Nije strah, Čeperko, nečemu se dobro približismo. Okrenem se, oko mene jake i visoke ograde, kako su samo iznikle — neću da se provlačim ...
Postajem li šeprtljanac, možda me i umor sustigao? Kao da gluvim, noću zurim u Savu, crna reka. I šapnem: i u truloj voćki proživi se neko vreme.
Pređem preko svoje palube, zapalim duvan, zgužvam cigaru, jauknem u noć. Jauk sopstveni ne mogu da dohvatim — lupi nad vodom, zakači se negde na drugoj obali, možda o vrbe. I tamo smalakše, u granju nekom. A ja buljim, bez cigare, u crnilo vode — kao da u njoj nešto mogu da pročitam.
Žestim se, krcka daščani kućerak, govorim: sve otklopiti, svakog i svaku rupicu! Sme li se — da ružno ne pitam? ...
Dositej mi govori: "Nikako! Stvarati zaštitni znak."
Koji znak?
Povelju zaštitnu — pa kad zatreba, zalepiti je. Tako se oduvek radilo, i u levo uvo mi spusti bubu: zahtev istorije.
Cibnem se, cibne se i Dositej. Ćutimo, znamo se. Ko će koga izmerkati. A onda Dositej zakriči:
— Svuda i na svakom mestu zaštitnu povelju, zlatnu, s kaligrafskim slovima, i svi da je potpišu.
A mene, Čeperko, ubio inat, boli konja konjska glava za ljudske pucnjave.
— A Goli otok? — pitam Dositeja.
— Otok se raziđe, ne ostaje večito na obrazu. Gole obučeš i za dnevno postojanje sebi kažeš: bilo, prošlo.
— A šta je tamo bilo?
— Nije tvoje.
— A čije je?
Obojica ćutimo, glođemo cigare po celu noć. Smrdljiku svaku hoćemo da savladamo, pa se gledamo, ne bečimo se jedan na drugog.
Hiljadu devetsto četrdeset osma, opasna godina bila. U nas opet ušla PETA OFANZIVA, o opstanku se radi, tako sam osećao. Delićemo se, Sutjeska je brza i tanka reka. Svoju misao nikom ne kazujem.
Rus je pred tobom, nije štiglic. Prva zemlja, za Staljina druga, i kožu da oderu, malo je. Znaš, Čeperu, sad to pričam i sram me hvata zbog zablude što smo drugu otadžbinu toliko voleli. Nešto je u nama bilo krivo usađeno. Nismo uvek umeli svoga iskona da se držimo ...
Strašna alka, a hoću u pravu metu. Izmigoljavamo se, čist dan dodirnuti. I onako, kao malo zatrovane ribe, izlazimo na površ reke — prvi put se nešto čini: to mene i odredi.
Ode skrama s očiju, uzesmo na zub NEPOGREŠIVOG.
Drmalo je i kroz nas i kroz svet. Po ciči zimi stvara se Sneško Belić, pogrešiv, nepogrešiv, i zamke postavljaš, a ne znaš uvek gde su. Kad se noga spotakla, kad je u kolenu puklo ...
Prolazilo vreme i smirena luka nikla. Nikog nisam tražio, slučajno sam ih sretao. U početku su ćutali, svima na ustima brnjice nevidljive. Zaklopljen svet, samo te odmerava, i klate glavom kao životinje u kavezima.
I, Čeperko, neki Toma, na njega prvo naiđem kod svog ratnog druga Avrama Mitrinovića. Onda je Avram bio odgovorni za glavnu novinu beogradsku.
Sedeli smo u prizemnoj kući, Birčaninova ulica, ne znam koja je godina bila, lipu smo osećali, nikakvo kucanje nismo čuli, odjednom u sobu kao da je skliznuo čovek s detetom, ne starijim od pet godina.
Nema šta, odmah se videlo: otac i kćerka. Iste kudrave kose, i crne oči, kupinice. Muškarac neobično preplanuo od sunca, usnica mu više modra, kao izujedana, prekrivena skvrčenim gromuljicama, širokim pegama, a pantalone se pri svakom pokretu vrte oko kukova. Podsećao je na radnika dignutog s puta gde je do malopre lomio šoder. I on i dete bili su u platnenoj obući.
— Tomo! — kliknu moj drug Avram Mitrinovic.
Čovek se ukopao nasred sobe, čvrsto je držao detinju ruku, osmehivao se stisnutih usana, onda je lagano upitao:
— Smem li da sednem?
— Kako da ne, zašto da ne ...
— Ti znaš odakle dolazim?
Nije odmah pogodio moj ratni drug Avram Mitrinović. Lice mu se u trenu iskrivilo, prolazio ga napad stomačne kiseline, i rekao je:
— Da, dobro, to se desilo.
— Juče sam stigao — rekao je Toma.
I moj ratni drug se setio, znoj mu izbio po vratu i čelu.
— A, juče. Čitao sam u novinama vaše izjave. Dobre su. Kolektivne.
Toma se više uspravi, po usnicama izbi kuždra i kao pertla-zmijica kroz obraz se probi sve do levog uva. Ostade taj nabor u obrazu neki tren, da mu krivi lice, pa nestade u crnilu kože. Izgubila se ponornica, Toma je opet bio onaj stari, stisnutih usana.
— Dobre su, ostaće za istoriju. Nema tu zamerke. Važno je biti čist. Čist — ponavljao je moj drug Avram Mitrinović.
Ćutao sam, a onda sam, Čeperko, pomislio: zaštitna povelja, ne znaš često ni kad se pravi ni da li je uvek zaštitna. I odlučih da to kažem Dositeju.
— Smem li da sednem? — ponovi Toma.
— Hoćeš li nešto da popiješ?
— Mogu kafu — zverao je uokolo i, ne znam kada je zapalio, već je stiskao pikavac u uglu usana.
— Mogu li da sednem?
Moj drug Avram se ljutnu:
— Sedi, i ne pitaj više takve stvari.
— Naučio sam.
— Oduči se.
— Mogu li?
— Sve se može. Reci, kako je tamo bilo?
— Pada kiša, a trava ne raste — gledao je u svoju kćer.
Mirovali smo trenutak-dva, kao drvene figure na ploči pripremljene za igru. I Toma reče:
— Bio sam u Australiji, na naknadno darovanom odsustvu. Trajalo je nešto duže nego što sam mislio. I moja mala porasla, s njom mogu sada da razgovaram. Pričam joj, Australija je jedno veliko ostrvo puno kengura. I kengurica nosi kengurića; njen torbak treba da je siguran ...
Posmatrao sam njegove ruke, nokti mali — crni dugmići usekli se u meso. Zubi se ne vide, usta su stalno stegnuta, ulegla. U kutu usana brzo dogoreva cigara; ne puši je, isisava je, pa mi se čini da mu je na nepcima crno glavče pijavice. Neupitan, kaže:
— Moraću da namestim vilicu.
Moj drug Avram Mitrinović poče da trlja ruke, vrteo se, škripala je njegova koža, pun plod, samo što ne prsne, kliktao je:
— Vodili ste debate. Sigurno su bile duge. Mogu da zamislim: žestoke, i zanimljive. Vaša ubeđenja čvrsta, konzervativna. Boljševizujete se dokraja. A mi se preispitujemo. Stvara se prava kritika, mi nismo Andre Žid. Oblik smo svoje revolucije, započinje samouprava ... Ne znam da li su Rusi ikada to pokušali. Ostali su na tome da radnička klasa uči školu komunizma.
— Čim je škola, izvršen je i raspored: ko u đake, ko u učitelje — rekao sam.
— A kod nas je započelo. Polako, sve znam, može da se i obnevidi. Ali ne treba sada crno gledati. Ne zaboravite: mi smo u trenu kada opet govorimo celom svetu. Slažem se, opreznost, da se balkanski ne pogubimo.
Toma je, ne pomerajući se, gledao u nas, na obrazu se ponovo pojavi onaj zmijoliki nabor. Kćerku više pribi uza se. Osećalo se: postoji nerazumevanje između nas trojice. Nismo pronašli najbolje otvaranje za igru u kojoj smo beli i crni pioni.
— Glatko ne postoji — rekao sam.
Moj drug Avram me nije čuo. Zanet i crven, opet se obratio Tomi:
— Spremao sam se, tražio dozvolu da dođem na ostrvo. Prvo su obećali, ništa prostije. Onda zastade, zahtev ne ponovih. Goli otok se zaključa, i ne stigoh da vidim i to proletersko iskustvo.
Kroz crnilo kože izbi kreč, Toma pobele, postade više kao prosušen; pogled mu je lutao, i kao da se ispeo na neku ledenu kocku, na zaravljen šiljak — ne zna se kako je tamo dospeo, niti se nazire put kojim bi se mogao spustiti. Najgore: iz njega je izbijalo da nema nameru da silazi. Sedi provejan, strašilo za sebe.
Gledao je preko nas, iako prisutan, nije nam uzimao ni gram kiseonika. U njegovoj kudravoj kosi rastao je znoj i cela glava mu postade mokra. Onaj zmijasti nabor zadržao se duže nego ranije u obrazu.
Od svega toga ništa nije primetio moj drug Avram Mitrinović, a ni Tomina devojčica. Žvakala je crvenu bombonu, razvlačila je u ustima kao slatko i lepljivo testo. Moj ratni drug Avram opet je trljao ruke, zapalio lulu i upitao:
— Pa, Tomo, ispričaj, kako je bilo u Australiji?
— Sve je ljudsko iskustvo. I potrebno.
Ispio je gutljaj kafe, u kutu usana žižak: milovao je kćerku po glavi.
— Nije te poznala.
— Imala je samo dve godine.
— Svuda s njom?
— Svuda.
Opušak je dogorevao, objasnio je razlog svoje posete: želi da se zaposli, razume se u opremu knjige, moli da ga Avram Mitrinović preporuči nekoj izdavačkoj kući; kod nas su knjige kao cigle.
— U pravu si, učiniću sve da te prime — brzo reče moj drug Avram.
— Hvala — odgovori Toma.
— Mogli bismo da popijemo nešto žestoko. To je povratak, iznova se počinje.
I moj ratni drug izvuče iz ormana bocu kosovske lozovače i tri čašice. U sobi je počelo da tamni, sunce je zalazilo.
— Zađe — reče Toma.
I reč "zađe" izgovorio je s bolom kao da sunce zauvek zalazi; i opet, kao da nismo prisutni — popeo se na onu svoju ledenu kocku, zarubljenu, a sunce se stropoštalo, otišlo neznano kud. I tada sam prvi put čuo, meni je došapnuo:
— Kad sunce postane crveni patuljak, beri kožu.
I zmijoliki nabor je prošao kroz obraz, i kao crvić nestao pod uvom.
Mnogo kasnije, Čeperko, razaznao sam neka značenja.
Popili smo lozovaču stojeći, dete je tražilo da se upali svetlo, Toma je naglo rekao:
— Moramo da idemo.
— Ostani još, devojčici da damo "Ne ljuti se čoveče".
— Ne ljuti se, čoveče — ponovih, pogledah u Tomu.
Promuljao je praznim ustima, ostao je nem i najzad sam uhvatio tren kad je pikavcem zapalio novu cigaru.
Po zastrtom stolu devojčica je bacala crnu kockicu. Moj drug Avram je uzeo žute figurice, i popio je još jednu lozovaču. Mala se radovala, u prvom bacanju izvukla je šesticu, započela je igru.
— Nisam te pitao, a tvoja žena?
— Saša je sad kod mene.
— A gde je bila?
— U Beogradu. Postalo je lakše kada se razvela.
— To nisam znao.
— Tražili su to kao malu neophodnost. Sudski, na prvom ročištu se donosila presuda.
— To nisam znao — tiho ponovi moj drug Avram Mitrinović.
— Mnogo se ne zna.
— Ipak se obelodani.
— Nikada sve. Pre ćemo postati beli patuljci — i mesto mog druga Avrama bacim crnu kockicu, ispade šestica.
— Slonovi prolaze — reče Avram.
— I stignu do svog slonovskog groblja — utvrdi Toma.
U ćutnji popismo još po jednu lozovaču. I Toma postade siguran, njegova preplanula glava nali se krvlju i zao smeh se useli u nju. Učini mi se — samo glava na kocu. Govorio je polako:
— Greška u stradanju. Nismo Mathauzen, ni iz sibirskog logora. I tu se ne može ništa popraviti.
Složismo se, i Toma naglo ode od nas. Prosto je skliznuo, bućnuo nekud iz kuće.
A moj drug Avram Mitrinović zabacio je ruke na leđa, prišao prozoru i zagledao se u mrak.
Čeperko, pitao sam ga o Tomi, nije se odmicao od prozora. Najzad je procedio:
— Drugi put.
...I, drugi put. Drugi put. Čeperko, mnogo puta sam bio kod svog druga Avrama i o Tomi ovo sklopio.
Njih dvojica, Avram i Toma, upoznali se u Parizu, u zimu, januara 1936. Toma je tada bio zadužen za Crvenu pomoć, a moj drug Avram na proputovanju za Španiju. Toma je bio veza, i poslednja tri dana neprekidno su bili zajedno.
Nosili su kockaste košulje od pamuka, široke kačkete i pušili crn francuski duvan. U govoru kratki, zakopčani. Neki nosonja, s crnim naočarima, u Pragu je dao mom drugu Avramu češki pasoš na ime Jana Jedličke i vezu s Tomom u Parizu. Nije progovorio više od tri rečenice.
A Toma je bio drugačiji: sav od čelika, zdernut u mišiće, brzog pogleda — lasica. Odmerio je mog druga Avrama i odmah ga pitao:
— Prvi put si u Parizu?
— Prvi put.
— I šta bi voleo da vidiš?
— Sve.
— Šta je to sve?
— Ono što možeš da mi pokažeš.
— Sutra počinjemo.
I Toma ga je odveo u "Jardin des Plantes", tamo su bile dve gorile, ženka i mužjak.
Na ulazu je moj drug Avram primetio da ga ne zanimaju ni biljke ni životinje. Toma ništa nije odgovorio, pogledao ga je zgnječenim očima, crnim kao kupine, među usnama goreo mu je opušak. Pred rešetkama su dugo stajali, gorile su jele banane, odsutno ih i zlo gledale. Toma je kazao:
— Skoro kao ljudi.
— Ali bez uma. Meni ih je žao — rekao je moj drug Avram Mitrinović.
— Gorile ne podnose ropstvo. Ne pare se, i tako uginu. Osvete se ljudima. Oni ih ponovo love. A ovde se uspelo, gorila se oplodila, okotila crno mladunče, kažu — jedino u Evropi. Dobra je vlada Leona Bluma ...
Pili su kafu na zastakljenim terasama, posmatrali slab sneg i svetinu raznu, i utvrđivali snagu svetskog proletarijata: kada će komunisti uzeti vlast na celoj planeti? U dvehiljaditoj godini, okrugloj kao pun mesec, s maksimalnim nulama, biće svet naš! Svuda, svuda, kao ono iz Velikog Oktobra: svima! svima!
— Hoće li stići u Afriku?
— Treba i mora.
— Tamo još nema proletarijata — rekao je moj drug Avram.
— Stvoriće se. Ni u Rusiji ga nije bilo mnogo.
S drugima koji su dolazili iz zemlje Toma je bio kratak; svaki je bio hrt pred trku, oči sjajne, dva upaljena kandila. Nije se imalo ni vremena ni para, i završavalo se brzo u nekom bistrou: vozna karta, javka, nešto para, i zdravo, za Španiju.
A sada, s mojim drugom Avramom dešavalo se nešto drugo. Toma ga je vodio kroz Pariz s puno strpljenja i skrivene nežnosti, želeo je da mu ostvari "nezaboravan dan". Odlazili su i u slikarska ateljea nepoznatih slikara, okupljao se tu mlad svet, raspravljalo o Evropi, Španiji, umetnosti, i o tome šta sve čoveku mašina donosi. U ateljeima se na roštilju pekla plava riba, jeo ljut kus-kus i obično se dočekivala zora. Upoznao je neke Šveđane, Amerikance, Poljake, Fince, bilo ih je i iz Južne Amerike.
Toma je govorio:
— Program je tu, ne pitaj, polazimo! Još jedan dan i za tebe će početi ...
— Glavno — uzviknuo je moj drug Avram Mitrinović.
— Potrajaće to tamo. Možda ćemo se i naći u Španiji.
— Pobedićemo — uzviknuo je moj drug Avram.
— Na kraju ćemo pobediti — odgovorio je Toma.
Moj ratni drug je bio uporan, ponovio je:
— Mislim, u Španiji.
Toma se iskezio, zapravo je u kutu usana gnječio pikavac. Njegove oči-kupine zacrnele se još više, a pojavio se red sitnih belih zuba. Blesnulo je, usta puna sečiva. Oči i taj red zbijenih zuba — jedna ista snaga. Polako je kazao:
— Dečko, u Španiji gubimo. Privremeno, ali sigurno gubimo.
— Pa zašto onda idem, kog đavola tražim?
— Traži, pa ćeš i naći — odgovorio je Toma.
Popodne na popodne, veče na veče, vašari po ulicama, jeli su kriške crnog hleba, i "soupe á l'oignon".
Avram je u sebi često ponavljao: "Dečko, u Španiji gubimo!"
Svrdlala je Tomina tvrdnja; prosviralo, postao je smočav, i pod gušom se smestio koturić vlage; i ispod grudi nekakva guta, lučila je mučninu; stvorilo se dlakavo čvorište — pogan đavola; gutica na guticu, množile se i produžavale u lanac kao nevidljive bube, sve do poslednjeg pršljena; u potiljku je neprekidno zvrčalo: "Dečko, u Španiji gubimo".
I sve što je dalje osmatrao: ulice, mostove, spomenike, zgrade — vraćalo ga je na Tominu tvrdnju.
A Toma je slutio, pa je objasnio: to je samo njegovo mišljenje, i nikom ga ne treba kazivati. I na to se Avram privikavao, na svog prvog trovača koji uvek otvara oči; pogledom su se sašaptavali: da ne skrnave GENERALNU LINIJU.
— Pobede donose i nepotrebne osvete. A poraz, tek tada nastaje posao za prave — objašnjavao je Toma.
