Bez stranih reči ne može se, danas, ni pisati ni govoriti. Nauka, politika, kultura, ideologija, svoje osnovne pojmove izražavaju tuđicama. Rezolucije, ustavi, statuti, ispisani su uglavnom rečima koje su širim slojevima nerazumljive. U tuđicama je ukus učenosti, ceremonijala, konvencija. Loše stanje u privredi nije isto što i negativne tendencije u ekonomskom poslovanju: prvo je neuka istina, životna i beznadežna, a drugo viša spoznaja, dostupna jedino izabranima. Ono što se hoće izražava se tuđicama, a ono što jeste — našim rečima.
Ko želi vlasti da se domogne mora se najpre s tuđicama sprijateljiti.
Brbljivci i profesionalni diskutanti, samim usvajanjem rečnika, stiču ugled najaktivnijih članova zajednice. Tuđice daju utisak teoretske potkovanosti, i pouzdan su znak upućenosti u pravila igre. Svuda, pa i tu: specijalizacija. Treba se snaći, razabrati u materiji. Mnoga značenja reči zasnovana su na unutrašnjem dogovoru. Vlastodržačka terminologija puna je svojevoljnih, neznalačkih izokretanja i svakojakih podrazumevanja. No iza njenih nedomišljenih apstrakcija stoji sila, te ih uzimamo ozbiljno i onda kad je očigledno da ništa ne znače. Logika sile ne poštuje silu logike. Zbog svega toga, podvale sa stranim rečima vazda iznova uspevaju.
Neobrazovani svet se tu dovija kako zna, da ne bi sasvim ostao po strani. Čovek koji zadržava pravo na svoj, običan jezik, isključuje se iz igre, i prihvata ulogu slepog subjekta istorije. Bićima i stvarima upravljaju oni koji govore nerazumljivo, oni su u dosluhu sa vlašću. Posvećivanje u politiku počinje ulaženjem u njen jezik. Treba slušati, i ponavljati.
Samim sklopom svog mišljenja neobrazovani ljudi rado prihvataju sumnjive, sveobjašnjavajuće apstrakcije, proglašavajući polutamu za svetlost najviše spoznaje. Tuđice se mogu koristiti a da se pritom nema ni najbliža predstava o njihovom istinskom značenju. Na taj način su neobrazovanost i neznalaštvo dobili moćan podsticaj; počelo je sveopšte izvrtanje i obesmišljavanje reči.
Nasilje, i samo oblik nasrtljivog neznanja, prihvata i ovu vrstu pomoći. Reči se izvrću po nadahnuću i potrebi. A kad se osnovni pojmovi zamute, ni ostalima se ne vidi tačan obim, pa je sporazumevanje mogućno jedino po cenu prihvatanja čitavog niza obmana. Tuđice zamumuljuju ionako nejasne pojmove i njihove veze sa stvarima: i reč i sadržaj su iskrivotvoreni.
Odatle do opšte proizvoljnosti samo je jedan korak. Ako su osnovni pojmovi zajedničkog mišljenja nedokučivi, počinju da se remete i drugi odnosi; laž se uvlači u sve. Pometnju uvećava tanka kulturna osnova. Neškolovani su zaključili da se svakoj stranoj reči može dati bilo koji smisao, pa su počeli da ih upotrebljavaju vođeni mutnim slutnjama. Pisac pogrešno upotrebi, čitalac još pogrešnije shvati, i dobijemo ono što Bogdan Popović negde zove dvostruko stranom rečju. Neznalicama je lakše slutiti, no naučiti i držati se naučenog. Najzad, kadgod koja reč promeni sredinu, u njoj se zbivaju neizbežna semantička pomeranja i fonološka prilagođavanja, što samo doprinosi zbrci. Javne ličnosti, pisci, i ljudi u običnom govoru svaki čas pokazuju da ne znaju o čemu govore. Osećanje da vodeće reči ne znače ništa određeno, te da se mogu upotrebljavati kako je i kad koga volja zasniva se i na jednom drugom, neveselom iskustvu. Davno je uočen razlaz između načela na koja se pojedina učenja pozivaju, i prakse, koja im je gotovo po pravilu suprotna. Ta protivnost je zbunila i poljuljala jedan deo leksike. Utvrdilo se uverenje da se neke reči za jedno izdaju, a da znače nešto sasvim drugo, ili ništa.
