se zalete, ujede kobilu, a ova odgalopira u polje, neprestano se ritajući povređenom nogom.
Borio sam se sa snom da vidim kad će se kobila vratiti iz polja. Pred zoru sam zaspao, s glavom na prozorskom ramu.
Probudio sam se u krevetu. Snajka je otvarala prozore, sklanjajući zavese pred prvim zracima sunca. Opazih na snajkinoj desnoj nozi pasje ujede. Ona primeti da gledam u tom pravcu i brže-bolje prekri čarapom tragove psećih zuba.
Brat bi sigurno ubio ludu kobilu, koja je svake noći vrištala ispred štale i zaskakivala ga, kao pastuva, ili bi joj nekako drugačije doskočio, da nije jednom prilikom iz štale iskočio belac i opasao je na njegove oči, mameći je u polja, gde su, među borovima i u visokoj travi, vodili ljubav. Brat to svom ljubimcu nije mogao da odbije, čak mu je bilo milo.
Izjutra snajka poče da peva, kao sve žene kojima je noć bila puna ljubavi. Njen glas je povremeno prelazio u njisak razigrane ždrebice.
Vreme kao reka prolazaše.
Ukućani opet nisu mogli da se načude bratu kad ovaj sagradi mermernu grobnicu za svog belca. Brat im reče da konji žive manje od ljudi, a on želi da se na vreme pobrine za svog ljubimca, kome priliči i carska grobnica. Moglo se u svih devet sela naći da seljaci dižu spomenike konjima, oni su to radili, ali vrlo retko, i to onima koji su ih u ratovima izneli ispod oštre sablje i ubojita zrna. A moj brat niti je bio u ratu niti ga je belac spasao smrti.
Snajki stomak oteče. Sve ukućane obuze radost. Počeše snajku da paze, da je drže kao kap vode na dlanu. Iako su im poslovi slabo išli, radovali su se budećem članu naše porodice. I mislili su: ako brata žena nije smirila, dete će.
U devetom mesecu snajku, dok se vraćala iz štale s kantom mleka, konj ritnu u stomak. Ona, na smrt bolesna, leže u krevet.
Pre nego što izdahnu, dok je napolju u isto vreme padala kiša i sunce grejalo, snajka rodi nakazu od koje se svi izbezumismo: dete s konjskom glavom na čijem je čelu bila crna pega.
Ded dozva brata i reče:
— Ubij belca, da mu ja ne sudim!
Ded nakazu odmah udavi.
Brat uze darovanu pušku, napuni je i krenu k livadi gde je pasao konj.
Izađe i ded i postavi se koso prema unuku i belcu.
Brat podiže pušku. Ruke mu nisu mirovale. Cev je gledala čas u deda čas u konja.
Vetar stade, drveće se umiri, potok zaneme, ptice se ukočiše u vazduhu.
Konj prestade da pase i visoko diže glavu, snažniji i lepši nego ikad, pogledavši najpre u deda pa u brata.
Iznenadni pucanj podiže s topola jato vrana.
U travu se lagano sruši brat. Iz njegovog grla, ogaravljenog barutom, šikljaše u mlazevima krv: bela košulja mu se osu crvenim ružama.
Konj u galopu odbeže u planinu.
*
Od bratove smrti ništa naročito se ne dešava.
Ded nas jednako zasipa dosadnim pričama, kao u jesen naš stari orah lišćem.
Odbeglog belca viđamo po šumi, ali nema tog jahača koji bi ga zaulario, osedlao i projahao. U svetlim noćima dođe na bregove iznad sela i, razvijorene grive, razigra se na mesečini. Ponekad otkasa do mermerne grobnice u kojoj, umesto njega, počiva brat.
Kad mu čujem topot, san mi se razbije. Ustanem i odšetam do bunara. Zaprepastim se kad ugledam svoje lice u mirnoj vodi: na čelu mi se ocrtava crna pega, iz noći u noć sve vidljivija.
U prsima osetim jak i iznenadan bol: kao da neko oštrim nožem deli moje srce.