Pili su jabukovaču, a Avram je mislio: Toma je zloslutnica, negde je na njemu pročitao da će ostati u Španiji, pa mu "kolmuje dane"; nežnost je u akciji nepotrebna, Toma stalno pravi greške.
Čeperko, obojica su bili u vremenu Velike akcije, tako se onda govorilo. Koliko je njih prošlo kroz Pariz, Toma ih nije sve zapamtio. Što kraće — bolje, hotelska soba, vozna karta, javka za granicu, i "mnogo sreće u Španiji". A u slučaju mog druga Avrama Mitrinovića, Toma je popustio, ni sam nije znao ni gde ni kada.
— Imaš li ti brata? — pitao ga je Avram.
— Imao sam ga. Udavio se u Savi.
— Nije znao da pliva?
— Nije dovoljno dobro znao.
— Kako to "dovoljno dobro"?
— Nije znao, i gotovo. Za naš posao mora se morati, i moći umeti.
Avram je oćutao. Naglo je iznikla Bagdala, brdo više Kruševca — zrela trava do kolena, i neko je među kruševačke skojevce doneo proverenu vest: kineski revolucionari su pred klasnim protivnikom (policijom, sudom) mogli snagom volje da zaustave sopstveno disanje; i tako su u sebi stvarali vir iz koga više nisu izašli. Umirali su ne odavši nijednu tajnu o sebi i svojim drugovima. I kruševački skojevci su se besomučno vežbali, hteli su da dokuče kinesku veštinu, i nesvestica ih je obarala u zrelu travu do kolena.
Avram je naglo pitao:
— Vi ste se vežbali?
— Da.
— I ti si kriv?
— Nije znao dovoljno dobro.
— Razumem te, ti si hteo da zna odlično.
— Da, dečko, puni smo malog ludila.
— Crvenog?
— Nije obojeno.
— A sad?
— Možda smo više prosvetljeni.
— Rekao si da ćemo u Španiji izgubiti. I mirno me šalješ. Mene, i druge. Trebalo bi i ti da pođeš tamo gde se gubi.
— Kod nas se direktive slušaju. Neopozivo.
— Znam.
Popili su ostatak jabukovače, zapalili nove goloaze, Toma je gledao u mog druga Avrama, i rekao:
— Ti imaš razdeljak ...
— Terao si ga još, još malo da izdrži.
— Izvlačio je ruke ...
— Sve sporije.
— Jasno, sve sporije.
— Sava je brza, zanosi.
— Bila je mnogo mutna.
— Pošao si za njim?
— Jesam.
— Ali si odocnio. Hteo si još. Terao si ga na još!
— Da, prokleto još!
— I to je naše. I kad si pošao za njim ...
— Bilo je ušasno mutno.
Prekinuli su razgovor. Tomi su bile užarene oči, gnjecavo crnilo, više nisu pili jabukovaču.
I sutradan, poslednji dan u Parizu za moga druga Avrama. Petak, januar, i sve je bilo uređeno: vozna karta, javka, da se na špansko-francusku granicu stigne u nedelju, kad se vrši malogranični prelaz.
Imali su zakazan ručak "Kod dva orla". Toma je rekao da će ga upoznati s devojkom Anne-Marie, ručaće s njima.
Ilegala, nisam se raspitivao za nju, pričao mi je moj drug Avram. A lepo se osećao: ulazio je u askezu borbe, najzad prave. Nosio je iskustvo od godinu dana rada u ćeliji KP Beogradskog univerziteta i dve demonstracije. Samo u borbi da potraje što duže, da se zabeleži. Ni revolucionar u najvećoj askezi neće odmah kuglu u čelo.
Anne-Marie nije dolazila, Toma je pogledao u sat, a moj drug Avram je pitao:
— Da joj se nešto nije desilo?
— Nemoguće — odsečno je odgovorio.
— Moglo se desiti.
— Ipak ...
— Ne. Devojke su lude.
Čekali su čitav sat, najzad je Anne-Marie stigla: okruglo lice i mali nos. Brzo se opravdala, prosula je gomilu rečenica, i nešto od toga je moj drug Avram razumeo. Cigarete je pušila dopola, pepeljara se pred njom brzo punila.
Za ručak je Toma poručio pevca u crnom vinu. Sedeli su na zastakljenoj terasi, pred njima četvrtast trg, prazan, bez spomenika. Sneg nje padao, i Toma se nije trudio da povede neki razgovor. Savladali su raskovanog pevca, prešlo se na sireve.
Zapalili su crne cigare i onda su počeli da govore o Čaplinovim filmovima, o smehu kao očišćenju, o instituciji Glupog Avgusta. Toma je rekao: "Nema države bez poglavara ni cirkusa bez Glupog Avgusta." I pitao se: da li je neko doktorirao na Glupom Avgustu? Usahla je tema, pomenula se knjiga Na Zapadu ništa novo, i zaključilo: iz španskog građanskog rata nići će drugačiji roman, biće to određeno klasna knjiga. Na Zapadu ništa novo zrači nekakvu mlitavost. I odmah je bila izbačena parola: "Umirati — ne mlitavo!"
Moj drug Avram Mitrinović je shvatio da Anne-Marie nije samo punkt Crvene pomoći, jer su se pominjali i pasoši, vozne karte, sigurna prenoćišta. Razabrao je da je njen otac Hercegovac a majka Francuskinja, i da je nju to poluporeklo dovelo do Tome.
Dok su ručali, Toma je bio suzdržan i oprezan kao da u rukama drži dizgine ljutoj kobili.
Popili su kafu, mnogi su gosti ručali, plaćali svoje račune i odlazili, a drugi sa ulica nisu pristizali, bio je to deo dana kada su kafane najpraznije. I Toma je onda iz čista mira pljunuo na mali poslužavnik na kome su bile donete kafe. Uledio se, ukoštunio, tamni džemper na njemu postao je komotan, gledao je u žućkastobelu sluz; razvlačila se od metalne posudice pune šećera u kockama. Toma je procedio:
— Leche!
Moj drug Avram Mitrinović nije najbolje razumeo taj glagol. Ali je posumnjao gledajući Anne-Marie. Ona je briznula u rumen, njene plave oči postale su modre. I nozdrve su pupile, planuo je jarkocrven somot. Kočila se glava s punđicom, kao glavica crnog luka, i svaki njen pršljen je bubrio — netremice je gledala u Tomu.
Toma se pretvarao u gospodara zemlje, pred njim je brazilska latifundija, sedeo je zavaljen u pletenoj stolici. Njegove crne oči, zgnječena kupina, rez belih zuba, u kutu usana žižak cigare. Ponovio je:
— Leche!
I onda se prenuo kao iza sna, daleke i mlake omamljenosti, po obrazima su prsnule blede pege. Na licu nije bilo pohote.
Za nju, Anne-Marie, Avram nije postojao: uperena je bila u Tomu, u suvu kožu lica, zapravo, gledala je u pikavac cigare, kao da će je to čudance probušiti.
I moj ratni drug je zaključio: žaba se ne brani od zmije, počinje voljno pokoravanje, usnice se razmiču, mali lepet, kao da moli, njeno grlo — bistrik vode, u toploj jamici se pokreće jezik.
Napolju promiče sneg. Hvata se za staklo, nema prolaznika, lukovi zgrada drže prvi mrak.
Za Tomu je Avram prisutan. Godi mu, i koštunjko raste u pletenoj stolici. Proširila se i pukla pred njim brazilska latifundija unedogled; sve je tu: do pola čela natučen trščani šešir s velikim obodom, prćasti mulat drži palmovu granu — i beli, sitni zubi stežu kubanski tompus.
I moj drug Avram Mitrinović ne podnosi Tomu, mrzi ga, i muči se kako da pokrlja ceo taj sistem: Anne-Marie, Toma i on.
Opet Toma tiho naređuje:
— Leche!
Sva je rumenilo sparno, ženka se oslobađa, primiče: njen je, i sve njegovo je njeno. I postoji sa čulima i otvorima: da bi ga u sebe utisnula.
Toma je smiren, u igri je čelika: brata je terao da prepliva Savu.
Devojka se izdužila, sad je crven prut; i paperje oko ušiju se kostreši; ovlažile se crvenkaste malje na vratu, ispod slepog oka udara plava žilica.
Iako je izgledalo da se Toma zagledao u svodove zgrada prekoputa kockastog trga, neprekidno je odmeravao i mog druga Avrama. A koža se na Tominom licu stalno menjala i najzad se pretvorila u crnu rukavicu s rubovima. Čudno iskrpljeni obrazi, i flekavi, a oči opasne.
Moj drug Avram se pitao: otkud takvo oko koje ne gleda, pre te bode; savršeno okruglo, i stalno u vlazi, sjaktavo; neko oko iz blata? I najzad se prisetio: oči gorile.
Staklena terasa je kavez, Čeperko, i šta je u njemu bio moj drug Avram?
Govorio je neprekidno, mada je teško otklapao vilice, kao da mu je glava ležala u ilovači; punio se masnom zemljom, tutkalio se. Moj drug Avram je i ubledeo, proždirao je sopstvenu krv i polako se pretvarao u zaokrugljenog stvora. Gubile se uši, nos i ruke. Stopio se u trup, zadržao se samo jedan otvor — ustašca kao u vodene životinje; neprekidno su pljuvale reči koje sam pamtio.
Pomenuo je i ribe, zastakljene pijačne tezge; lenje, skoro mrtve, priljubljene uz staklo, prodavac ih meredovom vadi i spretno ubacuje u rešetkastu korpu, u kojoj živnu, repom praćnu, i u mekanim škrgama osete bol od vazduha — na kantaru mere; i onda spasonosni udarac drvenog čekića u potiljak; iskaču, nabubre oči riblje; crvene, žute i modre — postanu staklaste kao u malih medvedića u izlogu Lafajet.
U rukama je veliki nož, za riblji stomak; najpre leti krljušt, mora se postati goleat, riba se na hladno ošuri, poslednji uvređeni damari nestaju, onda rez i, kao inat ubistvu, niz drvenu ploču klizi tamna linija krvi — živa glista; ispadaju creva, jetra, žuč, ikra i beli mleč mužjakov; od utrobe se stvaraju dve gomilice: korisna i nekorisna; nekorisnu prodavac šakom skuplja sa tezge i baca je u kantu, koja stoji između njegovih debelih nogu, zapravo, gumenih čizama.
I kupac dobija čistu ribu, i korisnu gomilicu za čorbu.
Kakva je gomilica na poslužavniku za Anne-Marie? Nabubrila je sluz, pa se šljonula kao punoglavac u travi; odatle žaba nikada iskočiti neće; sunce će sve pretvoriti u prah, u jalov polen.
U zastakljenoj terasi je dim, i spolja se čini: konobari i gosti sporo klate glavom, ne pomeraju udove, sve je kao ulovljeno.
A ko drži meredov? Ko će se prvi praćnuti i biti bačen na kantar-merač? Tek posle toga sledi drveni čekić u potiljak; tup, nikako zvonak.
Čeperko, i Avram se vraćao sebi, izmuljio se odnekud. I ponovo je utvrdio: za devojku ne postoji, a za Tomu bitno postoji.
Onda je ustao i pošao u sporedne prostorije kafane.
Čeperko, tako je Avram prekinuo stvorenu zamku, zapravo, izišao iz kaveza. Ni po koju cenu nije hteo da se vrati za njihov sto. Video je da su i on i ona ostali nepomereni; neka se razreše.
Toma ga je zvao rukom, onda i glavom. Prekinuo je svoj tren, tražio je prisustvo drugog. Toma se ljutio, moj drug se nije obazirao i bez zbogom je izišao na kockasti trg.
Hladno, i odnekud je mirisala lipa. Otkud u ovoj zimi, bez snega, lipa? Vetar je sa trga podizao pesak. Udahnuo je, opet miris žutog lipovog cveta ...
Avram Mitrinović se vratio pešice u hotel. Naglo je pao zimski sumrak, očekivao je poruku od Tome. U drvenoj pregradi ničega nije bilo, samo ključ od njegove sobe.
Popeo se u sobu i spakovao. U džepu je zveknulo nekoliko franaka, nije hteo da ih broji. Preslišao se: nije gladan, ima plaćen hotel za poslednju noć, a nema voznu kartu, ni javku. Nije izišao iz kaveza. Prekoračao je hotelsku sobu i, u odelu, ne izuvajući cipele, celom dužinom se ispružio na krevet. Gledao je u belu tavanicu i tamo otkrio muvu, okruglu mrlju — crno zrno pasulja. Iako je to jedna mušica, koliko dugo spava i miruje tako? Kada se zavila u zimski san, i kako se prikačila za tavanicu? Za tu santu leda. Za Arktik. Sovjetski Arktik.
Onda je zažmurio i opet ponovio: Sovjetski Arktik. Kad je otvorio oči, na tavanici više nije bilo muve.
Kreće se, šapnuo je. I počeo je da je traži po tavanici. Nije mogao da je pronađe, uspela je da se skloni, umela je da napusti santu. Istezao se na krevetu sve dok cipelom nije dodirnuo gvozdenu ogradicu. Onda je izbrojao, u džepu je bilo jedanaest franaka.
I muva se pojavila, otkrio je iznad ormana. Siroti drug: la mouche qui rode. Trebalo je da se odavno pripremi i umota za zimu. Soba ju je prevarila — lažna jesen. Napolju bi je zima isisala, kao pauk kada je zgrabi u svoju mrežu i pretvori u parčence skorele hartije. Ne kaže se zabadava: "ginu kao mušice". La mouche qui rode — tigar sa tavanice. I Avram je šapnuo: izvreban ne vreba.
Protrljao je oči, za revolucionara ne postoji strah, 11 franaka je isto što i 11.000. Neće biti mušica — umeće da siđe sa Arktika.
Zazvonio je telefon, javio se Toma.
— Ne spavaš? — pitao je.
— Spremam se.
— Nećeš da spavaš?
— Neću.
— Onda ću doći. Iziđi, za pola sata sam pred hotelom.
Ulica je bila prazna, Toma je stigao na vreme. Ušli su odmah u prvi bistro. I moj drug Avram je očekivao, Toma će otpočeti neku priču.
Pronašli su sto blizu peći. Toma u somotskoj košulji zakopčanoj do grla, pitao je:
— U pet sati imaš voz. Spreman si? Moj drug Avram je potvrdio glavom, i onda mu je Toma dao voznu kartu za Perpinjan i objasnio javku. Gledao ga je netremice i rekao:
— Dečko, u našem poslu svašta, ni Đeržinski nije imao nameru da bude osnivač Čeke.
— A kakvu je nameru imao?
— Kao ti, kao ja, menjati svet. Vidiš, naša posla nisu dečiji obruč. Onaj s trobojkom. A postoji knjiga Dečija bolest levičarstva. Zapamti, volimo da levičarimo.
— Znam.
— U redu. Od večeras se više ne poznajemo, ništa nije postojalo niti se išta desilo, ničega se ne sećamo.
— Razumem.
Popili su čaj pa su poručili drugi; tražili su više limuna. Toma se nakašljao i rekao:
— Naš posao zahteva pokornost. I na vreme da se da. Pazi, pokornost na vreme.
— Žrtva? — pitao je moj drug Avram.
— Razume se, i žrtva. Ali o tome sada ne govorimo. Reč je o drugom, utuvi: pokornost dati na vreme. Pitaš se: kome? Prosto: starijem. Imaš li neko pitanje?
Moj drug Avram je neko vreme ćutao, izvrteo je u glavi: kockasti trg, ručak, poslužavnik, "Jardin des Plantes". Otpio je dobar gutljaj čaja i odgovorio:
— Nemam.
— Baš ništa?
— Ništa.
— Sve je jasno?
— Sve.
— Iako si na početku, momak si i po — kazao je Toma, a oči, kao da su sagnjile, bile su manje sjajne.
Nisu više pili čaj, moj drug Avram je oprezno pitao:
— Kad se završi rat u Španiji, ako ostanem živ, voleo bih da odem u Moskvu.
— Ostaješ. Ne grešim nikad u tome. Javi se meni. Za svakog ja predosetim. To me i uništava. Tako, kao crno krilo preko obraza, pod bradom sečivo, sekira, kost na čelu, iskopano oko, otkrijem i ranu na licu — sve znak do znaka. Vidim, a ljudi su čitavi, ja kao dželat ostajem ovde, a oni u Španiju. I svi se žure, posle samo jave: kod Teruela granata odlomila glavu ili, prosto, "hrabro poginuo". I nikad se ne prevarim. Možda samo u dva slučaja, ali su obojica ostali bez noge do kuka. Ti ostaješ, tvoje lice je čisto.
Moj drug Avram je mislio: oči su mu umočene u topljenu smolu.
— Voleo bih da odem u Moskvu — ponovio je.
— Ostaješ, i otići ćeš. Tamo sam bio dve godine.
— I kako je?
Toma nije odmah odgovorio, počeo je da navija sat. Navijao ga je dugo i sporo, gledao u gole zidove bistroa, onda u Avrama, rekao je:
— Razdeljak. Takav je imao moj brat. Prav razdeljak.
— Kako je tamo?
— Ničemu nemoj da se čudiš, odmah nauči sve da razumeš. Rusija, ti pojma nemaš koliko je bila zaostala. A tamo je najpre pukao štap.
— Do dvehiljadite godine ceo svet će biti naš — viknuo je moj drug Avram Mitrinović.
Toma je zapalio novu cigaru, opet je prelazio pogledom po golim zidovima kafane.
— Uništićemo buržoaziju.
— Svako ugnjetavanje, dečko, treba zbrisati.
— I nacije, šta će nam.
— Mogu i nacije. Ipak, ne treba žuriti — rekao je Toma.
— Šta si ti?
— Srbin.
— Nije važno.
— Pa i nije — odgovorio je Toma.
— Ničega se ne bojim. Neprekidno i savršeno razmišljam o smrti. U meni je sat paklene mašine.
— A ne, sat nikako. Pre smo monasi.
Zbunio se moj drug Avram, brzo je rekao:
— Popovština.
