Metafora, to jest prenošenje, jeste figura kojom se neko ime ili svojstvo pripisuju kakvom predmetu na koji se doslovno ne mogu odnositi (u našem tekstu maločas: verbalni okean). Javlja se u govoru gde je, pošto je uhodana, ne osećamo kao stilsku figuru (proza svakidašnjeg života). Koristi se u jeziku nekih naučnih disciplina, i, ponajviše, u poeziji (bablje leto moje duše).
Metaforisanje se, međutim, u našem novijem pisanju proširilo na sve rodove. Ono je zahvatilo i kritiku, i esejistiku, i filosofsku prozu, i publicistiku. Neobična pojava, na kojoj bi se vredelo časkom zadržati. Otkuda naklonost mišljenja koje bi da je logičko prema naivnim, nedorečenim analogijama i približnostima? Odgovor je, verovatno, u ovom: metafora omogućuje olaka premošćivanja, neodgovorna zamagljivanja, svakojake skokove i sunovrate, i, što je najvažnije, razna prećutkivanja i zamenjivanja. Njome se svašta može dotaći, a da se ni o čem jasan račun ne položi. Metaforisanje je počelo da služi mutnom govoru i proizvođenju magle.
Ova lirika dolazi u sluh izmešana sa voćem, vinom, pučinama.
Sve je izmešano, pravci pomućeni a od suda, stava i mišljenja — ni traga. I pisac i kritičar drže glavu u pesku; tako im je dobro. Kad bi izišli na svetlost dana, ko zna kakvu bi neprijatnost o sebi i o svom položaju saznali...
Kao što se zvanični, frazerski govor sav svodi na šifre, tako metaforisanje nastoji da od reči zamesi gnjecavo blato. Sve se može dotaći, a da se ništa određeno ne rekne. Sve se preliva, dodiruje, potire, zamenjuje; sve i jeste i nije. Nešto je nagovešteno, i istom napušteno. Ponekad se čak i kakva aluzija nazre. "Ropski jezik namigivanja", da se poslužimo prelepom rečju T. Mana, tu je prešao u keženje i krivljenje.
Metaforisanje, kakvo se u nas poodavno pojavilo, dolazi, pre svega, iz kukavičluka i udvoričke leporečivosti. Sve je toliko slatkasto i razblaženo, da čitaoca muka uhvati. Šta, recimo, znači ova rečenica istaknutog direktora, kritičara i nazdravičara: Moguća sinteza modernog i klasičnog, o kojoj je (...) svojevremeno pisao sa perspektivom malarmeovskih asocijacija, upravo je u ovom Manojlovićevom, i našem, insistiranju na produžetku trajanja nekih tema, nekih mitova i nekih simbola, i u sferi modernih vremena moguća i u raskalašenom baškarenju u domenu slobodnog stiha.
Kakva je to sinteza modernog i klasičnog moguća i u raskalašenom baškarenju u domenu slobodnog stiha, koje su to neke teme, neki motivi i neki simboli, na čemu insistiraju i kritičar i pesnik, o svemu tome možemo samo da nagađamo. Doktoru književnih nauka bilo je važno da izrekne ljubaznu, veseljačku, obesmišljenu reč, da se, vođen najboljim nadahnućem vremena, izgubi u perspektivi malarmeovskih asocijacija, a što sve to ništa ne znači, to njemu, kao ni mnogima oko njega, nije nimalo važno. Pisac se razbaškario u mlakom vrtlogu reči; sve je natrulo, nagnjilo, zaslađeno, sve se raspalo, a nikog da lakrdiju prekine, da opomene na pristojnost i red.
Kao i u onoj političkoj, tako se i u ovoj,
literarstvujućoj retorici tuđice upotrebljavaju
nesigurno, otprilike. Pišući o Isidori Sekulić,
autor veli:
Serijska faktura nije joj pretila nikako
i nigde.
Serijska faktura bi, po svemu sudeći, ovde
morala da znači ponavljanje, ili primenjivanje
istog postupka. No kad je reč faktura —
serijska ili neserijska — dobila to značenje?
Evo još jednog suda o nesrećnoj Isidori:
Ona je u svojoj memoriji imala i Rilkeov
lirizam, ali i meteorski slavan uspon Francoise
Sagan.
Ovo je već veselo, a znači: Isidora je imala
široko otvoren i prijemčiv duh.
O mladim piscima piše se još neobaveznije i
poletnije; prema njima se bar ne mora imati
obzira:
Start darovit, sumnje u to nijednog trenutka
bilo nije, ali istovremeno, start koji opominje
i čak preti svojim neizbalansiranim i čak krupno
pomerenim volumenima.
Početak koji preti krupno pomerenim zapreminama?
Krupno pomerene zapremine? Da bi se došlo do tog
stupnja raspadanja stila i svih veza između reči
i stvari, bilo je potrebno poništiti ono što je
tokom dva stoleća u ovom jeziku građeno i
vezivano.
