Deca su idealni primaoci i prenosioci fraza, prosto zato što su i inače u položaju da nekritički prihvataju ono što im odrasli predaju i kazuju. Po prirodi su sklona oponašanju, lako i brzo pamte, i s ponosom ponavljaju naučeno: takve korisnike politička retorika može samo poželeti. Deci se svekoliko znanje i iskustvo prenose u vidu formula, aksioma, zakona koje valja napamet naučiti, zlatnih pravila i konvencija. Na to se, za školske potrebe, svode egzaktne nauke. Ali kako im usaditi u dušu domoljublje, osećaj za lepotu književne reči, za tajnu vrednost maternjeg jezika, odgovornost prema sadašnjici i budućnosti, osnovna obaveštenja o smislu i pravcu nacionalne istorije? Zadatak složen i težak, koji se rešava najprostije što se može — uvođenjem frazerskog žargona u nastavu. Bez formula ni tu ne ide! Neka prvo upiju fraze i parole, obredne reči i zakletve, neka usvoje jezik ispravnog građanina. Nastavnici rade što mogu i kako mogu: upućuju u rituale, sipaju pred decu prazne frazeološke ljuske. Mnogi među njima ne mogu ni da zamisle neki razumniji i bolji način. Tako se jedna osetljiva građa, koja obuhvata jezičko, književno, moralno i društveno vaspitavanje najmlađih, svodi na gole obrasce političke retorike.
Kao što promućurni seljaci najbrže usvajaju ovaj jezik, tako su mu i među decom najpodložnija ona vredna i bistra. Takva mu se srdačno priklanjanju: jezik vlasti koji je, uz to, posebno uređen sistem sporazumevanja, decu opsenjuje. Prihvatanje političke retorike se, već u tim godinama, ukazuje kao jedan od načina osvajanja sveta, ovladavanja njegovim sredstvima i tajnama. Dete se ne usuđuje ni da pomisli da s tom retorikom nešto nije u redu; od njega se zahteva da je bezuslovno usvoji. Deca, a s njima i mnogi odrasli, ne umeju da razluče ono što je u tim formulama sadržajno od drugog, netačnog i nezasnovanog. Ali odrasli su, i kad ih ne krasi velika pamet, barem sumnjičavi, pa naslućuju prevaru. Deci je mnogo lakše podvaliti. Velike istine i velike laži ona prihvataju s istim poverenjem.
Ne treba gubiti iz vida da korišćenje frazerske retorike ima odlike igre: igre s naročitim smislom. A deca teško odolevaju igri; ona u nju hrle i kad je samo delimično razumeju. Tu negde počinju i važni nesporazumi između dece i ovog jezika. Ono što odrasli čine sa više ili manje razvijenom svešću o funkciji obreda, deca ponavljaju nevešto i preozbiljno, i time konvenciju osvetljavaju sa one druge strane, sa koje joj ne valja prilaziti. Služeći se frazerskim žargonom, odrasli bi da odrede svoje mesto i ulogu u zajednici, da poboljšaju svoj društveni položaj. Deca, naprotiv, teže da zbiljski usvoje žargon, da pokažu kako mogu što i odrasli: obredni jezik im izgleda lep, sadržajan, dobro smišljen. Takvim pristupom ona ga dovode u neodrživ položaj: u njihovim ustima, i u njihovim napisima, ova retorika pokazuje najveći mogući stepen lažljivosti. Jer ona može nečemu da služi samo pod pretpostavkom posrednog saobraćanja: ona je pomoćno sredstvo, način na koji se domiguju upućeni u igru. Zato je prostosrdačno poverenje izvrgava ruglu i ugrožava.
Dečje fraziranje najbolje se može pratiti u pismenim zadacima iz književnosti i jezika, te u literarnim sastavima što se objavljuju po školskim i drugim listovima. Tu se već može govoriti o negovanju jednog stila. Mnogi nastavnici izjednačavaju lepše književno izražavanje sa ovom vrstom udvoričkog kićenja i papagajskog uzdisanja. Dobro urađen pismeni zadatak je onaj u kojem su najšire zastupljeni i najveštije uklopljeni osnovni činioci posvećene retorike. Krug tema je poznat, pristupi utvrđeni: dati su, zauvek, ton i boja. Od deteta se, ipak, očekuje da unese lični pečat, sveži dah koji će oživeti i uzburkati večnu temu. Sve se tu, vazda, vrti oko ljubavi prema domovini, napretku, herojskoj prošlosti, svetloj sadašnjici, prema miru, radu i redu, i, jakako, prema porodici...
Takvi se sastavi naročito iziskuju uoči važnijih praznika, kao i u nekim drugim svečanim prilikama. Kao da se, tim povodom, želi proveriti: šta je od frazeologije dete usvojilo, i kako. Najveštiji pišu prave male političke rasprave, uvodnike, rezolucije. (Pisac ove knjižice se, u svojoj trinaestoj godini, proslavio pismenim zadatkom "Oslonimo se na sopstvene snage!"). To je već čitava lakrdija, vesela igra: ko će dalje, i jače, i obuhvatnije... Deca daju sve od sebe. Žar se, u tim godinama, može i na zahtev raspiriti. Ali od njega lakrdija ne biva ni lepša, ni toplija.