— Monah je drugo. Askeza. Sam si rekao: razmišljam o smrti. Ni monah u crnoj rizi ne plaši se smrti. Celog života se sprema za nju. I u zanosu je, traži prosvetljenje. I da bi ga dosegao, podvizuje se. Podvižnik si. Ideš u Španiju.
Moj drug Avram Mitrinović je mislio: neprekidno se razjašnjavati, tako smo sazdani. A na kockastom trgu, nekakva Tomina utrobica na poslužavniku. Opet se vežbao.
— Pazi, smrt ne sme da te iznenadi. Baba Roga često s leđa probuši.
— Znači, najpre stvoriti delo.
— Može i tako.
— Ako te prestignu: otvore rupu, ne čekaju, stucaju te u prašinu?
— Ja te pamtim. I ti već pamtiš moga brata.
— Od mene ljuspa, šta ima da se pamti? Negde će se prekinuti. Večni lanac ne postoji.
— Ali ga uvek iznova pravimo.
— Samo, ja — tu već nisam ja. Drugi stižu iz ništavila.
— Jasno, ne postoji skok za svaku igru — utvrdi Toma.
— Znaš, u zemlji postoje mnogi kao ja, otišli bi u Španiju. Ovako curka po jedan, dvojica. Ne ide se u revoluciju s voznom kartom. Trebalo bi nešto ozbiljnije, preko mora, brodom.
— Šta, o tome se govori, u zemlji si čuo?
— Nešto se čulo. Pominje se crnogorsko primorje. Istina, samo u krugu naših simpatizera.
— To ne valja — rekao je Toma i usnom stegao pikavac. Onda je opet ponovio:
— To ne valja.
Popili su po jabukovaču, Toma se stresao i kazao:
— Savršeno dobro. Mi to kao pojedinci nismo.
— Savršeno dobro, to je onda Partija.
— Ne onda, nego jeste — utvrdio je Toma, pogledao u sat i rekao:
— Za monaha je savršeno dobro — Bog.
— Šta ti ...
— Ništa! Tek onako.
— Savršeno dobro, ima li ga negde još?
— Ima, to su njeni vođi.
— Svi?
— Ne. Jedan. Uvek jedan, tu mora sve da se sadrži.
— Počinjem da te razumem.
— Dečko moj, Veliki Crkveni Oci su rekli "kroz ljubav do Boga".
— Mi suprotno tome, kroz praksu.
— Da. I ovo znaj: u početku nauči da tražiš grešku.
— Koju?
— Grešku u sebi. Budi spreman da je tražiš, i naći ćeš je.
— Ali, kad je tražiti?
— To ti ne umem reći. Odjednom rupi, mečka zaigra. I tada budi u moći da je pronađeš, i da je priznaš sa svojim dokazima. Léche! Budi lozica. Moraš imati paperjaste prste i njuh za prvu kvržicu.
— Opet te ne razumem.
— Skoro je nevidljiva, i naivna. Hoću reći, beznačajna. A od te kvrge počinje promena — GENERALNE LINIJE.
— Kao da si mi jasan.
— Odavno je i tajfun jasan: najpre oblačić, jedva vidljiv u plavoj kaci neba, i uspavljujuća tišina, zanese te, svaka se bubica čuje. A u naivku, u grumenu oblačka, čuči čelik-oko: rodiće tajfun.
Moj drug Avram je trljao usne, Toma ga je pitao:
— Reci svoj komunizam.
— Zna se.
Opet sjaktave oči gorile, i moj drug Avram je mislio: Toma me proverava, baca me kao loptu; možda me na nešto navodi?
— Uništenje klasa, gladi ...
— U Rusiji se već 1920. otvorio problem "vrhova" i "donjih slojeva" kroz razgovore o sindikatima. Znaš li šta o tome?
— Ne znam ništa.
— Za sada smo na vlasti samo u jednoj zemlji. Tamo se stvara iskustvo "vladanja", "ravnopravnosti". To je minus. Izvini, prekinuo sam te, teraj dalje!
— Dalje, uništenje države.
— Pogodio si, probušiti doboše.
— Marširala, marširala! Obavezan vetar i zvuk pesme, dizanje obojene krpe, pod kojom se gine.
— Dečko, naglo se ne može, ispadamo anarhisti.
— Iscepati uniforme ukrašene hrastovim grančicama.
— Nisu od lipovih.
— Dvoglavi orlovi. Beli, crni!
— Obavezno drže zemlju, ceo globus.
— Kandžama.
— Nema naivne ptice, dečko!
— Onda svečani raporti, topovske salve. Znaš ono "stupio je na tle". Car, vladalac, s krunom, žezlom. S nekakvom palicom, s nebesa Gospod bog.
— Sve je to nužno. Nekim slučajem, planeta je Veliki Kavez — reče umorno Toma.
— Da se sve to pokrlja, koliko je revolucija potrebno?
— Za sada, verujemo samo u jednu.
— Španija.
— To je proba.
— Ni to nije malo.
— Nije.
— Ne umem da ti objasnim, u Španiji ću postati nešto drugo. Odlazim u plava nebesa. Znaš, ništa ne znam o toj zemlji. Ali kad kažem Španija, usta su mi puna. Žudim za njom. La Pasionarija.
— Blago tebi, dečko moj!
Mokro se jutro prilepilo uz prozore bistroa. Vlasnik kioska je raspakivao pakete s novinama. Poručili su tople kroasane i kafu. I moj drug Avram je zahvalio Tomi, pomešali se dani i noći, pa mu se činilo da je dugo u Parizu.
— Kavez je strašna stvarčica.
— Da.
— I treba stajati pred njim. Neće ti smetati?
— Neće.
— Kao ni kafana "Kod dva orla," — suvo je rekao Toma.
— Nisam te pitao.
— Ništa ne sme da se preskače. Ne smeš red da izgubiš. Španija je, sem ostalog, i vojska. Pevca koji se uvek prvi oglašava brzo kolju. Upamti i ovu sitnicu: moraš znati kome se pokoravaš. A to se menja. Nije lako, videćeš.
— Marks se ne menja.
— Postoje živi, opasniji od Marksa. Znaš li ti ono, za sađenje kupusa naopako?
— Ne znam.
— Neki starac, duhovnik, zaboravio sam mu ime. To se desilo u davna vremena, u jednom manastiru. Eto, taj starac je imao dvojicu poslušnika, smerno su dolazili kod njega, vodio ih ka duhovnom savršenstvu. Između ostalih poslušanija koja im je davao, jednog lepog dana, ispitujući njihovu poslušnost, starac im naredi, dok su radili u vrtu, da kupus sade naopako — list u zemlju.
Jedan će od njih dvojice reći: "Mora da je ava pogrešio čim nam je rekao da ovako radimo." I poče saditi kupus kako se inače sadi, dok je drugi ređao kako mu je bilo zapoveđeno. Kad je ava video rad, poslušnog je zadržao, dok je onog drugog koji je radio kako je mislio da je bolje otpustio kao nepodesnog. Tako se završio njihov podvig sađenja kupusa.
— Razumeo sam te dobro
— E, pa sad srećno za Španiju. Ponekad kupus treba saditi i naopako.
Toma je od liski kifle pravio bombice i bacao ih po metalnom poslužavniku. Opet je pogledao u sat, platio račun, digao se...
Čeperko, za manje od pola sata bili su na železničkoj stanici. I moj drug Avram je pričao:
Toma ga je ćuškao, nameštao na neka jaja, uvlačio u drugo iskustvo. Rekao mu je:
— Moj brat je i od tebe bio mlađi.
Obojicu je zasipala para.
— U oblaku si.
— I ti, sebe ne vidiš — kazao je Toma.
— Lice je lice. Izdržaću — rekao je moj drug Avram.
Toma je ćutao, para mu je izjela telo, samo crne oči gorile. I ovoga puta suze, voz je krenuo.
... Čeperko, Sava je odnela Tominog brata. Reke i postoje zato da nose živo i mrtvo. I onda su njih dvojica na kraju još utvrdili da je Španija jedno vežbalište. Čeperu, gde se sve nismo vežbali.
Dugo nisam video Tomu, a želeo sam u četiri oka da ga pripitam. I sretnem ga na ulici, opet je bio sa svojom devojčicom.
— Svuda s njom?
— Svuda.
— Možda nije potrebno?
Ćutao je, pikavac u ustima, nisam hteo ništa okolišno.
— Kako je tamo bilo?
Pogledao me je, ugašene oči zverke, i rekao:
— Iskustvo preko svoje kože.
— Zato bih hteo da se nađemo.
— Našli smo se.
Toma se zaklopio, sa sobom vuče ćerčicu, pronašao je svoju zaštitnu povelju.
— Jesi li zaposlen?
— Ne još, ne ide brzo. Pomoći će mi Avram.
— A žena?
— Razvod je poništen. Ona radi, i živi se. Počinje da nam biva bolje. Znaš, malo sam se posvećivao porodici, došla i ona na red.
I otišao je žurno, njegova stegnuta leđa, i kudrava kosa, još crna.
Ispao sam glup, nisam stigao da ga upitam gde stanuje, da mu uzmem broj telefona, saznam kafanu u koju navraća; nisam uhvatio nijednu začkoljicu koja ti u gradu pomaže da nađeš traženog.
... Čeperko, da ti priznam, želeo sam da nađem Dositeja, takav je tren nailazio, da s njim promrsim. Iako smo po nečemu obrnuti, izrasli smo na istoj grani.
Odem u "Moskvu", nedeljno popodne, malo sveta. Toplo leto, unutra hladovina, debeli su zidovi. Pregledam novine, u ćošku Dositej. Promenio se, pustio brkove.
— Snažniji si sa brcima — kažem.
Smeje se Dositej, vadi lulu i odgovara:
— Ovo sam tebi doneo.
— Pa ja cigaru pušim.
— Ništa, pušićeš i na lulu. Kakav si ti to čamdžija, bez lule. Mirišljav duvan pućkaš i komarci beže.
— Navikao sam na njihovu gužvu više glave. Nisam u ikonostasu, a opet je neki venac, makar i od komaraca.
— Koža ti se privikla.
— Na ubode.
— Razne?
— Okvrgavio sam, Dositeju.
Dositej se zamislio pa se onda pitao:
— Može li se uvek izdržati teror istorije?
I saznajem, prekrstario je mnoge afričke zemlje. Ne pitam ga zbog čega je bio u Africi.
— Pocrneo nisi, a iznutra?
Ne odgovara mi Dositej; poručismo ledenu kafu. Onda me pita:
— I?
Priznajem, to sam voleo kod Dositeja, samo jedno slovo i razumemo se.
— Sve je ljudsko iskustvo. I potrebno — odgovaram.
— Zbog čega ih loviš?
— Ne znam sasvim.
— Znaš, znaš ti. Oni su prevarili — odlučno reče Dositej.
— Ako ima prevarenih?
— Opet se vraćamo na teror istorije — reče Dositej.
— U stvari, pitaš može li se izdržati.
— Da.
— Upoznaj ga dobro, i onda si teror istorije možda savladao.
— Nisam siguran.
— U Africi, ubio si lava?
— Jesam.
— Jednu si snagu uništio.
— Ipak, golootočane ostavi, pusti ih drugima. Dolaze i posle nas.
Rastali smo se, Dositej mi je tvrdio: uspokojiti se, i to je ponekad potrebno.
U meni vrti: hoću da isteram crvenog jarca. Pre smrdljivog jarca živodarca, "živ klan — nedoklan", "živ soljen — nedosoljen", "živ pečen — nedopečen".
Čeperko, kad se najmanje nadaš, svuče se samo od sebe, pukne breščić zemlje i krene...
U vozu, zima gola, nigde snega, ispucala zemlja i vrzine se sparile. Vraćam se iz Zagreba, prazan kupe, jedino prekoputa mene, zavaljen, u grombi kaputu, ljudina spava. Duva zver, lice mu ne vidim, sakrio ga širok obod šešira, viri četvrtasta, jaka brada.
Zaustavio se voz na otvorenoj pruzi, neka pištaljka, pa onda lokomotiva. I vetar poče, odnekud susnežica, lepila se za prozore. Vagoni topli, naspram mene nepoznati mljacnu ustima. Onda se umiri, jedva sam mu disanje čuo.
Ispod prozora, ogrnut bundom, prođe kondukter. Klatio je fenjerom, i dok sam se odlučivao da otvorim prozor da bih ga upitao zašto stojimo, železničar mi zamače.
U kupeu nestade svetla, neznanac se probudi, bi mi milo. Pade mu veliki šešir sa lica i, dok ga je podizao, upita:
— Oprostite, u nekoj smo stanici?
— Ne. Na otvorenoj pruzi.
— Sudar?
— Ne znam. Čitavi smo.
Preturao je po džepovima, najzad pronađe kutiju s cigaretama. U mraku smo jedan drugog naslućivali kao gomile. Pokretao je noge, istezao se, u njemu je kloparala mašinčina, iz guzice prasak.
— Oprostite. To je zdravo.
— U hodniku je zdravije.
— Da, ali bi se nešto izgubilo.
Oćutah, kada je pripaljivao cigaru, opazih guste brkove. Povuče dva-tri dima i, kao da me zagledao, bez "oprostite" i neuvredljivo, polako upita:
— Šta radite u ovom životu?
— Ništa.
— Ratovao si?
— Jesam.
— Bio u revoluciji?
— Tačno.
— Na strani pobednika.
— Na pravoj strani.
— Ne seri, mi je ne određujemo. Imaš Spomenicu?
— Imam.
— Meni su je oduzeli.
— Nemoguće. Ne oduzima se. Prvi put to čujem. Šta da ti oduzmu: ili si 1941. bio ili nisi.
— Ne znaš ti, sve može. I cifra postaneš. Podvuku te, pa ostatak ponekad bude dug. Treba godine odživeti. Sve se meni izdešavalo.
— I meni ponešto — rekoh.
Huknu grdosija i raskopča svoj grombi kaput.
Čeperko, napolju zavija gola zima. I urlik vuka, psa. Ne bismo ga ni mogli primetiti, sive su vrzine, kao i trščaci, i svele su barske trave. Stojimo pred nekom zaleđenom barom. U prozoru vagona, u nebu, jato čavki. I kao da su prikucane, ne lete.
— Mračno je, ne vidim ti ruke. Ti nisi bio tamo?
— Ti si bio?
— Bio.
— Goli ...
— Bili smo goli. U crnim gaćicama, na nogama drvenjaci. Sada se nose nanule, klopoće po ulicama. Izdužuju se devojke u raznobojnim drvenjacima.
Susnežica se pretvori u sneg. Na prozoru su se lepile pahulje i odmah nestajale.
— Ne mogu more da smislim. Smrdi, zgadilo se. A kad počne da lupa u kamenu obalu, jekće, taj uzaludni tresak. Muči se voda, šljaputa, umiru mnoge životinje. I sad mi je u ušima talas vode.
Umirio se vetar, susnežica se odavno pretvorila u široku pahulju. Sve gušće pada, slaže se, prozor ne stiže da je otopi. Opet: železničareva pištaljka. Koga doziva u tek nastaloj pustoj belini? Odavno više ne postoje čavke u nebu. Sve je sneg, i pištaljka neprekidno.
Tiho ga pitam:
— Reci, kako je tamo bilo?
— Ne može da se rekne.
— Onda ispričaj.
— Šta će ti to?
— Onako.
Vukao je dim cigare, slobodno krečio noge bez straha.
— Pitao si već neke?
— Jesam.
— Pa?
— Nađu razlog, i ne govore.
— lma sto razloga.
— Postoji jedan — kažem.
— Tačno.
Prevlačio je jezikom po usni i coktao kao da je pojeo batak plovke. Onda je mirno kazao:
-— Ustajanje ujutro u šest, gimnazija zatvorenog tipa. Zvrkne sobni, i gotovo.
— Ko je sobni?
— Onaj ko se istakao. Ovaj vek ima iskustvo logora.
— To nije bio logor, menjali ste mišljenja.
— Baćo, truba trubi. Mogu da te iscepaju sulundari pa postaneš nužnik. Nikog nije zanimalo mišljenje.
— Kako?
— Nema kako nego tako. Bili smo u kratkim pantalonama, bez matroskih bluza.
— Gde ste spavali?
— To je sporedno, u kamenim paviljonima. Jedan sam i sazidao. Ostrvo je usidren brod, valjda postoji kapetanski dnevnik.
— Do njega neću doći.
— Dolaziš do nas.
— Ljudi različito pamte.
— I to je tačno. Podigli smo cisternu, lepu, stesan kamen. Kraj nje si uvek mogao da nađeš hlada. Voda se neprekidno štedela.
...Doručak, obična popara; jedna duboka kašika, supena. Ne maze, a što i da maze. Posle doručka počinjalo je odvajanje. Stado si, nisu sve ovce iste. Onaj pod bojkotom dobija najteži posao. Kljakavi matorci odlaze u kuhinju da čiste krompir, repu. Imali smo i bašte, odrede se plevari. Američki žut pasulj, pasuljari ga čiste.
Glavni je zanat — tucati kamen. I nositi kamene blokove. Maca! Kratko. Nije ona maca od mačke, ili u proleće, od cveta, s drveta kad leti. Nego maca — gvozd najteži, krivi kičmu i kuk. Diži je na suncu, cepaj kamen i kožu svoju, odvaljuje se plećka. Ništa neobično. Nula je oko tebe, sve sama nuIa. I ti si jedna nula.
Pljuješ negde krv, znoj. Lučevinu neku. Odvaljuješ kamen nepotreban. Zanimacija je izmišljena, i nećeš sasvim izludeti.
Sunce čelik, izvrtelo guzice. Mozak omekšao, klate se glave, i neprekidno zevaš. Zevak u kamenoj bašti. Vazduh — vruć pekmez. Kako da ga dišeš?
I tucaš, razbijaš kamen, iza tebe raste sve veća gomila, tvoje grobište. A onda, ni to ti ne daju: gomila šodera se iz jednog kamenog ćoška pomera u drugi. Može i u more da se sjuri, u bestragiju ...