Uzmimo reč demokratija. Nije bitno da li je u jednoj zajednici, uređenju ili programu sprovedena vladavina po narodnoj volji, ni da li se i koliko takva vladavina može zavesti. Osnovno je da se, u javnom saobraćanju, pod tim pojmom razumeva ista ujdurma, da mu svi pripadnici kruga pridaju posebno, uslovno značenje. Tako se može desiti da se i robovski sistem proglasi za demokratiju. Naći će se skupština koja će i to ratifikovati.
Neobrazovani čovek se, u svim nejasnim situacijama, upravlja po sluhu — po čemu bi se drugom i upravljao? — i čini duhovita izokretanja. Tako smo dobili buldožder: za neman koja prevrće i ždere zemlju teško bi se bolji naziv mogao naći. Drugi, pola u šali a pola ozbiljno, vele nije moralno za ne mora se. Nije to ni loše nađeno: moral je, između ostalog, i jedna vrsta sebi nametnute prinude. Čuo sam, jednom, da je zakon harmoničan, u smislu da se paragrafi mogu rastegnuti, kao harmonika, što je, opet, bar duhovito.
Ali prave muke počinju sa poluobrazovanima, sa onima koji ponešto znaju a više ne znaju, koji su što naučili, pogrešno razumeli, povezali kako im odgovara, a zauzimaju mesta s kojih se neznanje može širiti i nametati.
Predlozi su ostali u leksičkoj formulaciji, žali se, u izjavi novinama, opštinski funkcioner, hoteći, valjda, da izbegne onu drugu, običniju figuru, tj. da su ostali mrtvo slovo na papiru. Sve što se izjalovi, valja teoretski da se osmisli, i tako spase od sramote.
Jednom mi je jedan uvaženi i dobro plaćeni stručnjak objašnjavao da se na sekcijama orijentišemo po iksu i iksilonu. Tako je njegov osećaj za simetriju i sklad bio odlučio: ako postoje Pat i Patašon, što im se ne bi priključili iks i iksilon?
Tuđice umeju svako pitanje da uzdignu na neophodnu apstraktnu, čak i
metafizičku ravan. Poznat je teoretičar koji je delio pojam proleter od
pojma radnik: proleter je za nj neka vrsta Platonove čiste ideje, a
radnik njegova bleda i nedostojna senka, nesvesna svog istorijskog
poslanja. Drugi razlikuju naciju od naroda, ili ogled od eseja.
Ovakvom, pomerenom upotrebom stranih, a i nekih domaćih reči, ublažuju se
izvesne neprijatnosti, ili se pojavama pridaje važnost koju nijednim drugim
putem ne bi mogle osvojiti (koncepcija letovanja u domaćoj radinosti,
tercijar i mala ekonomija). Umesto proste i neprijatne tvrdnje:
Rasipalo se bez milosti,
ili
Trošilo se više no što se zarađivalo,
govornik, u zvaničnom izveštaju, elegantno ističe:
Dinamika utrošenih sredstava veća je od ukupnih prihoda.
Neobrazovani svet se tuđicama služi na narodski način: pošto je obdaren boljim jezičkim osećanjem, on pravi dražesna izokretanja. Nedoučene, pak, bogovi nisu ni sluhom obdarili. Slušamo, tako, priznatog umetnika, gde, izlažući svoj stvaralački credo, objašnjava: Da bi se stvorilo nešto stvarno dubiozno, treba raditi uporno i dugo.
A taj je i fakultet završio. Nije isključeno da je baš tamo naučio da pridev dubius znači dubok. Rašireno je osećanje da pridev sporadičan znači sporedan, ili usporen, a da reč euforija označava nacionalnu netrpeljivost.