Mnoge su se želje i zablude tu pomešale. Najvažniji cilj — jezičko obrazovanje, uvežbavanje pismenosti — potpuno se izgubio. Nekome se učinilo da decu uz put, o istom trošku, treba politički usmeriti i izgraditi, i da će se to postići uvežbavanjem tekuće propagandne retorike. Tako su dečji sastavi postali neka vrsta pismenih izjava vernosti vladajućem poretku vrednosti. Napisano i svojeručno potpisano: veći nam dokaz o lojalnosti nije potreban. Poraženi su jedino bolji ukus, stil, sklad i mera, no do toga ionako nikome nije mnogo stalo.
Evo kako jedan četrnaestogodišnjak, povodom Osmog marta, prikazuje učešće žena u poslednjem ratu:
Sa puškom u ruci i zvezdom na čelu,
Zajedno sa muškarcima u maršu i hodu,
Žene su živote davale hrabro
Da bi danas mi imali slobodu.
(...)
Bajoneti, puške,
Bunkeri i žice,
Sve to nije moglo da sputa
Pobesnele lavice.
Dečak ređa opšta mesta, tipizirane slike, zaštićene banalnosti; no on zna da i sam treba nešto da doda. Od njega se očekuje da ulije bar malo daha u tu izanđalu imažeriju. Deca, i inače, u sve treba da unesu ljupkosti, ludosti i neposrednosti. Puška, zvezda, marš, hod, hrabra smrt, sloboda, bajoneti, bunkeri, žice, sve je to lepo i nezaboravno kazano, ali sad valja izvesti zaokruženje, naći ono što samo dete, u svojoj dirljivoj neiskvarenosti, ume da nađe. I mališan se setio: pobesnele lavice! To je već čista parodija, načinjena po svim zahtevima žanra, — ali odrasli je ne osećaju. Oni se ne stide odraza što im ga deca, u ovakvim literarnim sastavima, vraćaju. Naprotiv. Dečjem ačenju i glumatanju oni se dive, i još im se čini da su im nametnuli svoje vrednosti i uverenja. U čemu se grdno varaju; deca tu jedino uvežbavaju jedan jezik, o čijoj će ulozi i dejstvovanju kad odrastu suditi veoma oštro, možda i oštrije no što je potrebno. Uostalom, čak i u tim okolnostima, deca često pokazuju više spisateljske veštine od onih koji im takve teme zadaju. Pokažite navedene stihove odraslima, i videćete: malo će ko u njima osetiti pustoš i prazninu, malo će se ko, pročitavši ih, postideti. Biće i takvih koji će se tronuti i raznežiti, ili će im, od pobesnelih lavica, suze udariti na oči! To je tako, i tu se malo šta može: ljudi se ne rađaju sa izgrađenim ukusom za poeziju. Normalno je da se takve teme zadaju — nisu li ih i odrasli, nekada, obrađivali? — i normalno je da deca, razvijajući ih, preteruju i lažuckaju. U poeziji se, prema opštem uverenju, oduvek preterivalo i lagalo, pa što bi se taj običaj danas prekidao!
Deca glume oduševljenje, ali to nije ni jedina, ni najveća prisila pod kojom žive. Niti je odraslima važno šta dete misli, i da li uopšte o nečemu misli. Nije nam stalo da ga uputimo u lepote i tajne jezika, bar u one tajne koje bi moglo da oseti i shvati. Mi od njega tražimo verbalno oduševljavanje svetom koji smo izgradili. Mislimo: prihvati li izvesne reči, prihvatiće i suštinu, utoliko pre što suština izvan tih reči najčešće ne postoji.
U ove sastave najmlađi unose neočekivanu i nepotrebnu meru "osećajnosti", čime izazivaju neprijatne incidente, pa se čitava konstrukcija raspada; za takvo opterećenje ona nije bila predviđena. U laganju je najteže sačuvati meru. Takve, lukave obazrivosti u dece nema.
Obraćajući se Republici, povodom državnog praznika, jedna devojčica pada u neku vrstu bolesnog zanosa, koji se prevodi u smešnu baroknu frazu: Za tvoj 22 cvet pokloniću ti buket najlepših ruža sa plantaža naših uspeha. Cvet ovde treba da znači rođendan, odnosno godina. Devojčici je rečeno da republici treba da se obrati što ličnije, toplije. Ona je Opšta Žena, Svemajka, Velika Ideja, Javna Stvar: šta je jadno dete moglo da ponudi jednoj tako zaslepljujućoj apstrakciji? Nešto isto tako uzvišeno i neverovatno — buket najlepših ruža sa plantaža naših uspeha. A to je, već, divni papirni cvetak čitave jedne epohe, za koju verujemo da je, u oslobađanju čoveka, otišla najdalje u istoriji.
Beskućne fraze, izgovorene neveštim dečjim glasom, deluju zastrašujuće. Gluma, sama od sebe, prelazi u sprdnju: Na braniku domovine, (piše jedno drugo dete) stojimo mi, naše njive rodne, oblaci našeg neba, naše samoupravljanje, naši rezultati i brojke.
Tu se sve raspalo, dobilo skaredni prizvuk. Bar za one koji umeju da čitaju, gledaju i slušaju. Zato deci treba odati priznanje što su, i nehotice, pokazala da se laž, izgovorena srdačnim tonom, istom pretvara u burlesku.