Radiš bez veze. Kucaš, kucaš — jalove radilice. Bele ruke, lice belo — mlinari bez vodenice. Kameno brašno udaviće pluća; sitno dišeš, ribica si na suvom. I biješ u kamen, po njegovoj žili, polutiš jezgro, umeš u časku da ga razbiješ. A onda počinješ oblik da praviš, čovek si, i zezaš se, mučiš se u kamenu, glavu neku isteraš, nosinu, novu žensku oblinu izvučeš, obilje očiju iskopaš — da samo nije rad uprazno. Unutra, u kamenu, šta nema, ceo svet i svi stvorovi. I samo otkidaj, pođi u njegovu nutrinu, naći ćeš donji oblik, sam će se izneti, rasklopiće se željena školjka. I nebo možeš da isklešeš. Pa onda pipaš, tražiš bilo, kamenovu kucavicu, i jednim udarcem sve zdrobiš. Tek stvoreni svet odlazi u šoder, u kamene gomile — nikom potrebne.
Sunce i znoj iznutra te izjedaju, mrve, i od tebe prave kiselinu. Na svetu si jedinstven otrov — celo bi more opoganio. Sve ti zadebljalo, a ždrelo je crveno gvožđe. Trebalo bi ga politi i zacvrčalo bi. Cvrče ljudi kao tek izvadeni čvarci.
I to će biti — tucati kamen u dan jasan, uz neprekidan zvek hiljade čekića: sat se stvorio, vreme neko — stalno udaraju sekundare.
I samo zamahivati: još jednom, i još jednom. Nikako ne zastajati, mirovanje je opasno. U nama kao da su federi-terači. Odvališ kamen beli, žuti — i nađeš crnu žilu, senku smeđu, znak neki, slovo se skamenilo. Kao zapis, poruka iz davnine — u srcu kamena su tebi darovani. I tako, neprestano nekog boga otkrivaš ...
Kucanj pa kucanj, a u ždrelu piljevina stene. Opeklina, plikovi, izdrano meso, sav si usoljen — kapku vode stvoriti. Šum morski udara u ostrvo, drobi mu kamenu vilicu — ne čujem čekićare. Plavu reku vidiš, udaviti se, što pre postati utopljenik; krečan. naduven leš u reci.
Pao sam na svoju gomilu kamenja, i odmah udarac u slabinu.
Ne zabušavaj, bando!
Koliko puta na dan čuješ ovu izreku. Nju kazuje čovek u crnim gaćama i drvenim nanulama.
To je debata.
Ponovo udaram. Kucam u kamen, pršti. Vraća se, čujem hiljade čekića, sekundare — crne igle busola zabadaju se u mali mozak.
Pod suncem smo, svi goli i iskazani. Niko nijednu pegu ne ume da sakrije. U najdaljem krugu su islednici: stoje ukrug kao stubići, slabo se pomeraju pod suncobranima.
Udariš i pukne recka u kamenu, u toj sredi nema kapljice. A nešto zatamni kao ulje i brzo nestane kap tvoga znoja.
Veruješ: krv će se tvoja pretvoriti u crni liv — skameniće te zauvek. A žeđ te rascopala, odavno ti popila mozak. Leske smo, strašila prosušena. Treba samo da nas uzmu i u njive pobodu.
Spaziš, vodonoša je po strani, obično je sakat, i kao smrznut čuči pored drvenog čabrića, tu je voda. Odmara se, mršavko, i ponekad bulji u nas, u crnim je gaćama i drvenim nanulama. Popravljen je, i sve se više popravlja. Kažem:
— Druže, daj malo vode.
Najpre te ne čuje, zeva. Strašno ponekad čovek zeva.
— Hej, druže, malo vode — ponavljaš.
Gleda u sat, a nema ga. Gola je ruka njegova, odavno smo svi golaći. A sunce, gospode bože, može li veće da bude! Izraslo je u veliko ostrvo na nebu, utišalo se vreme, ispario je svaki vetar; pod sačem postajemo ljušture prazne.
Otpušta stena miru, i nju jara skrozirala. Koža došla kamena, u ustima jezik odebljao — žar je u guši. Odlazi ti glava u neko goveče. Blekneš.
— Hej, druže, malo vode, zar ne vidiš, nisam dvomotorac ...
Čeperko, nepoznati u vozu mlatara rukama, iskašljava se, pali duvan i gasi ga, digne se pa sedne, raspukla se crna prilika, ni on ni ja ne znamo gde se nalazimo. Ćutim nepomičan, da ga ničim ne prekinem, skovitlao me zanos njegove muke. Oko nas je tiho kao da nema sveta u drugim vagonima. Mrzle pahulje zasipaju prozor, uhvatila se belina.
— Dvomotorac, to ti je povratnik. Brod te ponovo dovukao na ostrvo. Negde si lanuo, u nekom trenu pukla kesa u tebi: hteo si da se pronalaziš.
I zato su sa ostrva pred tobom ćutali. Niko nije hteo natrag. A ja pričam, i čudiš se. Polako, više će se pričati. Prolazi vreme, a ti i ja smo sami u ovom mraku. Mogu da te udavim, nema potrebe, pio si i ti nesreću ...
Čeperko, opet se ućutao, zatoptao je šakama i vilicama je škljocnuo čudno i ružno. Nigde nikoga, ni lokomotiva se više nije čula.
Probi me slaba jeza, opet zapalim i šibicu u trenu ugasim; okrenuo sam glavu, neka zna: lice me njegovo ne zanima. Samo reči, sudba njegova.
Čeperko, moj čovek iz voza umeo je da govori. Mekan glas iz njega ogromnog, reč putuje, ništa hitro, u njemu je prevrelo. U leđima ceo metar, jaka brada, i malo isturena, šešir mu stalno prekriva pola lica.
Kašlje, gasi cigaru, pa iz džepa zimskog kaputa izvuče dve jabuke. Jednu meni, drugu sebi, i kaže da su kožare iz Slovenije. Grizem, brzo uništavaju nikotin. U nas uđe polje.
— Dovukao te brodić, izbacio ponovo na ostrvo, i postaješ dvomotorac. To znači da si večito u bojkotu. Beri kožu na šiljak.
— Stani, to mi je neko rekao.
— Taj ko ti je rekao bio je na ostrvu. Slušaj, večito u bojkotu. Večitaš, tome se nikad više ne veruje. Dvomotorac se tuče kamenom, letvom, čim stignu, u svako doba, i ko god hoće. On je običan džak s čovečijim udovima. Sav je u modricama i osakaćen. Izdržao je razne prelome od udaraca. Lice popločano, izušivano, nos, uši krpljeni. I tako bivstvuje na kamenu, u jari.
Na dvomotorcu se svi popravljaju. On je vežbalište, zver zakonom nezaštićena. Obeležen je: ima crnu majicu i crvene lampase na crnim gaćama. Ako majicu skine, gaće ne može ...
Pojeli smo jabuke i, Čeperko, moj kazivač u vagonu opruži noge, nastavi priču svoju:
— Opet moliš vodonošu, izgore se. Disk sunca da nam proreže guše. Najzad ti daje vode. Mora, da ne bi lipsao. U drvenom čanku, na dnu zaklokoće. Suneš u ždrelo, okvasilo. Kao da se mlak list u grlu zalepio. Popusti u tebi, u glavi se izbistri.
Udaljeni nešto od nas, stoje islednici, ozbiljni su i mirni, oni ni u čemu ne učestvuju.
Stalno lomi čekić u rudniku bez rude, jalovinu iskopavamo. Sunce pali, izdiše oko nas, opet gledam u vodonošu. Njemu je lakše, mnogo, ne mora da cepa kamen. I nije žedan. Mršav je, bolesno pupav punoglavac. Stomak mu je pun vode. Kopile, uzima je kad hoće, čim malo ožedni. Puna mu je i voljka gušava. Toči polako, belasa se šipka vode, iskri u drvenom čanku.
Pije, životinja, prepija se. Ako pretera, doći će na moje mesto. Za sve je stvorena zatezna mera. I vodonoša i ja znamo da smo u igrivoj igri. Kao i islednici, mada su zablenuti, ne znam u šta. Šta ću, opet ponavljam:
— Druže, malo vode, pašću.
— Samo ti radi, ne prekidaj.
I dobiješ, ždrelo pobere mlaku tekućinu. Frkneš kao jarac na suncu. Uši se otpuše i oblike kamena bolje razaznaješ ...
U podne nas poteraju na ručak. Često dobijamo pasulj. Žuti, američki. I pola hleba. Neko dobija ceo. S celim se pravi "cika-caka" — pukotina među nama. Neko to može brzo, i postaje "pročitano đubre". Osmatramo se: Pročitani i Nepročitani. Glavom o zid, ne može se kroz zid. Drugi prođu pored zida — sve izdrži čovečanstvo. Svakakav je potreban.
Sebe smo obeležili kao revolucionare, "naročiti kov". A oni koji su nas čuvali tu su odliku zadržali za sebe. I tako, izjednačeni: mi smo tucali "kamen nikom potreban", a oni su postali čuvari naši i "kamena nikom potrebnog". Između nas su postojale "vodonoše". I tada sam slutio: da ćemo mi propasti potpuno, kao i većina čuvara-islednika — a da "vodonoše" ostaju ...
Čeperko, dugo žvaćem ostatak jabuke. Šta je? Uzeo bi jednu jabuku? Nemam je. Možemo da popijemo. Nećeš. A vidiš, meni je potrebno malo prepečenke. Slušaš, živino dobra! Onaj neznanac u vozu ćutao je kao mačor, brisao se velikom maramicom, šešir mu je prekrivao lice, a sneg je utrpavao voz. Sve se ukočilo i uveliko je bila noć.
— Dugo stojimo, sigurno je sudar? — pitao me ne pomerajući veliku glavu sa naslona.
— Možda i nije.
— Kog đavola stojimo?
— Crkne signal, pregori sijalica, voz mora da stane.
— Dešava se.
— Dešava se.
— Kao da smo u zatvoru. Kupe je samica za dvojicu. Ti nisi islednik?
— Nisam.
— Nikad nisi bio?
— Nikad.
— Svejedno mi je.
Promeškoljio se, zakopčao je dugme na zimskom kaputu. Napolju se stvorila bela pustolina. Kud se delo osoblje? Odavno se ne čuje nikakva pištaljka. Možda je voz napušten. Postao uklet, iz njega odavno iscurila svetina, ostala nas dva vuka. Voz je na otvorenoj pruzi — i sudar je iz oba pravca moguć.
Kazivač je sam počeo da govori:
— Kad sam bio tamo, dešavalo mi se: zaboravim zašto sam na ostrvu. Zarobljenici iz nekog levog rata. Onda se polako povezujem, propustim kroz sebe san, iako sam u javi. Izgubiš se ponekad i nešto drugo od sebe i okoline svoje stvoriš. Istrošen si u stotine komadića, u gomilu mozaika. Ko će te sastaviti da bi se raspoznao? Sve što si na kopnu ostavio, polako u zaborav. Druga pamet nastaje. Znam dobro, ponavljao sam kako se zovem i pitao se zašto je to tako, mogao sam i drugi znak da ponesem.
A kog dana je to bilo, ne pamtiš ni ime čoveka, stajalo se u stroju pred ručak i jedan crni žgoljavko je kazao "svi smo sinovi Partije".
Nastalo je uznemirenje, skinula se neka skrama; primetio sam, mnogi su prošaptali "svi smo mi sinovi Partije".
Ranije nisam zapazio suvanjka. Nije pogledao šta mu je upalo u porciju niti je posmatrao ikog od nas. Ko zna kako ga je i kad sunce pomerilo, pa je odjednom izbacio svoju parolu. I kao psić se zavukao u senku, ceo je ručak pročučao. Između nogu je držao porciju, kao sud za prošnju, a ni od koga nije mogao isprositi ni zrnce ploda. Gledao je preko nas u daljine, u čisto nebo, i kao da je tamo pronalazio slova s kojima se sporazumevao. Tršava kosa, u licu dva oka — crne maslinke. Sjajno, neko čudno oko ...
Čeperko, prekinem kazivača u vozu, upitam ga:
— Čekaj, taj se zvao Toma?
— Jeste, Toma. Otkud znaš?
— Pa znam, pre rata je bio u Parizu. U Moskvi.
— Jeste.
— Preko njega se odlazilo u Španiju, bio je zadužen za Crvenu pomoć.
— Tačno, sve je to radio.
— Moj drug Avram Mitrinović ...
— Za Avrama nisam čuo. Tomu si upoznao ranije?
— Ne. Kada je pušten, kod mog druga Avrama ...
— Koješta. Pobrkao si. Ranije si ti njega sreo.
— Toma, suv i žilav, crne i sjajne oči kao u gorile. Imi ćerčicu.
— Pobrkao si. Nemoguće. Toma je postojao pre Golog otoka, i još samo na Golom otoku.
Škripe vagoni, zaleđeni odbojnici, voz kao da hoće da krene, popucava, trzaj u mestu, napon, i ostaje zalepljen za šine. Sve se utišava, i kao da čujem: vetar čisti prazne vagone, ulazi kroz otvorene prozore, vrata, zaista je svet izmileo. Čovek u vozu je opet započinjao:
— Tomina parola nas je poremetila. U tome je i naša krivica. Pogledali smo u islednike, bili su, kao i uvek, nešto udaljeni od nas, zvrjali su nekud.
Toga dana užasna jara, i pod njom se sve prosvetlilo: kamen i more. A i mi, iako su nam kože crne, pretopili se u beli sjaj.
Po naredbi, sobne su nas starešine stalno brojale. U stroju pred kazanom izvršeno je prebrojavanje, četvrto toga dana. Grubo su nas pomerali kao stoku pred utovar, s povicima "ne zevaj", "brojim, bando", "glavu diži, ne ruku".
Islednici, obično udaljeni, i sa strane, zamišljeni, ovoga puta su nam se približili i, nešto uznemireni, kao da su učestvovali u brojanju.
Sve nas je ćutnja uhvatila, kao pokrovac. Dok jedemo, mnoštvo žvaće, zveckaju kašike, i tada se obično izmenjaju oskudne vesti na ostrvu. Sve se tu iznosi kao na nekoj pijaci, sve što je ogromno logorsko telo pohvatalo svojim pipcima. "Glavna kapija se boji u plavo." "Od perionica je počela da se pravi severna staza." "Mita kuvar umro na spavanju." "Dobili smo četvoricu novih islednika." "Jedan je mali, i bez noge." "U ambulantu stigao aspirin."
Ništa od svega toga, srkao se čorbast pasulj, razabirao sam: mnogi iz mnoštva ponavljaju Tominu parolu.
Posmatrao sam tršavog žgoljavka. Bio je najpre kao junak, prosvetlio nas, skrozirao. A onda je svenuo, otkinuta biljka; ponašao se izgubljeno, kao osudenik. U crnim gaćama, oklembešenih ruku, naslonio se na kameni zid i zagledao u belu jaru. Znamo to gledanje u sunce, kad sebe oslepljuješ; skrnjuješ zenicu, sunce pali očno dno. Ne trebaju ti više oči, ne želiš da gledaš zemaljski šar. Obnevideo.
Mnogi su pored njega prolazili, neki su mu i rukom mahali. Za njega niko nije postojao, i ko zna s kim se sve u svojoj glavi opraštao, sasušeni skakavac.
Posle ručka nam je sledovao odmor, mogao si i knjigu da pročitaš, Maksima Gorkog, naprimer. Ali su nas ovoga puta bez objašnjenja vratili u kamenolom. Nešto se desilo? Ili se dešava?
Nikakva promena nam ne promiče: kao slepe životinje gledamo celim telom.
Jara nas je ubijala, nije bilo vodonoša. oni će doći kasnije, s drvenim bardacima. Ostrvske vlasti su nas kažnjavale. Ludilo žeđi nas je cepalo, usta su nam belela, bili smo mutne pameti, sve se namestilo da nas odvuče u konačni greh...
Čekići su odvaljivali, tucao se "kamen nikom potreban". Sunce je sukljalo, do mene je radio Stojan iz Kuršumlije, i pitao sam ga da li šta zna o onom sabratu koji je kod cisterne izbacio parolu.
Od Stojana sam saznao da se zove Toma, da je bio u Parizu, Crvena pomoć, španski građanski rat. I, bio je u Moskvi. Zbog čega je dospeo na Kameno ostrvo, kakva greška — to nisam znao.
Sobni starešina nas je odmah razdvojio. Na radu se nije smelo razgovarati. Poterao me na jedno uzvišenje, jedva sam ga nazirao od sunca; sve oko mene bilo je treptavobelo, kao i vazduh.
Na kamenom ćuviku radila su trojica nepoznanih. Tukli su u kamen žustro, ne gledajući jedan u drugog, nisu ni primetili da sam došao. Odmah sam ih procenio: među njima se nako popravlja, kandiduje za vodonošu, sobnog starešinu. I tu nije bilo šale, nepoznat za njih, odmerili su me strogo i počeli još jače da zamahuju čekićima.
Na čuviku je stena bila trošna, dizala se kamena prašina i uokolo se slabo razaznavalo. Ljudi su senke, više obličja sporih pokreta, kao da se kroz rastegljivo testo prolazi.
Posle jednog sata rada, potpuno beli od kamene pleve, sluđeni od jare, udarali smo u kamenu masu s ubeđenjem: treba smanjiti vrh brežuljka.
Žega nas izgorela, znoj iz nas ne izbija. Sve što iziđe na kožu — toplota u časku pokupi. Posno smo suvi, i smrdimo na ovnove.
Neki su već ležali onesvešćeni, kao izgubljene vreće na kamenim pločama, kada su stigle vodonoše. Dobio sam sledovanje vode, i za neki tren vratio se sebi. Obrisao kamenu prašinu sa usana, očnih kapaka, okrepio sam se.
Kada sam popio vodu i ponovo došao na ćuvik, nađem samo dvojicu, trećeg nije bilo. Slabo su otkivali kamen, i odmah mi je postalo jasno ko je u trojici bela gnjida.
Upeklo, pod suncem stotinu ogledala, odbleskuju i more i kamen. Nema kiše prokapljače. Upržava te, kao da si u tiganju. Držao sam čekić između nogu, kad mi drug do mene došapnu da je malopre od jednog vodonoše saznao — Veliki Vat je pokušao bekstvo na dasci.
Jasna su i razumljiva postala mnoga prebrojavanja, i što su nas odmah posle ručka bacili u kamenolom.