Reči su se zarazile onom istom laži koja truje duše i savesti, a neznanje je to olakšalo. Neki ključni pojmovi civilizacije odjednom su pomerili smisao. Nastali su biseri od pleonazama koji se po novinama i na javnim natpisima susreću (narodna demokratija, uslužni servis). Narodna demokratija je isto što i narodna vladavina naroda: jasno je da ni sama stvar, u svom postojanju, nije sadržajnija. Nacionalizam, u istom istorijskom razdoblju, može da označava uzvišenu borbu za očuvanje svog identiteta, i nisku sklonost ka samoživom isticanju na račun suseda. Isto tako dvosmislena, udaljena i isključujuća značenja sadrže pojmovi anarhizam, liberalizam, internacionalizam, idealizam, individualizam, materijalizam.
Čovek je rešio svesno da deluje na pojave, pa i na reči. Tako smo počeli da planiramo i usmeravamo tradiciju; sve češće čujemo kako neka manifestacija treba da postane tradicionalna. A mi smo, u svojoj naivnosti, mislili da se tradicija ne predviđa, već se sama od sebe, po sili nužnosti i navika, ustanovljuje.
U ovom cirkusu, dakako, ima i veselih trenutaka. Razvila se rasprava, ne
znam više o čemu, pa je jedan pisac izašao pred mikrofon, i, u želji da
stiša strasti, uzviknuo:
Drugovi, nemojmo ići u ekstremitete!
U visokotiražnom dnevnom listu čitamo prikaz gde se za jednog pesnika veli da je veliki majstor pejzaža vezanih za prirodu. Znali smo da pejzaž može da znači predeo, ili umetničku sliku predela (Koroovi pejzaži); prikazivač poznaje još neke pejzaže (duše, ili Meseca), pa izdvaja one "vezane za prirodu". Da se ne bismo zabunili.
A evo kako jedna veoma istaknuta ličnost kulturnog i javnog života, u sedmoj
deceniji XX veka, i u devetom stoleću srpske pismenosti, oseća značenje
nekih reči:
Osobine njene ličnosti iz malograđanske prozodije života i bizarnosti
morbidne opsesije (...) Tobož se zgraža na ogovaranja i intrige, osuđuje
ih, a ona ih provocira, učestvuje u njihovim fabrikatima i raznosi ih.
Uvaženi autor misli da su proza i prozodija isto; prozodija je, po njemu, učeniji oblik za proza. Kao nekadašnji profesor Univerziteta i dugogodišnji šef visoke naučne ustanove on je, s potrebnim autoritetom, prozu malograđanskog života pretvorio u malograđansku prozodiju. Što je prozodija nauka o stihovanju, to jest sama veština građenja stihova, što se bavi metričkim strukturama, a ne malograđanštinom, to se našeg akademika ne tiče! U drugoj rečenici htelo se reći da neko učestvuje u fabrikaciji, fabrikovanju, proizvođenju intriga. U fabrikatima se može učestvovati jedino kao sastavni deo, to jest molekul.
Jedan doktor lingvističkih nauka, u udžbeniku, ovako objašnjava šta su
familijarizmi:
Familijarizmi (lat. familiarius — porodični) riječi su koje se
upotrebljavaju u pojedinim porodicama. Obično, jedan familijarizam razumije
se samo u krugu jedne porodice, pa se zato primjeri ne navode.
Ako ljudi koji učestvuju u fabrikatima domaćeg profesionalnog kadra ne znaju šta znače pojmovi prozodija, fabrikat i familijarizam, šta da očekujemo od onih koji nisu stigli da se obrazuju? Šta, do da se snalaze. Snalazi se i profesor najviše školske ustanove u zemlji; nije on kriv, niti je sam sebe tamo postavio. Kud je sve pošlo, nek ide i prozodija! Svako podvali prilaže što može.
Od mene ovo.