silaziš tiho, najplaviji
plavi, stupaš, jer
bolja je zemlja nego prah
kostiju i krvi,
jača je snaga nego strah
zakopan u noć,
bolji je vazduh suv nego
vlažna duša, što jauče u
tami, što moli
što vapi
oluja vitla sa istoka
oštra i crvena, aurora
šiba i ranjava, osvetljava
oblak mrk, osvetljava neumitno
zvuk fagota, saksofona
miris dima, teškog ulja
crnog opijuma
oblači te plavog
prožima i kida, dok udišeš
pesak bola i iz pluća
iskašljavaš one krte ljuske
čovečnosti
dok postaješ plava munja besa,
griva biča, ožiljaka i sečiva,
dok ubijaš, dok koračaš,
stiskaš, krv ispijaš isušenu
indigo je tvoja boja, najplavija,
vena, koža i odora
žari ti se rubin,
u dubini uzburkan si
crnooki, teški metal
smola, znoj
zagrćeš se amalgamom,
tvoje ruke jake od težine
pamte mrtve avatare,
prsa su ti glatka
bronza, ti kroz veo vidiš hum
slutiš i zadaješ,
vrh bodeža,
taj konačni udar sebi, sjaj
da smrskaš
dok zarivaš kandže, dublje
elastični uterus, svetlucav
ko salpe, slan, tanan, pod pritiskom
ugiba se, vadiš svetlost
biser, crnu srž,
živ si jer ti zemlja
jer ti noć, jer ti volja
jer ti pogled, snaga
čudo, nemaš prošlost,
tamo,
gde je nekad,
onaj povratak, kud ideš
bosonog, suvom prašnjavom alejom
kud prodireš zaogrnut,
u mirisu, u pokretu u
vihor
izmiče kroz katakombe,
rub se mrvi,
siluete prete,
onaj izazov za kojim žudeo si
kao jeka oko tebe, miris krvi,
glad, uzidan u zidove od zemlje,
tu se krije,
mržnja, od čelika i betona
ona rđa agonije, bakar
zelenih oksida, ona čežnja
što te sebi zove, što je smrt
lažna sitost, bol
tuga i patnja,
izmiče il uzmiče,
dok hodaš ponovo
istom mračnom prolaznošću,
kroz fosfor, kroz poglede, kroz
mekoću
one nedosežne kule
gde zabranjen ti prolaz beše,
gde su!
u visini, izmaglici ogledala,
u prostoru ...
kroz temelje opažaš
prozračnost i prešnost
tajni i skrivača, uzalud su
balsam, bodeži, jasnoća
uzalud su purpur, zlato i
orlovi, uzalud su zaveštanja
trajanja,
eterom, eterom on dolazi
po snoplje
kletve im kao crne, upletene
konce, u najdublju jamu,
gde osuđeni sami sobom
trunu u svom sjajnom snu,
obuzeti strahom, te im kletve
bacaš, te karbonske
paučaste, bezvrednosti.
po njih dolazi,
neumitno
sada, kad tu, dok krvariš
magmom, ponovo osećaš,
struju i silinu, tope se kamena
tkiva, liješ se u onu amorfnu
vrelu usredsređenost
i krici oni više te ne
zovu, odleću u mrak,
pećinu, u titraj beskonačnog
kreta
degenerisani bol, ona strahota
utkana, ona propast sveprisutna,
onaj oslonac bez nade, pad
u bezvoljnost i led,
hropac krvotoka,
ona bespomoćna prepuštenost
udarima, boreusu, snazi
sile, očaj
ulegnuće, dno;
vatrom govoriš, vatrom ubijaš,
implozijom oslobađaš novi vek,
eon
telo
tvoja boja je ono skriveno
nečujno ime, onaj konačni zvuk
katarze, onaj najdublji udah
tečnog beskonačnog bola,
onaj tvoj osmeh, poljubac i
poklon, onaj veo iza koga
tražiš kroz prazninu, čekaš
u tom iluzornom, nepokretnom
stanju, modri kristal oko tebe,
smrt, pustoš, beživotna
ko će doći.
tuda.
zauvek napuštaš pećine,
prauzroke, umetnost života,
zauvek gubiš predmete i lica,
ostavljaš sebe u tom grotlu
ljusku, oblik, šljam
mehur, senku, sebe
ti napuštaš jedan san.
misli su ti spore
koža, bilo, spori dah
svetlost odnekud, neopaženo
kao talas iz dubine
najmoćnija, podiže te
letiš, brz,
u onoj si sferi
u spokoju,
gde promiče pored tebe, gde
proniče, ukus, mir
zaustavljaš se
jer dolaze,
jer ovde si,
ispunjen do vrha,
ne primaš i nežno,
dopuštaš
silina te obuzima, gnev il
blagost, ćutnja ili krik,
trajanje il kraj,
ti ne činiš ništa,
jer je karma izvan tebe,
jer je vetar, pesak, crvenilo
sunce, dim
tvoj oblik sad je
privid, iza, bivši, bio
senka, dah, tvoj oblik
lice, tvoje, nedosežno, već
viđeno, kojem teže,
plaćeno je bolom.
i oči su samo tu,
večnost, plam.
sad pred onim kipom
ne oklevaš, onu borbu
ratnika i zmiju
onu krv i dramu, onu
smrt i mermer, onu
beznadežnu, tvoju
priču -
odnosiš.
hodaš, vidiš
znaš,
zov
čuješ kroz buku, kroz dodir
osećaš, kroz eter
kroz onaj svoj sopstveni
otkucaj, koji neprekidno
slediš.
približavaš se
kroz gustu plavu boju.
slutiš je,
krv,
ono svetlucavo,
tkivo, ono
u ponoru, sakriveno
ugušeno,
tinja,
osećaš kroz mrak.
svojim tamnim
abismalnim srcem
u poslednji
neposredni krug
otkucavaš, kod,
plazmu,
u njen krvotok.
sve je patvoreno
žrtve i ubice
život što promiče
život koji traži
krade i ubija
daje i upija
prodire u sopstveni lik
u vakuum,
koji samog sebe iz dubine
kida
patvoren je izdah kojim
bljuješ sebe
udah kojim lečiš
okrutnost i blagost
tvoja dejstva
udarci, harizma
intelekt i
samo let srebrnih krila
samo prolaziš kroz atmosferu
niz ciruse i magline
niz vrhove od granita
reke leda
odsjaje jezera
vode slane i zelene
sve prodaješ za tu vatru