Bio je to pokušaj da se savlada more, dođe do kopna. Veliki Vat — Lepoglava, Sremska Mitrovica, Beč, Pariz, Španija, Prag, Moskva, govorili su da je bio i na Uralu. Pričale se priče o njemu, boravio i u Aziji, pre rata je imao i neku krivicu pred Partijom, kakvu, ni to nikad nismo saznali.
A video sam Velikog Vata. Visok, nos širok, crne obrve, oči sive, lice malo rošavo. Glas promukao. Nešto pognut, i lak u hodu. Prvi put sam ga sreo kod velike cisterne, pitao sam ga:
— Šta je sve ovo?
— Ništa, navikni se.
I opet, drugi put, kod cisterne:
— Šta je sve ovo?
— Rekao sam ti već...
Upamtio me, prvo pravilo ilegale: hiljadu lica zabeležiti, nositi u glavi.
Bolje ga zagledah: u senci se sive oči pretaču u crnilo; ispod leve usne jedva vidljiv ožiljak. Tiho sam ga upitao:
— Ko je u pravu?
Zamislio se, i polako je odgovorio:
— Nešto mi, nešto oni. Mora se verovati u preskok.
— Ne u doskok?
— Najpre moraš da se odlepiš.
— Zar to nije isto?
— Doskok može da bude i u baru.
— Šta je, onda, najopasnije? — pitao sam ga.
— Ne preterivati, u vlasti naročito, jer i svoj pokret tako polako uvedeš u kavez.
I brzo je otišao. Mislio sam tada: zna razna čuda, i gde sve nije bio, pa kakva ga to naivnost greške dovuče na Goli otok?
I prvi put, kada smo polazili u kamenolom, usput sam ga pitao:
— Bio si u Pragu?
Potvrdno je klimnuo glavom.
— U Lajpcigu?
Opet je potvrdio glavom.
— I kako je tamo?
— Postoji biblioteka.
— A kormilara Kominterne, jesi li ga ikad video?
Opet je klimnuo glavom.
— Šta još ima u Lajpcigu?
Gledao me neko vreme pravo u oči, onda rekao:
— Veliki zoološki vrt.
— A ovde, kakav je ovo vrt?
— Prvi ti je posao — navići se. Pa kidaj i zubima ako možeš. Opet, pazi, nikako nemoj da budeš sam.
Zastao sam na ćuviku, nisam cepao kamen — na dasci je Veliki Vat i zubima kidao. Sam na dasci — zašto je opet počinio grešku?
Sunce se snelo bliže moru, i jara je postala gušća, da je grizeš. Razlikovao sam vodonoše, čuče, kuje, pored drvenih bardaka, njihovi mlohavi trbusi su puni vode. To me je dovodilo do besa, imao sam želju da im kao insektima počupam udove i pobacam u more. Samo trbusi da ostanu, i da se tako pretvore u burage.
I dalje od vodonoša, pogdegde islednik, tvoj-moj.
U tom danu stravične jare i kamene prašinčine hteo sam da pronađem Tomu koji je presudio: svi smo sinovi Partije. I njega sam želeo da raspitam o Velikom Vatu.
Tad se začuo užasan krik. Neko je udaren usred kamenoloma. Meni je potekla krv iz nosa, onda na usta. Polako postadoh blažen, niko mi više ništa neće moći. Ama baš ništa, odoh u nebo. U meni se otklopila smrt, moja rođena, došla da me pokupi i uznese sa ovoga sveta.
Na ćuviku su se ona moja dvojica mučila da odvale poveći kamen. Najzad su uspeli, i čuo sam kako govore: hoće suncem da nas ubiju.
Lizao sam pa gutao svoju krv. Htedoh da upitam dvojicu do mene da li su i oni čuli krik — ili se samo u mom mozgu stvorio.
Krik se opet rascepi. Nisam se varao, i ona dvojica su se trgla. Meni stade krv. Jara zgusnu, skori, začepi sve u meni, i moja usta. I smrt me odloži.
Vodonoše su žustro mahale, smešno su se drmusali njihovi trbusi, pokazivali su da se spustimo dole. To nije bio njihov posao, znali smo, opet se nešto desilo. Ubrzo smo čuli glas sobnog starešine:
— Šta čekate? Zvrjite u nebo, tri soma! S glavnom bandom ide obračun.
Suljnusmo se niz kameni puteljak, onda potrčasmo, sunce nam udari pravo u oči. Nismo videli belog boga.
— Trči, treba stići — podvikivali su sa strane.
Čuo se huk, jeka množine kao jalovi udarci talasa o obalu. Ljudi stenju, ne kucaju čekići, kamenice padaju na nekog jarca. I dah čoveka, i muk sladostrastan, i šapatom muklim "evo ti, evo ti ga, na". Sve žešće, blesavije, kamenice se u vazduhu sudaraju pre nego što padnu na tle. Grudve krcaju, pršte.
Sjakti jara, znojavi ovnovi smrde. Topli kamen i njegova prašina pustili miru. I krv. U mojim ustima nabijena trulovina. Usirilo se. Što me sunce ne rascopa?
Stigli smo u glavni i lučni deo kamenoloma. Naš stroj je u luk postavljen, presekla ga poprečna senka. Jara je treptava, u njoj iskre zrna kamena. Najzad videh: čovek sedi priljubljen uz glatku stenu, skoro je zatrpan kamenicama. I prepoznajem ga: Toma, njega su kamenovali.
Raskine se u trenu, progledaš, stvorio se prozor u prašinčini: Tomina je glava čitava, oči otvorene, pogled kao zabezeknut, ne mnogo, lice je više mirno — nema osvete u njemu. Cela je leva ruka slobodna, i obe noge do kolena vire iz gomile kamenja.
Neko pomenu krv. Iz usta bućnu u dva maha mrka tekućina. Lice smireno, oči otvorene.
Padam na kolena, smradna je sukrvina u nozdrvama i u ustima mojim. Šapćem Tominu parolu.
Ne otklopi se meni smrt, prošla me. Ostavila me, nije htela da zaveže čvor.
Još sam na kolenima, krcaju orasi. Teško je, ceo vagon je na Tomi. Zurim odozgo u njega, skrcan je. Kako kamenica glavu zaobilazi?
Uokolo su vodonoše, naduveni bledožuti trbusi, drže ispražnjene bardake, a iza njih islednici, vrlo retko postavljeni. Slabo se vide, i ništa se ne razaznaje, mada jara popušta.
Ni mi se između sebe ne poznajemno, oblepljeni smo kamenom prašinom, jara nas obnevidila. Pod maskama smo svi, i mrzimo se. Svi smo jedom otrovani, u nama je nekadanji čovek.
Tomina čista glava viri kao sa kamenog postamenta. Napravili smo spomenik, samo ga odneti u park.
Neko do mene kaže:
— Ne zevaj, bacaj kamen! Mrtav je.
Savijam se, hteo bih da povratim, smrdim na creva.
— Lud si, štitiš bandu!
Ustanem, iz kamena se oseća mrtvac. Sunce prešlo šiljak uzvišice i opet se ništa ne vidi. Pred nama je treptavi sjaj: i meni se čini, uvija se čovek pod kamenicama.
— Mrtav je.
— Nije — kažem.
— Bacaj!
I bacam u treptavi sjaj, u postolje — jedan kamen, drugi, treći.
Nekolicina započinje: o-ruk, o-ruk! Šljunak je u grlu. I ništa više ne smeta, svi su prihvatili uzvik: o-ruk! Kao da nosimo neki stub, razbićemo veliku ogradu pred sobom, neprobojni zid — na vreme se savijamo, stvorili smo određen razmak, podižemo mrka tela. ječi kamenolom — krcaju kamenice. Neko se prodra "svi smo sinovi Partije".
Islednici su odmah tražili da se taj pronađe. Nije bilo moguće, i nisu pomogle nikakve pretnje. Naša se gomila stegla, iz ruku nije leteo kamen. Postali smo jedan stvor — svemirska životinja pala u kamenolom.
Sunce je zašlo, raširila se senka i svi smo se dobro videli. U trenu bez pokreta, nas je sledio đavo — opuštene ruke, skoro do zemlje, kao kod majmuna, i glave pognute pred tek stvorenim ćuvikom. Neko je mrmljao pesmu, kao da se čulo "to su ruku naših dela". I tražio sam ga, ali su svima vilice bile sklopljene, a usne je prekrivao debeo sloj kamenog praha.
Pa neko peva, ko to peva, opet se pravi parola. Ne, svi su beli, zatopljenih usta, i pitam druga pored sebe da li je čuo pesmu. Kaže da jeste, ali ne vidi ko to peva. Rekao sam: pitaj dalje. Pitao je, i većina je čula pesmu, a vilice su svima bile zakovane...
Islednici su pošli prema paviljonima. Za njima vodonoše, pa mi. Neko je u hodu zapitao: ko je prvi bacio kamen? U celoj koloni muk, klopara odabrano bratstvo, drvena obuća gazi po suvoj kosti.
Mnogo kasnije hteo sam da saznam kako se desilo, kako je započelo. Neko je morao izdvojiti Tomu i baciti prvi kamen. I ljudi su započinjali, i nije da nisu hteli: pomućen od žeđi, dobio je najzad čanak vode, približio ga ustima, kada se čuo krik. Neko je ubio galeba. I kad je stigao, već je započelo. Matrozu Krpi upao kameni trun u oko, prevrnuo je očni kapak, sunce je usisivalo suzu i oko postalo suvo, okoštalo, kad je čuo krik mačke — prešao točak preko stvora, iskuljao vrek. Sobne starešine su se drale, izdavale se naredbe. A jara gusta, topila se, bilo je slabo vidno. Sve tako "ovamo i onamo", iz jedne svesti prebacivalo se u neku drugu svest. Osnovno, kamenovanje je već uveliko započelo. A prvinu, dno početka, ne otkrivaš. Ponekad pomišljam: prvina udara i ne postoji, samo stvara nesporazume — sve iz magline izlazi. Razumeti dato stanje — i početak ne tražiti.
Kod paviljona zateknemo Velikog Vata. Vezan i beo od morske soli, utopac, izvađen iz krečane. Nije znao da je izvršeno kamenovanje. I on je gledao preko naših glava, više u jaru, u sunce. Pomislio sam, da neće oslepeti kao Toma? Varao sam se, Veliki Vat nas je posmatrao, jednog po jednog. Njegov se pogled teško uočavao jer su veđe i trepavice bile pod debelom naslagom soli. Više ga nikad nisam video. U meni je ostao kao snežni čovek koji se dokotrljao do Arktika.
Čuo sam da su ga odveli u centar 102. Ne znam šta se tamo dešavalo, nisam bio u centru. Ne znam, kao ni o groblju. Postojalo je usred ostrva. Ko ga je video, postao je grob. Niko nije umeo groblje da opiše. Opet, neki su tvrdili da postoje ploče s brojevima, drugi, opet, da pored brojeva stoji i po jedno latinično slovo, a mnogo kasnije se pričalo da ne postoji ništa, nego samo kamene ploče bez ikakvog obeležja. I centar 102, zašto se tako zvao? Broj 101 postoji u tablanetu. Broj 101 je najveći broj godina robije u obrenovićevskoj Srbiji kojom je osuđenik mogao biti kažnjen. Ali, 102 nešto drugo kazuje. Možda je prva grupa zatvorenika toliko brojala? Ili je to visina kote? Možda... Ne znam šta može biti. A za Velikog Vata se govorilo da je pušten na kopno...
Čeperko, ućutao se kazivač iz voza. Brisao je suvu usnu, slabo se nakašljavao. Lokomotiva je jednako puštala paru, bilo nam je toplo. Nigde nikakvog zveka. Ponekad vetar zatrese vagone i nas; osetiš miris zime.
I čovek poče da šmrče, dugo, čistio je levu pa desnu nozdrvu. Onda se iskašljavao, grmelo je u njemu, čačkao uši, pljuvao u novine, pa ih zgužvao i veliki smotuljak bacio kroz prozor. Sneg je mirisao na stravičnu daljinu neba, i moj se kazivač nagnuo, navalio se na ram prozora, dopola je izišao napolje, pušila se glavurda, izgledao mi je kao bik.
Tada sam, Čeperu, mislio: sebe ne žali, ni dve pare ne daje — drvo na utrini. Zevao je, otvarao čeljust u hladnu noć, a njegov širok jezik je skupljao pahulje. I to mu je bilo malo, pa je skidao sneg sa prozora, jeo ga.
Otro je ruke o grombi kaput i dreknuo:
— Hladno pročisti! A i prošla priča. Dobro je, ne vidimo se. Ti si pop, umeš da ćutiš.
Onda je seo na klupu, zapalio duvan i opet sam počeo:
-— Znaš, ono pre rata, u našem pokretu, kad nekog bacimo u BOJKOT. Strašna reč. Osuši se čovek, do juče tvoji, drugari počnu da ti okreću glavu — pretvore te u mrvicu smrdljivog sira. Ti bi nekud, koprcaš se, ali prolaza nema, riba si u vrši, nailaziš na prut tvrd i gladak. Izbacili te, svi protiv jednog, gubavac si. Treba novu ulicu da nađeš, ali ne možeš. Ne daju ti ni da se dokazuješ, stub si srama. Okreću ti leđa, smradov si, i pljuju pored tebe, i tebe. Ni žabi nije lako da promeni bunar.
Na ostrvu, bojkot je bio nešto drugo.
Usučeš se, bledilo probije tvoju crnu kožu. Zalazi, more popije sunce. I dune prohladno, već ti je lakše, pučina savlada užareni kotur. Kad voda zadavi jaru, dolazi povratak u paviljone ...
A u bojkotu si, ima da prođeš kroz šibu. I svi smo je prolazili, i bili u šibi; primao si udarce, i zadavao ih. Svuda je važio osnovni princip ostrva, u našem argou nazvan: Princip Toplog Zeca.
Opipaš sebe odozdo, trska si u ritu, čitav si. Oba kolena, svi zglobovi su na mestu, zubi su u vilici, i oči u čeonim dupljama, i koža je čitava, čvrsta. A znaš: nešto će u šibi pući, otkinuti se.
Neke je pred zalazak sunca obuzimao neobuzdan strah. Cvileli su bez svoje volje, niz jezik im se u bradu cedio svež jed. Tresla bi ih drhtavica i, pomereni sa svog dna, pogled bi zavlačili u miške.
Šiba je od nas stvarana; dvostruki red — po sto ljudi s jedne i s druge strane. A osuda je: proći kroz taj bednik pesnica i udaraca. Nema ljutnje: u šibi si, i van šibe si — Princip Topleg Zeca radi. A šibu smo ponekad među sobom nazivali i prolazak "kroz sanitet".
Na vreme se mora i kleknuti, možeš se i usrati, ali kroz šibu se mora proći. To su bile iglene uši ostrvske koje se nisu mogle mimoići. A imao si i pravo, uvek Topli Zec — ja tebi — ti meni, da kroz šibu i protrčiš. Što brže, to bolje. Budi umešan sa svojim telom, skoturi se, popločaj se kao kečiga, ako možeš. S čim, i to je opet tvoje pravo: šakama. Savij se u klube, na volju ti. U majčinu, ljudsko telo nije malo, ne možeš ga šakama oklopiti. A i šaka nije gvozdena, gadno je bez prstiju.
Poruše te skroz, omame i oblesave. Ispumpaju udarcima, svaku koščicu odvoje. Posle šibe, u koraku škripiš. Biju i razvale, sve donjim udarcima: u gušu, u vrh brade, i vito rebro, slabinu, pronađu dalak, svale te na kamen pa udarcima usprave.
Ljut si, doveden si do ivice, i svoju donju reku ne čuješ. Sme li da se šapne, vera mi je iskomadana. Ne znače mnogo ni suze, ni znoj, ni krv. Krug sabraće je zatvoren. A posle...
...Posle si ti član šibe, gospodar. Svest je pomračena, ispunjen si poganom snagom, ne pucaš samo ti, stvoren je streljački stroj, iako žrtva nema belu maramu; u majčinu — radi Princip Toplog Zeca. Isisavamo mozak jedan drugome.
Znaš, na ostrvu je bilo raznih, s koca i konopca. I onih koji su postali komunisti u 1945-toj, izneli glavu iz okupacije, odmah u ulični miting uskočili, trudili se da postanu neophodni, obavezni za rejonski Narodni front, omladinski komitet, za mnoge uprave i redakcije — izvrdali Sremski front, kraj rata.
Ali i njih je dohvatio Topli Zec. Kada rupi 1948, "ne biti uvek drugi", šuštalo im je u malom mozgu. Zaigrali su na prvaka i, ubeđeni da pritiskaju pravu pedalu, podržaše Rezoluciju Informbiroa.
Kad, ono, iziđe na kameni post! Pa su spomeničare i predratne komuniste, kao da smo za sve krivi, sa zadovoljstvom masatili. Španski borac je za njih bio posebna poslastica. I tako su nas novopečeni učili redu i pravom pravcu u komunizam.
Udaralo se u glavu najviše. Čuvati oči i teme, ostalo na panj. Pusti neka deru i oderu, i odseku koliko god mogu. Uđeš u tunel stvoren od ljudskih tela, savijeni i već znojni, dašću, da te ubije smrad ovnova; zatvorili su vidik pred tobom i svaku pukotinu neba; u crevu si nekom, migoljiš se kao izmet, između bubotaka, pomera se pršljen — udarac sa strane iscepa uši, pa vise krvave krpe. Posle ih ušivaju u ambulanti.
Skriti se u šibi, ma ni bubica se ne bi provukla. I leptira kupusara bi pogodili. Ostalo ti je da se saviješ, i zgrčiš, i juri koliko možeš brže.
Teturaš se, teturaju te, bilijarska lopta s mantinele na mantinelu, s pesnice na pesnicu, na guke, koštane izrasline, na sakate ruke stvorene u šibi, izrovan si, oljušten udarcima, i najzad si čist i do sopstvene bele srčike doveden. Nad glavom: bando, bando! I reči mogu da ubiju, bubna opna je načeta.