Metaforisanje je prodrlo i na književne fakultete, da se u toj, nasledno jalovoj sredini, učvrsti i potvrdi kao stvaralačka komponenta u izučavanju književne umetnosti. Tako univerzitetski profesor, u priručniku namenjenom studentima, piše da je široka lepeza puteva kojima se kreće čovek u Župančičevoj poeziji za decu a drugi da pripovedačko delo Veljka Petrovića u ovoj zbirci podseća na deltu Dunava. Lepeza puteva u poeziji za decu? I to se može! Što se lepeze i od puteva ne bi izrađivale? Slika se dade čak i zamisliti: čovek, umoran od duga putovanja, sedi na uviru Dunava i hladi se lepezom drumova. Ako ništa drugo, studenti će shvatiti da reči mogu da znače svašta i ništa, kako kad kome dođe. To će im saznanje, kasnije, u životu, biti korisno.
Pribegavanje metaforisanju počele su da primenjuju i neke pomodne kritičke struje na Zapadu. To ni tamo, na izvoru, nije izgledalo slavno, ali dok je došla do nas, stvar se sasvim raspala i srozala: Objedinjavanje moći i nemoći jezika u poeziji rascepljuje se i "valovit smisao" što se uspostavlja tako neritualno nestalom poezijom prestaje da vezuje obale. Gde li se nalaze te obale koje je valovit smisao prestao da vezuje? Možda su i one tamo, u delti Dunava? Mladi autor je zasenjen sličnim tačkama svojih francuskih učitelja, koji to ipak izvode veštije.
Evo kako se uvodničar moćnog večernjeg lista
obračunava sa napisima studentskog glasila
koji mu nisu po volji:
DILIŽANSA SNOVA o mogućnosti ponovnog ubacivanja
prozuklih političkih ideja jednog minulog
socijalizma u sadašnji trenutak našeg političkog
samoupravljačkog življenja, ili DILIŽANSA STRAHA
o nepovratnom tonjenju u živi pesak sopstvenog
političkog strip-tiza pred licem celog društva — putuju
stupcima poslednjeg broja "Studenta"
u napisima nekoliko autora, čiji je osnovni
smisao: sprečiti da se bilo šta radi.
Kako li ovaj bojovnik zamišlja diližansu snova o mogućnosti ponovnog ubacivanja, ili onu drugu kočiju, to jest diližansu straha, natovarenu nepovratnim tonjenjem u živi pesak, to ni najrazdraženija mašta ne može dokučiti. To su slobode što ih je sebi dopustilo živahno novinarsko pero u poletu gušenja tuđe slobode. Pisac, dakako, ne zna šta znači diližansa. Tako nešto u svom životu on nije video. Reč je susreo u jednoj drugoj metafori (u naslovu jednog filma Soje Jovanović), pa je odlučio da diližansa snova ima da znači priželjkivanje, i tu mu niko nije mogao stati na put. Zauzevši nasilnički stav prema tuđem mišljenju, on nije imao nikakvog razloga da prema rečima pokaže više obzira i poštovanja. Rezultat je prava Božja kazna, to jest: diližansa straha o mogućnosti tonjenja. Jezik mu je uzvratio po zasluzi.
Uloga i zadatak komentatora — jer je o njima reč — trebalo bi da se sastoji u razjašnjavanju pojava o kojima pišu, u lucidnom sagledavanju veza i u njihovom produbljivanju. Ideal se, od Platona do danas, tu nije menjao: on je u jasnom izrazu, u intelektualnoj radosti pronicanja i što tačnijeg imenovanja pojava. Sve drugo je ili neobrazovanost, ili neodgovornost, ili jalovost, ili lenost, ili zaturanje tragova, ili zbir svih tih vrlina. Kritička proza koja spadne na prenemaganje i otvorenu ljubavnu prepisku žalostan je oblik blaćenja jezika. Neodgovorno življenje, te dugi niz sitnih gadosti što su ih "metaforičari" u javnom životu počinili, kao da su se, konačno, odslikali u njihovu stilu. Sintaksa se raspala, razlila; rečenica je sva od vrckanja i uspijanja. Kad se nečasno živi, ne može se pisati krepko i jasno.
Trebalo bi se, pri svakom susretu sa ovom vrstom zamumuljivanja, setiti jednog Hjumovog upozorenja, izrečenog u Enquiries Concerning the Human Understanding; tamo piše: Kad bismo na temelju tih uverenja pregledali biblioteke, kakvo bismo pustošenje morali počiniti? Uzmemo li u ruku, na primer, bilo koju knjigu koja govori o božanskoj ili skolastičkoj metafizici, treba da se zapitamo: sadrži li ta knjiga kakvo apstraktno razmatranje u pogledu količine ili broja? Ne. Sadrži li kakvo eksperimentalno razmatranje o činjenicama i iskustvu? Ne. U tom slučaju baci knjigu u vatru, jer ona može sadržati jedino praznoslovlje i obmanu.
Hjum to cilja na skolastičku filosofiju, ali političke i literarstvujuće brbljarije sadrže, pored ostalog, i elemente jevtine skolastike. Utvrđeni i propisani obrasci mišljenja svode se, ne jednom, na brbljanje i obmanjivanje. Obmana, doduše, može imati snagu i vrednost, ako je nošena krepkom književnom rečju; mi o takvoj ovde ne govorimo. Obmane naših brbljivaca su mrtve i bezvredne.
A najgore je što obični čitaoci takvu brbljivost izjednačavaju sa pesničkim stvaralaštvom, ili im se čini da su neupućeni u terminologiju date oblasti.