Ne možeš opstati u ljušturi kao zrnce pirinča. Udarci, znoj muški, i slana krv — morska voda, pravoda, uzbibala se oko tebe i nad tobom, i živinče si prokleto, i nikada se ne mogu zbrojati svi stiskovi koje si dobio.
Izlaziš iz šibe izguran udarcima. Vreo i čudno odran, ponovo si rađan.
Islednici stoje sa strana, navikli su, neki zevaju.
Kroz šibu, taj sokak ljudi, žuri i ništa ne pamti, ako možeš. A čim si u redu deo opasnog sokaka: udaraj, samilost je kažnjiva; ako promašiš koji put, odmah te prebacuju u sledeći bojkot — Topli Zec neprestano radi. Kako god da se okreneš, na kocu si. A koža nam je bila tamnožuta, zgnječena. U nama trule višnje, baćo!
A kako te određuju? Sobni starešina saopštava:
— Radojko, sutra si u bojkotu.
— Razumem.
— Nikola, i ti si određen.
— Čuo sam.
— Vukoje, određen si za sutra.
— Ama zašto, čoče, starešino i druže, zbog čega?
— Miljane, i ti si u bojkotu.
— Da nije greška?
Nema greške, mućkamo se u istoj bačvi. Sobni starešina odlazi, ostavlja te zabezeknutog, pa ako imaš volje, preturaj po sebi, ulovi kvržicu-grešku u poslednjim danima. Nikada se ništa ne pronalazi — Topli Zec je izveden dokraja: svi su u bojkotu, i van bojkota.
Posle, za neki dan, možeš da odeš i na RAPORT. Sam se javljaš, na tebe je red, javiti se. Tvoji drugari već odavno odlaze, krevet do tebe, i krevet iznad tebe, onaj pored koga tucaš kamen — svi su oni već bili.
Grčiš ramena, na koju stranu da se uviješ, tvoj islednik — moj, njihov. Odaberi ispovedaonicu.
Islednik je ljubazan, i čist, brada izbrijana, gleda u prozor, pronašao svoj bioskop, pa kasnije i kad te malo pogleda, iznad tvoje glave više posmatra beli zid. I tek onako pita:
— Kako si? Privikao si se? Šta radiš?
Odgovaraš:
— Tucam kamen, šta drugo?
Nisam dobro odgovorio, kratak trzaj na licu — islednik je mali ris. Ćutimo, neko vreme gleda u moje čelo, kao da mi broji bore na licu, sabira, oduzima, zuri u moje oči, u obrve, u uši, u ruke, celog me posmatra, zabadam se u njegovu ličnu matematiku, i onda polako, skoro blago kaže:
— Ovde se ne tuca samo kamen.
Odgovaraš brzo:
— Bio sam dva puta u bojkotu. Izgubio sam tri zuba, levi lakat mi je blokiran.
Nisam potrefio, moj islednik je u trenu zgađen: usta su mu puna sirćeta, prsla pileća žuč.
Ponovo se stišava, neće da ga išta uzdrma, pun je strpljenja, polako govori:
— Kada dođe vreme, namestićeš nove zube. Celu vilicu, ako zatreba. Jesi li se ikad kajao?
— Nisam.
— Kajan, nikad nisi bio?
— Nikad.
— Ima i takvih ljudi. Ovde je vremena napretek. Nećemo žuriti.
Islednik gleda u porube na svojim pantalonama, čupka ih, skida neko trunje, bled je i, kao smireni isposnik, polako pita:
— Kako tvoji drugovi, šta pričaju?
— Ćuti se.
— Ne valja. Nikako ne valja. Vi ste ovde da pričate.
— Preda mnom ćute.
— Vidim, ti voliš da ostaneš dugo na ostrvu. Krivice su u glavi, to da znaš. Možeš da ideš.
Čeperko, prekinem kazivača u vozu, upitam ga:
— Bio je mali, taj tvoj islednik?
— Mali.
— Ispršen čovek?
— Ispršen.
— Na desnom kažiprstu ožiljak od sečiva?
— Tačno, video sam mu ožiljak.
— Onako, uvek pun pouke?
— Pun.
— Polako te zaklapa, u svoj procep te stavlja?
— U mengele.
— Zvao se Dositej?
— I to je tačno. Pod tim imenom smo ga znali.
— A meni Dositej priča da je u Africi bio, a ono kod vas.
— Slagao te.
— Nije voleo da laže.
— Desi se.
— Brz u hodu, ali spor u govoru?
— Čekaj, kako brz u hodu? Dositej je bio bez jedne noge.
— Kako bez noge?
— Do kuka.
— Onda to nije moj Dositej.
— Dobro, moj Dositej je bio bez noge, tvoj ima obe. Ja pamtim mog, a ti svog.
— Zanimljiva sličnost — rekao sam.
— Onda je mene moj Dositej, sa jednom nogom, kod vrata zaustavio i rekao:
— Evo ti komad hartije pa napiši.
— Šta? — pitao sam.
— Ne znaš? Baš ništa ne znaš? Od tvojih drugara ovde ništa nisi čuo?
— Ne razumem vas.
— Veseljak si.
— Šta da napišem?
— Voliš ti i sunce i kamen Ako imaš reumu, pronašao si najbolji lek.
— Šta treba da napišem? — ponovio sam pitanje.
— Šta hoćeš. Počni od svoje biografije.
— Ne mogu svega da se setim.
— Ne moraš.
— Mogu da pogrešim, činjenice da pobrkam.
— Ne mari. Ispraviće se. Postupak tek započinje. Ima da traje.
Otišao je, za sobom je zalupio vratima, naivno sam hteo da verujem: gleda me kroz ključaonicu. Sporedna je meta u meni. Otišao je brzo, onako jednokrak, ko zna kud, možda ženi da napiše pismo, i njima je ovaj kamenjak težak.
Sedim pred čistom hartijom, i šapnem: na belini ostaje trag. Dositej mi je ostavio dve cigare i šibicu.
Palim cigaru, sve mi se čini da je Dositej rekao "nisam crn ko što vele". I pre rata sam pušio isledničke i ostao nepomeren. Nisu mogli pre rata ništa od mene da iznude. Ni najmanje priznanje, moj zapisnik je uvek ostajao beo: ime i prezime, mesto i godina rođenja. I onda zaćutim, mastilo iz mene više ne teče.
Dobijao sam užasne batine, strugali mi cevanice, stezali glavu drvenim obručem, palili šibice ispod noktiju, zavlačili rajsnadle. Moja leđa i tabani osetili su volovske žile, a za mudnu kesu vezivali su cigle. Svašta sam preturio, u predratnom zatvoru.
Kod mene se desila falinka mala, u nervnim završecima. Tupi su, oprljio ih neki đavo, i slabo su osetljivi, smanjuju mi bol na pola. Mogu užase da izdržim. I kao dečak sam to primećivao — posečem se, krv lopće, a ruka mi samo malo bridi. Nabodem se na ekser, bagremov trn, žicu — sve sam lako podnosio. Tako sam zbunjivao islednike: lipti krv iz mene — a ja ništa. Za tu moju malu falinku niko nije znao, i postao sam junak ILEGALE.
Sad se ponavljalo: beli komad hartije i cigarete. Nema straha u tebi, to je ono što ne valja. Ne mogu me podmititi, ne mogu sebe da pocepam na dvoje: na sever i jug. Celo sam jaje, isledniče, zavisi samo kud sam se otkotrljao.
Vraća se jednonogi Dositej, smeje se, široko lice i čelo malo znojno, primećuju se tri zlatne krunice u donjoj vilici. Osmotrio je moju belu hartiju, kaže:
— Nismo mi klasni protivnici.
Ćutim, ne mogu da se pregonim. Izvukao je tabakeru, tešku i belu, možda je od srebra. Sve radi polako, i stabilno stoji na jednoj, čitavoj nozi. Izvukao je cigaru, tapka njome po poklopcu, onda je pali. Nije me ponudio, sve ima svoje, upro je pogled u moju čistu hartiju i opet kaže:
— Nismo mi klasni protivnici. Ti si u grešci, u zabludi. U velikoj grešci, upamti!
— Upamtiću, nisam crn ko što vele — odgovaram.
— Voliš ti sunce i kamen. Dugo ćeš ostati ovde! Nama neće dosaditi!
Moj se Dositej dere, glava mu rujna, zreo dulek. I raširio je ruke, metalne štake naslonio na sto, ume dugo da stoji na jednoj nozi. I vidim mu otvorene šake i velike žute žuljeve; one nose zdepasto telo, hromog, da me tim šakama išaketa, ne ja, i drvo bi uleglo. Dositej je i jednonog u naponu, ne ciba se. Izmleo je srdžbu u sebi, pa se oznojio i prebledeo, prihvatio se za ivicu stola i kratko rekao:
— Možeš da ideš.
Odlazim, škripi pero mog Dositeja, zapisuje ime i prezime moje, i tačan dan i sat kad sam se prijavio.
Pred paviljonom sam zaustavljen. Sobni starešina mi saopštava:
— Sutra ćeš proći kroz sanitet.
— Razumem.
Šta ima da pitam, sobnjak je već otišao, sigurno se žuri da pronađe i ostale koji su sutra u bojkotu.
Na radu odvaljuješ kamen, a misliš na sokak ljudi. Posmatraš ruke, šaku svoga druga, stegnuće se u stisak, u jaku pesnicu, strovaliće se brod na tebe.
Moji nervni završeci su tupi, ne umeju bol kroz telo da pronesu. Ali ruka može da se prebije, zglob rasklati, da mi ispadne puna šaka zuba. Gadno je kad se odrasli tuku.
Ispija jara, dobro zbrljila glavu. I svašta sam u svinje pretvorio, u crne, bele i čupave — sem mora ogromnog, koje se bleska i pod suncem iznutra prevrće. Njega ne mogu ni u šta pretvoriti: ostaje more, debelo.
Davno sam okoreo, i ispucao, barutana je u meni. Neka zađe prokletnik, mogu tri zuba da priložim za proletersku istinu.
Završio si večeru i stojiš u određenoj grupi bojkotaša. Ima nas sedmorica. Posmatram: neki mali, žut čovek, razvrcane uši, krnjetak od nosa, bivao je u bojkotu, stalno uzima vazduh, olabavljuje ceo svoj mišićni sastav, pa ga u trenu steže i pretvara u mali oklop. Podseća na boksera u uglu ringa, iščekuje gong. Koja runda, mogu li se sve izbrojati?
Vrtim se, jeza je oko ušiju, znam da su modrocrvene; ogroman sam, niko me ne može promašiti.
Opet gledam oko sebe: jedan mali i suv čovek, sušičav grudni koš, povijeno gudalo. Na njemu je sve preslabo, samo je crna dlaka bujna, malje po krivim nogama, na dolaktici i grudima, i brada mu je mnogo crna, i kosa uvijena, gusta žica — pravi moravski Ciganin: dubio je vrbe, pravio korita, grebena i drvene kašike. Sav se uvio u bol, preplašio, udar srca podiže mu ljubičastu sisu; otpašće pljosnato dugmence s mršave kože; neprekidno šapuće, ne razumem nijednu reč, žvaće ih.
Postrojila se šiba, crne gaćice, crna tela i ruke opuštene do kolena; na znak pištaljke, planuće i upašćeš u sečke.
Istežem se, brzo u stranu mokrim. Moji tupi nervi — sejem mir, bezobzirnu sigurnost oko sebe.
Lagano se pomeramo, gurkamo, nas sedmorica. Svi isto i mislimo: na znak početka, vešto izbeći, ne biti prvi. Svi u šibi su odmorni, pa i željni — tad su udarci najjači.
Kao molitvu u sebi ponavljaš: ne dobiti pesnicu odozdo u gušu, najopasniji udarac šibe. Izgubiš dah, svale te, ostaješ u redu crnaca, i posle nekog vremena izvuku to kao vreću punu koščica i mesa: plavog i izobličenog.
Promene nema, neće se desiti zemljotres da potopi ostrvo. Ne, sve je tu. Ne stiže konjanik s naredhom: skinuti "podvez-maramu" sa očiju. Mi smo na ostrvu, i kod nas je sve sporo, i svaki je tren utvrđen.
Šiba je postrojena i čini ti se — nikad duža. Primireni su, kao da su voskom zaliveni.
Ne zna se ko je na Kamenom ostrvu izmislio šibu. Ko ju je uveo i od nje stvorio ritual. Ona je tu od pamtiveka, kao i kamen, kao i mi, i islednici naši, koji su uvek udaljeni kad se na ostrvu izvodi neki rad.
Opet ponavljam: ne valja ni poslednji da prođeš kroz šibu. Islednici se tada približe i na vidiku je svačiji rad u ljudskom sokaku.
Uspevam: ulazim treći, za mnom se priprema Žuti Čovek. Šakama sam pokrio oči, uvlačim glavu u ramena, skupljam se u mravojeda. I jurnem.
Zapahne te kiseo znoj, da te smuti vrelina; različite su koščate pesnice, a nijedna ne promaši. Prepoznaješ muku zadovoljstva, jekću muški, a mi kao da smo njihove ženke. Besan sam, prolazim kroz prljavu storuku-stonogu. Upao sam u ambis — utrobu strašne životinje; žilave smrdljivi mišići, hoće da te iseckaju i u govno pretvore. Posrnem, pa opet potrčim, jebi se, čuvam slepo oko.
Odjednom kresnu tri sitne zvezde u glavi, onda mnoge. Pukla zvezdana noć, u ustima krv, trzam se: da me zubi ne udave? Razvukla se arkada, na čelu izrastao žablji trbuh, i na jabučici desnog obraza. Pao sam i ničega se više ne plašim, u vrelom koritu sam ošuren i odran. Udarac neke noge me podigao. Gde sam, na pola šibe, ko zna? Probijam se napred, mogu, još mogu. Čuvam oči, a šta ima i da gledaju.
Obliven balom i sukrvicom, izleteo sam iz šibe. Utrnuo, na leđima se vreo pleh uhvatio; nalepio se istucan ren, posuli kožu paprikom; ne, usolili je, da večno na suncu ostane. Mrdam rukama i svim zglobovima. Imao sam sreću, pljujem usirenu krv i zube. Vidim, dobro vidim. Oficiri-islednici približili se šibi, jedan od njih puši na lulu i do nas dopire miris duvana kuvanog u medu. Požudno ga udišem, lepo mi je.
Trgao sam se, uši mi se otpušile; i tek tad čujem gromoglasno: bando, bando! Muva se neko kroz stomak našeg saniteta. Iza mene je bio Žuti Čovek. Izlazi, lazi, onda se uspravlja, gazi u oklopu svojih mišića i, kao na posudici, na dlanu drži svoje oko. Žuti Čovek, jednooki kiklop, svašta se iz šibe rađa.
Gleda preostalim okom, počinje da se sapliće, ramena se grče, korača prema meni, šapće: "Učinih grešku, pade šaka leva, grč, stegao prokleti grč. Prevežbao sam mišić u ruci, nikako nisam mogao da je podignem. I neki udarac sa strane; znaš, meni je u glavi puklo kao dečiji balon".
Lice mu je bilo sve krvavije, iz rupe je curkala žućkasta sluz.
Opet je šaptao: "Vidi, vidi, ispalo oko." Dlan je držao širom otvoren, onda se naglo zaustavio i, kao da se njegovo lice peklo, zgrčio se u suvu smokvu i daleko od sebe bacio sluzavi piljak.
Kleknuo je, i kriknuo kao Toma u kamenolomu: počeo je glavom da udara o kamen. I za tren se šiba zaustavi. Sretnik u njoj brzo je protrča. Možda moravski Ciganin.
I sve se vrati na svoje mesto: Žutog su odveli u bolnicu, mene u ambulantu, da se povade ostali krljomci, a šiba završi svoj posao.
Sutradan, lak u donjoj vilici, odlazim u kamenolom. Nisu me odredili da plevarim; svaka se milost na ostrvu zaslužuje, kao i u životu, mislim, na kopnu — nema tu razlike. A ja nisam umeo da se zarađujem.
Bezub, polako kusam čorbu. Navikavaš se na staračku vilicu. Prilazi mi sobni starešina i kaže:
— Mogao bi da odeš do svog islednika.
— Mogao bih — odgovaram.
— Ne gubi vreme.
Pored cisterne izbrojim jedanaest bojkotaša. Danas ih je — ceo fudbalski tim. Nikog od njih ne poznajem, ni s kim nisam razgovarao. I odmah je lakše, moći ću da udaram. Neprestano cupkaju, stoje na žeravici našeg žrtvenika. Sunce je polako ulazilo u more, i bakarno nas osvetlilo. Mirišu more i trula morska trava, negde se prosula apoteka.
Juče kroz šibu, danas u šibi — Topli Zec. Stajao sam u sredini šibe, leđima okrenut kamenoj strani paviljona. Ostajem svoj, promašujem žrtvu, markiram udarac.
Po završetku šibe sobnjak mi kaže:
— Sutra ne moraš kod islednika.
— Zašto?
— Odredilo. U bojkotu si.
U drugom bojkotu iscepaju mi oba uva, i pukne čeona kost. Po leđima podlivi, plave jabuke. Ležim samo na trbuhu, sav kao odrani jarac. Zadrže me tri dana, ušiju arkade i uši.
U bolnici neprekidno spavaš. Dremovan, posrčem čorbu, njorim u uzglavlje, oko mene stenje prebijena stoka. I stalno si pomeren: u svetlim si belinama i u nekom si mraku. Naizmenično pada na tebe beli i crni kamen.
Noću me obuhvati tvrd san, potonem u ponornicu. Ko zna u kom polju glava izviri. Poslednjeg dana u bolnici počeh i da sanjam. Livada ravna, čista, bez krtičnjaka; razgledam bolje: to je porta, ograda niska, od cigle, a gore kovano gvožđe, šiljci i hrastov list. Ulicom ljuljaju velika kola, kaldrma je, pa tandrču. Upregnuli su jaki konji, štajerci, trapavih i čupavih kopita. A na kolima ormani, stolovi i drvene klupe. Dugačke, velike klupe iz sudnica i kafana. Olinjali nasloni, sedala uglačana i pocrnela od upotrebe. Kola su natovarena drvenim kršom, cijuču ormani. Kočijaš je pod kišnom kabanicom, pa mu ne vidim lice, sanjam ga s leđa. A ja sam bos u travi i mir me uspokojio. Onda trčim, u kratkim sam pantalonama, a trava gusta kao planinska. I odjednom spazim: kočijaš je moj otac.
Maše mi bičem da dođem. I kola je zaustavio, a ja u porti, ukipio se, ne mogu da se pomerim. Otac se ljuti, konji već polaze, ne može da ih zaustavi, meni se tabani zalepili za travu. Grdi me i psuje otac, a kupio je od Ćive kafedžije kabezu. Šta vredi, ne mogu da se maknem iz porte, zarobljenik sam, a moj otac ne shvata, pomodreo je od ljutnje, na vrhu nosa mu izbila velika kaplja znoja. I lepo vidim flašicu kabeze, njome me vabi, a ja, prokleto pile, ne umem prolaz da nađem, nego se zabezeknuo i lipe prebrojavam rascvetane, u mom detinjstvu ih je bilo tri, a u snu ih je sedam. Mirišu, pod njima je mnogo mrtvih pčela. I bolje se zagledam, nisam u kratkim pantalonama, crne su to gaće na meni, i obuven sam u drvenu obuću. Ni dete više nisam, ni onog kočijaša-oca nema, samo špediter natovaren velikim kamenicama, i golemi štajerci, s noge na nogu, nekud odlaze ...
Čujem bolničara:
— Ispavao si se, sevaj u paviljon! Dođi za tri dana da skidamo kopče.
I tako pretrajavaš, ako treba i kost iz nosa izvuku, u boksera se pravog pretvoriš. Šta je ožiljak, ostane mrtav pečat u koži. Sečen si i stezan, probao te svako — lubenica si na vašaru. Dok unutra ne pukne.
Držim se, stojim na svojim nogama, a to najviše ljuti. Traži se od nas neki drugi hod, i prođe neki dan, sobnjak nad uvom zazuji:
— Vreme ti je za islednika.
I javljaš se sam, kuca u meni dobrovoljac — i tako se ispunjava Princip Toplog Zeca. Moj jednonogi Dositej je nepromenljiv: metalne štake, bela košulja, žuta dugmad, tabakera i ista vrsta cigara, "opatija". Smireno me gleda i ćuti. I nikad više nije Dositej na mene digao glas. Pušio je cigaru dopola, pa je rekao:
— Odavno te nema. Dobro je što si došao.
Skupljam se u spužvu — hobotnicu izbačenu iz mora na vreo kamen. Odgovaram:
— Došao sam.
Moj Dositej ume, ubedi te da si ga prevario, želi da ti tako olakša. A onda te hvata njegova štipaljka, pa se sad snalazi.
Blago govori:
— Odvajaš se. Ne valja. I vuk usamljenik brzo propada. Sve što je samo, nesposobno je.
Opuštam se, i mislim: lepo je kod islednika, sedim, pušim i slobodno govorim. Nema doušnika, ne može me niko doušiti. Zuji propeler, hladi me struja vazduha, pijem vodu s kockom leda; pravu vodu, ne kišnicu iz cisterne, polumasnu, s malim žućkastim okcima.
Govori se, nagađa i tvrdi: puštaju žuticu; pluta po vodama cisterne; crne nam se džigerice skamenjuju, u crnu se pabušinu pretvaraju, i sve će nas u sredinu ostrva premestiti.
Izgrizeni smo, možda lučimo i sopstvenu rđu, i bolest će doći da nam stomake naduje, i tako će sve svedoke žutica utisnuti u sebe.
— Kako to izgledaš?
Trglo me pitanje, ne razumem Dositeja.
— Pa?! — uporan je Dositej, čeka odgovor.
— Od batina — odgovaram.
— Izrikom tvrdim, niko od nas ovde ne tuče.
— Ovde, na Golom otoku, isprebijan sam. Ovde sam izgubio zube ...
— Tvrdiš da smo buržoaske žace, pendreklije.
— Prošao sam dva puta kroz šibu.
— Nisi mi jasan.
Moj Dositej je začuđen, a i ja se čudim; blenem u njega.
— Objasni sebe.
Islednik Dositej je stena, jedva pomera svoje štake, glas mu se promenio, piskav je kao u evnuha.
I dalje ćutim, stoka sam grdna.
— To su vaše samoinicijative. Vi ste ih stvorili. Imate punu slobodu ponašanja ovde na ostrvu. I one su vam samo obezbedene.
Shvatam, Princip Toplog Zeca je izveden dokraja.
Dositej šeta, odbrojava korake, nudi me novom cigarom. Istim zvukom nabija se štaka u pod, lako se prebacuje četvrtasto telo, ono je kao u nekoj praćki.
Gledam u propeler, Dositej se zaustavio, blago govori:
— Ponavljam, to su vaši obračuni. I samo vaši. Ja nisam klasni protivnik, upamti. Hoću da te izvučem, moraš da pružiš ruku. Polako, razumem, dopusti da sve razumem. I stid me je malo, iskreno govorim. Ti znaš da nisam kriv što si ovde. Stariji si, i da te sad ja podučavam. Nezgodno, ali se namestilo. Ni ti ni ja ne možemo od toga pobeći. Prionimo onda.
Napolju je sunce, ne čuje se nijedan galeb. Ni more, bonaca je.
— Pre rata si bio u Moskvi?
— Nisam.
— Bio si negde u emigraciji?
— Da.
— Gde?
— U Pragu, Beču i Parizu.
— Jesi li u to vreme poznavao Velikog Vata?
— Nisam.
— Gde si ga upoznao?
— Ovde, na ostrvu.
— Tek ovde?
— Slušao sam o njemu ranije.
— Gde, i kad?
— U Parizu, možda 1938.
— Zašto možda?
— Pamtim događaje, ali godine teško.
— Šta znaš o Velikom Vatu?
— Ne mnogo.
— Pitam te, šta znaš?
— Ne mnogo.
Dositej me odmerava, uzima štake, odlazi do zida. Onda se vraća, odlaže metalne štake, seda, pije hladan čaj, briše usnu i kaže:
— Nismo se razumeli.
Huknem, brišem vlažno čelo, Dositej ponavlja.
— Nismo se razumeli. Hoću da te oslobodim, ovom si vremenu potreban.
— Potreban?
— Da, potreban. Samo, ti si na krivoj strani. Šta hoćeš, da budeš unutrašnji protivnik? Kome?
Gledam ga, podigao je levu štaku na sto, valjda me ne vara, i kažem:
— Nismo mi više nikom potrebni. Nikom. Kao ni kamen koji se tuca, nikom potreban.
Dositej je stroj, ume da samelje, mirno kaže:
— Nisi u pravu. Vratiću se na osnovno, na tvoje odgovore "ne znam", "ne sećam se".
Ostajem nem, Dositej otpija hladan čaj, žmirka.
— Ćutiš, ja ću ti reći. Ti mene hoćeš u buržoaskog islednika da pretvoriš. Nećeš u tome uspeti. Tvoj sam drug, izvući ću te odavde. Iako si mator, i zalupan.
— Zalutali ovan — kažem.
— Nije smešno. Potrebno je da iskijaš dokraja. Ništa ne sakriti. Ni najmanju sitnicu. Zato kažem, piši. Lakše ti je bez mene. Samo piši.
— Šta? — pitam tiho.
— Životopis svoj. Počni.
I odlazi naglo. Ostavio je Dositej celu kutiju cigara.
U meni odbrojavaju pepeljavi sati. Šiba je, znači, naš sanitet — od početka pa do kraja, kao i kamenovanje. A oni stoje malo udaljeni, nepodmitljivi svedoci, na pravoj su strani. U trenu mi zvrknulo: da se tako i istorija ne pravi?
Propeler hladi vrelu glavu. Sedim pred belom hartijom, inat je u meni. U nešto treba verovati, priznajem, mislim i na Velikog Vata.
...Ne znam, možda sam i spavao, vratio se islednik, pogledao je moju neispisanu hartiju, opet je bio strpljiv.
— Počni biografijom svojom, rođen od oca i matere ...
— Biografija je moja.
— Jeretik. Ništa nije "moje" "tvoje". Mi smo redovi i sve pripada ...
Ćutim zaleđen, sve pripada — pod tim se mnogo petljalo i ispetljalo, neko je postao majstor-veštak, srećko istorije.
Dositej ponavlja:
— "Sve pripada"", to si učio mnogo pre mene.
— To je ono što ne valja — odgovaram.
— Dockan si se setio.
— Dockan.
— Vas moramo da savladamo, a onda izlazimo na drugi vrh — utvrđuje Dositej.
— Ako slomite neki zub?
— Nema druge. Vi ste nas stvorili — mi vas. Počni, piši!
— Treba sebe izvrnuti.
— Tu je greška, tvoj konzervativizam.
Opet sam zanemeo. Možemo li pronaći gde smo se zavadili? Ne mogu još da napišem "rođen od oca i matere ... 1907". Da već obojica nismo van istorije koja dolazi? Vraćam se u paviljon, znam šta me čeka.
Sutradan prođem i kroz treću šibu, izgubim skoro sve zube, slome mi pet rebara i napukne leva noga. U bolnici me zadrže gotovo dve nedelje ...
Čeperko, saputnik iz voza prekide priču, nisam mu smetao, neka se pribere. Nije palio cigaru, sedeo je nem i bez pokreta kao da ne postoji. Utihnulo, pada sneg. I voz je ukočen, mrzli premaz ga ukrutio. Slabo diše moj čovek, možda neće više ni reč prozboriti. I ja sam smiren, neka kucaju trenovi.
Čovek raskopča zimski kaput, skide ga i spusti pored sebe. Dlanovima je trljao oči, kao da se prenuo iz teškog sna, rekao je:
— Šta tebi sve ovo pričam.
Bio sam bubica, Čeperu, nisam umeo ništa da učinim, samo sam ćutao i čekao. Postupio sam najmudrije, čovek se sam odmotavao.
— Tebi pričam, važno je, ne znamo se. A zima jede sve, i priču će izgrickati. Padaju snegovi, belina zna biti i zdravlje.
...U bolnici upoznam Nikodija, božiji bolničar. Svima je stavljao liske kiselog kupusa na leđa i govorio:
— Lek sam nabavio za vašu kožu. Istrulio kupus, ali je ponegde liska ostala zdrava. Ima snagu, kupusova kiselina izvlači vatru.
A bio sam gnjecav i gnojav od batina.
— Nema više gde da vas udare — govorio je Nikodije.
Iza kuhinje se nalazila izbačena kaca kiselog kupusa, nikom potrebna. I Nikodije se motao oko kace, birkao zdravije liske i donosio punu kofu u bolnicu.
Nikodije je govorio:
— Moja planina Gradište, visoka 317 metara, nisam kriv. Nije htelo više da nabaca stena i zemlje, da se iznutra nabere pa da barem kao Bukulja bude. U Gradištu samo lipa. Osvoji miris i želja ti je da umreš na tom brdu. Poneki grab i, veruj, tri velika hrasta lužnika iz Prvog srpskog ustanka. Dva su za zapis služila. Lisica i po koji jazavac, zeca ne računam, bilo ga je i u polju. Slavuji, štiglic, pevačice razne. U hrastovima se legao i kobac. Dole, ispod Gradišta, reka Rača. Prava reka, a leti presuši. Povuče se, ponegde ostane neki vir kao bunar. Ima tu i ribe, lovimo je. Kotaricama. Budu kiše, riba dođe iz Morave. Riba sitna, i prosto je zovemo: riba. Stisneš je za stomak i očas je očistiš; uvaljaš je u projino brašno, onda je baciš na vreo zejtin. Rakiju u bunaru ohladiš i pod tremom večeraš. A sa Gradišta miri lipa, i tu se ispričamo. Znaš, iz mog je sela Karađorđe.
Tako Nikodije priča i stavlja liske na rane i opekline.
— Kakva reka Rača, to je potok — kaže mu neko.
— Nisam kriv. Jači izvor u Čumiću ne mogu da napravim. Ni Gradište za metar da popnem. Znam, to je moja planina, i reka moja. I tu se ne može ništa promeniti. I u mapi je zapisano: reka Rača, leva pritoka Velike Morave. Ima svoj izvor i svoj utok, to je reka, nikakav potok bezimenaš.
— A zašto si ti ovde, Nikodije? — pitali ga.
Nije odmah odgovorio, stavljao je liske ispod moje leve lopatice. Kada je završio i upakovao tu moju levu stranu, huknuo je i rekao:
— Ne znam, slučajno. Zaluta se.
— Kako?
— Seljaka treba svuda da bude. A ti batina mnogo dobijaš. Koske će ti se umekšati i iskriviti, a bez čvrstih se ne može.
— Kako se saviti? — pitao sam ga.
— Ne mora. Drži rastojanje.
I ode drugom da stavlja liske kupusa. Opet sam ga zapitao, a Nikodiju obrazi postadoše aleniji, rekao je:
— Za sve razlog potraži. Ne budi lenj, potrudi se. Što pre otkriješ, bićeš ranije bez skrame u vidu. A mnogo je važno biti bez skramice. Tad ne mogu naskroz da te poklope. Polovina je ovde zbog toga. Ljudi veruju, idu u crkvu po potrebi svojoj, i iz prirode neke. Ako te skroz poklope, postaneš uvrnut. Kod nas je postojao Vesa bogomoljac, poznat u celom srezu. Uvek u crnoj satenskoj košulji, kao da mu je neko tih dana umro. U svakom je selu bio na litiji, stajao pred bogomoljama, pripaljivao tamjan i sveće, gologlav zimi i leti, a iz levog džepa virio mu bosiljak, svež ili suv, zavisilo je od godišnjeg doba. Nikad nije bio bez sveća, tamjana i ulja za kandilo. Brinuo o zapisima, riljao oko njih i đubrio zemlju. Popravljao je bataljene grobljanske ograde i kapije na portama. Stalno je bio u molitvi i u crkvi i u polju. Vesa je na vosak i posan pasulj mirisao, i što se nije kaluđerio, razumno nama nije bilo. Satro se. U njegovoj avliji ni pevca. Ukorovila se njiva, vrata na kući nikad zaključana. Žena mu umrla, tada se, valjda, i ubogomoljio. Deca se ubrzo razišla, svako na svoju stranu. Zapustilo se dvorište, pa su i psi morali da odu kojekud. Komšije su učinile svoje. Upropastio je sve, tako se vladika ne postaje. I našli su ga jednog jutra, u jednom selu, nakraj sreza, pod zapisom, crnog, izgorelog ...
Hoću još nešto Nikodija da pripitam, a on odmahuje rukom, šta da priča, nema se uvek vajde od razgovora, sklanja se, ne valja biti savetan.
Nikodije mi sutradan opet nameštao liske kupusa, i pitao me:
— Znao si Čabru?
— Znao — odgovaram.
— E pa ti sad vidi.
Ležim potrbuške, nepomično, što duže izdržati, da ne pokvarim poredak liski koje je Nikodije stavio. Od kupusovog lista je lakše, brže se rane čiste, zaceljuju. A kad ih zatvore kraste, ako je preko njih kupusova liska, manje svrbe.
Pomenuo je Čabru, kod Nikodija "džabe" ne postoji. Svi su na ostrvu Čabru poznavali. I ne zna se kako se prezivao: Čabrić, Čabrilović, Čabrinović, možda i Čubrilović, neko ga je zvao i Čubra, uglavnom je ostalo Čabra, kratko, i da se upamti.
Gotovo uvek je bio u bojkotu, popunjavao potreban broj kao talac-večitaš, i ne zna se kad su ga odmarali. Sigurno je za sva vremena pojeo najviše batina na Balkanu. I Čabra je postao koštunjak, strašilce ćopavo. Nakrenut na desnu stranu, sakat u levu ruku — i neprekidan smej na licu.
Retka kosa, skoro ćelav, na glavi čvoruga do čvoruge, upleli se i razni drugi izraštaji; glava je tvrda kožna lopta stvorena za špic-udarce, ne da misli. Nos prebijenog boksera, iskrpljeno lice, kopče i konci, užiljak poklopio ožiljak, ispreturali se i zalepili po obrazima, pa se kao rožnata i žuta krljušt svuda po licu naslagali. Pločast, svud otvrdlo i izubijano meso. Nakrenut, gvirka u svakog ko prođe pored njega, i šalje smej.
Nekad je smej glasan — mekeće jarac. Ali je uglavnom smej nem — trnu pete.
Čabra je izborio i svoje pravo: lutao je po ostrvu i u kamenolom odlazio kad je hteo. Ćopa Čabra, kuče napušteno; svi su ga tukli kad god su hteli, a on je trpeo, iz njega bolan pisak nije izlazio. Samo je svima slao svoj smej. Trnu pete, pa opet, svi su ga tukli.
Jednom sam ga pitao:
— Pa zašto, Čabro, dokle tako, nisi ti Veliki Vat?
— Treba. Barem neko. Treba.
I ostao je pri svome. Ne zna se koliko je puta kroz šibu prošao. Teško je govorio — i jezik mu je od batina bio izglodan.
Smešni i strašni Čabra, malo je reći ružan. Niko ga nije sažaljevao — večiti smej nije popuštao.
Skoro bez ušiju, oćelavio, glava obrijana udarcima, uglačala se, izgledao je kao zarubljen kolac. Blede pečurkice — ostaci ušne školjke, nalepljene u vencu na glavi, sasušene i ubuđale — i jedino na jari ne smrde. U vilici nije postojao nijedan kutnjak. Usnice spljoštene, na vreloj plotni pečene. Sve ispreturano, bez svog prirodnog reda — jedna obrva uvrh čela kao crn red zgnječenih muva, druga se skoturila pored korena nosa u crn i velik mladež; pogana izraslina produžila oko. Sav je bio u gukama, krivinama nekim. Čudio sam se kako ide. U stvari je Čabra cupkao, skakutao, hod mu bio kao u ptice.
S Čabrom je bio zabranjen svaki govor, pa su ga ljudi obilazili kao kugu. On je postao krajnji protivnik, kod njega je svaka dlaka bila u jeresi. Prođeš pored Čabre, zastaneš i već si sutradan u bojkotu. Ako ga udariš pred sigurnim svedocima, vodonošama i sobnim starešinama, tad si u plusu.
Nosio sam jednom dve kante šargarepe, i sednem u skrivenu zavetrinu da predahnem, kad preda me bapnu Čabra. Spustio se s neba, nemi smej, gledao je u šargarepu. Ponudim mu dve mrkve, odbi. Upitam ga opet:
— Čabro, čovek si neki, dokle? Šiba se ne može pobediti.
Smej na licu, Čabra reče:
— Svi smo mi mrtvi. Odavno mrtvaci. Kod nas ne postoji dokle.
I odskakuta ptica sakata ...
Opet sam ga jednom pitao:
— Čabro, kako se prezivaš?
— Zaboravio sam.
— Ne verujem ti.
A smej na licu, i ne odgovara.
— Čabro, odakle si ti? — uporno ga pitam.
— Odavde.
— Nisi. Od Timoka si ti, znam te po naglasku.
— Iz majčine neke jesam. Ali pre, odvajkada smo svi sa Kamenog ostrva.
— Nismo odvajkada.
— Razumećeš da smo odvajkada.
I odlazio je Čabra sakatim skokom, malo povijen, vukao je malu i usukanu guzicu.
Posle jedne večernje samokritike, Čabra se naglo promenio: oglasio je svoje popravljanje. Više nije bio u bojkotu, stao je u stroj šibe.
Udarao je pesnicom, krivinom lakta i kolenom svojim, i glavom, skoro svim delovima tela. Kao rakljasti pauk, pre kao rak, makazario bi žrtvu; isitnio bi čoveka. Pod njegovim su udarcem pucale lobanje, ispadale oči, izokretale se vilice, i lomio je svaki zglob. Mnogi su umirali. Čabra je postao najopasnija tačka u šibi; ko nju prođe, prešao je Golgotu. Otišao sav u žile i guke — a nemi smej se zauvek zabio u njegovo lice.
Niko više nije smeo da ga udari, niti da mu priđe, niti ma šta da ga upita. I islednici su se udaljavali, klonili se Čabre. Kad bi nekog svojim zahvatom udario u prolazu, ostajao bi taj nesrećnik prostrt na suncu po ceo sat, i duže. Čabra je udarao celim telom. U njegovom udarcu bila je slivena snaga celog kičmenog stuba. Udarac koji odvaljuje i rascopava žrtvu. Njegova šaka, prsti nisu bili u običnom smislu, kako si navikao kod ljudi da vidiš. To su bile izrasline, veći i manji patrljci prstiju, ogrubele kandže koje su se u stisku pretvarale u gvozdeno đule. Za Čabru se govorilo da šakom cepa drva.
Obilazio sam Čabru i iz daljine ga krišom posmatrao, i nisam bio siguran da li me prepoznaje, ni da li se seća da je rekao "svi smo mi mrtvaci".
Vreme, za nas na ostrvu, nije postojalo. Nema razlike između petka i petka, niko od nas nije vremenskom granicom osuđen, pa nemaš potrebe da brojiš dane. Nas popravljaju, a to traje.
Čabra je znao sva skrovišta u stenama, stare i davne i tek započete staze na ostrvu: lunjao je slobodno, uspeo je da zadrži to pravo. Koža mu je dobila sivožut sjaj, po grudima i vratu pojavile se široke i crne pege i za Čabru su govorili da ga boli crna džigerica.
Iz njegovog paviljona su pričali da Čabra noću često glasno jeca, skiči kao vezano zvere. Vućao se i raspinjao na ležaju. Sobne starešine su ga svlačile na kameni pod, polivali ga kofom vode, a Čabra je cikao kao da je ulovljen u mišolovku. Pljuvao je oko sebe, balio, i jednom probuđen, odlazio bi napolje i ostatak noći pročučao naslonjen na zid paviljona. Sačekivao je zoru, sunce — prosušio bi se i posle polako pojeo poparu. A onda bi odlazio, zavlačio se negde na ostrvu, a mi u kamenolom, na razbijanje kamena ...
Čabra bi se pojavio pred veče, ispavan i nabijen snagom, i nemi smej, bronzani otisak u licu. Stao bi u red i primio večeru. Onda bi se povukao u stranu, nije voleo da ga gledaju dok jede. Kad završi večeru, odlazi i kruži oko bojkotaša, zagleda ih, uglavnom lica njihova. Imao je jedno okruglo ogledalce koje je držao u zadnjem džepu crnih gaćica. Pokazivao bi ga, da se ogledaju, i vide poslednji put svoje lice. Kroz sanitet kad prođu, sve će im se promeniti. Neki su stajali pred tim Čabrinim ogledalom kao da se fotografišu. A drugi su pljuvali u ogledalce, i Čabra se nimalo nije ljutio, u njegovom je licu bio samo nemi smej. Onda se vraćao u stroj saniteta i zauzimao središnu tačku. Znali su svi to njegovo mesto, pa su se i pomerali. U šibi je savesno radio, kao tek podmazana mašina.
I Čabra se sve više pretvarao u zamotuljak čovečiji sa stotinu grba, čvoruga, u sebi i na sebi. Ranije su se koščine i izrasline na njemu stvarale od batina, a sada što je on zadavao udarce. Pucala je kost pod njim, ali je i Čabrina pucala. Smej je ostao urezan u licu, i retko je bivao glasan.
...Jednom se Čabra pred šibom nije pojavio. Digla se uzbuna, da nije skončao u nekoj svojoj rupi?
Brzo je Čabra bio otkriven, na najvišem vrhu ostrva. Skinuo se go i okrenuo prema moru. Sunce se spuštalo i svetlost je Čabru obuhvatila celog. Slabo se mogao razaznati.
Neki je islednik vikao da siđe sa stene, da nikog ne zanima blesava golotinja, i da može da skače ako želi.
Čabra je ostao nem, i sigurno mu je smej stezao lice.
Niko se nije do tada popeo na taj vrh. Čudili smo se kako je njemu, sakatom, pošlo za rukom da se popne na vrh stene. Morao se lepiti pužući uz stenovit zid, a možda je znao i neki nemoguć, skriven put.
Onda smo počeli da vičemo i da ga nagovaramo:
Čabro, šta radiš gore? Bolje je i za tebe i za nas, siđi.
Zadržavaš nas, prekinuli smo večeru.
Čabro, gotovo je! Određen si za sledeći bojkot.
Vraćaš se na staro, bićeš neprekidno u bojkotu.
Čabra je mumlao i njegova reč do mene nije dopirala. Mlatio je rukama, celim telom se naginjao prema moru, nama i suncu. Izvlačio je vrat, ponekad su se i nategnute žile videle; tabani su ostajali čvrsto zakovani za šiljak stene. Duvao je vetar i njegov je govor odlazio od nas. More trapavo, i mesnato, u odredenom je razmaku lupalo o stenu.
Islednik je naređivao da siđe, ne mnogo glasno — ali smo naredbu svi čuli, i Čabra.
Odjednom je prestao da mlati rukama, ukočio se, kao da je napregnuto osluškivao. I u trenu je nestao sa samog vrha: uhvatio ga snop sunca i ceo se Čabra produžio u stenu.
Opraštao se od nas i sigurno je nešto poručivao. No vetar je uništavao svaku njegovu reč, udaljavao je od nas.
Kasnije su neki tvrdili da su čuli i razumeli, Čabra je izvikivao jednu jedinu reč: svinje, svinje.
Očigledno je na vrhu stene nešto čekao. Za časak bi se primirio i sunce bi ga iskosa osvetlilo. Primireni, svi smo gledali u Čabru. U nekim trenovima nam je bio potpuno vidljiv. Raskrečio se onako sakat i ružan, čovek-značka, pobodena u vrh stene. Čabra je pronašao i odigrao igrivu igru spomenika. Zato se, valjda, i skinuo; golcat i siv, produžio se u šiljak kamenog brega.
Sunce je tuklo i osvetljavalo svaku njegovu dlaku. I lepo se video Čabrin smej, ovoga puta nije bio nem. Nije meketao, nego je bio grlat, smej iz dubine slivao se sa vrha na nas i odozgu nas škropio. Ne zna se ko je prvi kleknuo. Ali su ubrzo svi klečali pred svojim spomenikom, sem islednika. I sobne starešine su klečale, kao i vodonoše bez bardaka vode. Sav ostrvski svet se pokrenuo i počeo da mrmlja, i da se nadvikuje.
Čabro, ne čujemo te?
Čabro, svu našu muku nosi.
A kud da je nosi?
Nekud.
Budimo mirni, i pretvorimo se u ušesa.
Da nam je antena.
Nešto govori.
Mir, mir, ljudi.
Kome govori, šta vredi?
Budi uho, pa će vredeti.
Tišina, kad bismo imali alpinistički ekser.
Jedan ekser.
I konopce. Anapurna! Anapurna!
Kilimandžaro, tamo je uvek sneg.
Afrika! Afrika!
Lupate, tražite sneg.
Kako se Čabra popeo?
Kroz brdo, znao je unutrašnji put.
Opet Čabra govori, zašto vetar duva naopako?
Reč njegovu nismo mogli da čujemo, umukli smo. Ali je dopirao smej, meketav i oštar kao u mladog jarca. Izbrojao sam: stajalo je pet islednika. Mog Dositeja nije bilo. Jednog od njih prvi put sam video: visok čovek grbava nosa i visokog umnog čela, crnih brkova, šiljci uvijeni išli su uvis, ka očima, pretio je Čabri da odmah siđe i ne izigrava ludo pašče.
Neki je sobni starešina odmah počeo da viče Čabri da je određen za sedam uzastopnih bojkota. Nekolicina je to hukom i potvrdila. Ali je većina i dalje ostala nepomerena na kamenim pločama; klečali smo ispod vrha.
A onda se Čabra okrenuo prema islednicima, zapravo, prema onom brkajliji, levom rukom je uhvatio celo svoje golcato plodište i, malo savijen, cimao ga prema islednicima, i video se nemi smej na Čabrinom licu.
Bio je to nečuven postupak, skandal nad skandalima, svetogrđe. Islednici su se malo, za korak, udaljili, šakama su zaklanjali oči kao da im sunce smeta pa ništa ne vide. Čabra se sve više savijao i cimao plodište, drao se, a smej mu nije silazio s lica. Šta je islednicima govorio, nismo čuli. Vetar je kao na prokletoj vrtešci menjao pravac udarca i Čabrine su se reči nepovratno gubile.
Da li je islednike psovao, proklinjao, nismo nikada saznali. Posmatrao sam ga odozdo, klečeći, čoveka koji je pojeo najviše batina na Balkanu. Spečenko na suncu, grbonja, i krnjavko ljudski — pretvorio se u naš znak.
Neko je među nama viknuo da pada kiša. Bilo je vedro, sunce i mlaka jara. Iz neba bez oblaka kiša. A Čabra se sve više savijao, cimao, pa krutio, kao da nas je oplođavao.
Opet je neko utvrdio da nas Čabra sve zapišava, naročito islednike.
Osetili smo kapljice na obrazima i čelu. Možda je to more bilo, vetar je počeo u suprotnom pravcu da duva. Čabra je davno prestao da govori, stvarno nas je zapišavao.
Još smo klečali, neki su se krišom i krstili; islednici su izdali oštru naredbu — da ga skinemo odozgo kako znamo i umemo. I kao da je trebalo neki juriš napraviti.
I krenulo se bauljački; mnogi su ljubili užareni kamen pod sobom: mnoštvo je pominjalo Čabru, a neki su kao teški bolesnici ostajali da leže na kamenim pločama. Ipak, lanac ljudi se zaustavio.
Spuštajući se ka moru, sunce je najzad rupilo u uvalu, uglavilo se u malu kamenu plažu, ispunilo je bleskom i sjajnom jarom. Nastala je neka čudna svetlost, i Čabra je naglo skočio u taj beli bunar, u beskraj sjajne topljavine. U nebu nije bio više sakat, ispravio je ruke i noge, leteo je čovek.
Bez naredbe, kako je ko znao i umeo, zajedno sa islednicima, dokopali smo se kamene uvale. Na najvećoj ploči stene, kao da je gater stesao, i bila je bela od morske soli, ležao je Čabra poleđuške, opet sakat, iz ušiju mu je isticala krv. I tada smo prvi put videli Čabrino lice bez smeja ...
Moja leđa u rupama, na njih je Nikodije stavljao liske kupusa. Duvao je vetar s mora, u vazduhu gorčina i slano kao da udišeš mokre sise. Onda mi je Nikodije rekao:
— Čabra nije umeo da drži rastojanje. Ni Vesa bogomoljac. A opet, bez takvih, život ti je sura dudinja.
— A ti si, Nikodije, našao rastojanje? — pitao sam ga.
— Trudim se. Zasvagda ne može da se pronađe. Često dođe nova zamka, i rastojanje uvek iznova treba tražiti.
Tada sam sebi rekao: nisi Veliki Vat, ni Čabra. Ponovo se dobrovoljno javim na raport.
— Nema te — tako me je dočekao Dositej.
Sedeo je za stolom, nisam nigde video štake. Opet hladan čaj, propeler, cigarom je tupkao o tabakeru, gledao me. Meso sam na panju, koliki komad da se odseče.
— Tu sam, na ostrvu — opet sam stao na žulj.
— Znam gde si. Ovo nije London — Dositej je bio miran, dao mi je cigaru.
Vučem dim, punim svaki mehur u plućima, brljavi me nikotin.
— Šta govore tvoji drugovi, šta ti misliš? — naglo me upita Dositej.
Gutam žabu, hladna krpica je u grlu, komadić leda se zalepio ispod rese. Odebljao je i jezik, ubola ga pčela.
— Šta govore? — ponavlja Dositej.
Sve što se kaže i desi na ostrvu, znaju. Moj Dositej nešto drugo traži od mene.
— Šta misliš? — opet me pita.
— Da sam kriv. Pogrešio sam.
Praćnula se riba u meni, idem dalje, kažem:
— Kajem se.
Islednik je smiren, lice mu je bledo-glatko jaje.
— Dobro je, dobro, ali je malo. Malo. Malo je to!
Počeo je hitro da šeta, štake su zalupale, onda se naglo zaustavio. Opet se prema prozoru zagledao, pravio mi samoću.
Ostajem na stolici nepomičan, gledam u svoje prste i prvi put na njima otkrivam bele dlake. Ne čujem zuj propelera — načet sam. Napuklo u meni, i sad naći "rastojanje" — upro sam leđima o naslon stolice. Ne bole, Nikodije ih je izlečio liskama kupusa. Tvrda su i zdrava, i ožiljci svrbe.
— Malo priznanje za tvoj greh. Skoro ništa — odseče Dositej.
Moj KONKRETNI GREH — gadno je to kad ga ne znaš.
Dositej stoji, polako govori:
— Dugo ćeš ostati ovde. Malo puštaš iz sebe. A treba se prućiti. Još si daleko od toga. Nepopravljiv si. Za tvoje dobro govorim: sve zabeležiti. Apsolutno sve, do sitnica. Tvoje nije da odabiraš: manje važno, više važno. Postojimo mi, odabraćemo.
Islednik još govori, dugo namotava gvozdenu nit na kalem moje glave. Smanjuje mi zenicu i svest. Ravnodušan i škiljav glas potapa me u svoje kutije, dočekala čekalica raspuklinu moju.
Dositej naglo prekinu svoj govor, možda u pola reči. Za njega sam mušica bez glave. Odlazi, ostavlja mi čistu hartiju i olovku.
Olovka je strela, kao kolac je — njome ću nekog đavola probušiti; na njen grafitni vršak staće moj mozak. Uzimam je, gledam u njene zareze, polako je okrećem, olovku-gujicu, iz duga vremena šiljenu. Početi slovo o sebi.
Nikog nema u sobi, goli zidovi, čist žut patos, i propeler šušti, neko je biće u mojoj samoći. Oglašavam u sebi: hajde, pronađi svoje rastojanje, svoj razmak, ako umeš, ako smeš ...
Čeperko, zaćutao je. Beton mu u ustima. Tišina prokleta, bar lokomotiva da zazviždi. Sve crklo, čujem — sneg sporo pada. A čovek je gledao netremice u beli prozor vagona. Nijedne mrlje na staklu. I ja mu, Čeperko, tiho šapnem:
— Žica gore, žica dole, počeo si da pišeš.
— Jasno. Napisao sam. Nemam od koga da se skrivam. Potkazao sam sebe najviše. A Dositej je opet drugo tražio, drugačijeg. I oko toga smo se mnogo dana akali. Oni mene, ja njih, izdržah bojkote, i jednako mi je Nikodije bio u pameti: "traži rastojanje".
Znaš, na ostrvu, sem bojkota, postojao je i čas Kritike i Samokritike. Nije to ono kao što je bilo u ratu, treća tačka dnevnog reda. Večito treća, jer, kao što znaš, ovim redom je išlo:
1. Politička situacija (najčešće se pitalo: šta je s drugim frontom? Šta je s Turskom?);
2. Organizaciono pitanje (kadrovi);
3. Kritika i samokritika;
4. Razno (eventualije).
Bio je i ovakav dnevni red:
1. Politička situacija (uvek je ta tačka bila na prvom mestu);
2. Organizaciono pitanje (slučaj Marka Matića);
3. Kritika i Samokritika;
4. Agitacija i propaganda (proraditi četvrtu glavu Istorije SKP(b) i knjigu Lenjinov Imperijalizam);
5. Razno.
Ili, opet, ovako:
1. Politička situacija (domaća politička situacija, Ugar i Pougarje, bolnica na Petrovom polju);
2. Organizaciono pitanje (rad sa kandidatima za Partiju i sektor omladine i Skoja);
3. Kritika i Samokritika;
4. Agitacija i propaganda (spremiti bataljonske novine, i priredbu za Prvi maj; Joksim đak se zadužuje da napiše skeč — ideološki ispravan, da vodi računa, seljane privući u NOB, a drugovi borci da se nasmeju: znači, u komadu šale obavezno da budu);
5. Razno (eventualije).
Peta tačka "razno", "eventualije". Ako je sekretar partijske organizacije bio radnik ili seljak, petu tačku je u svom notesu obeležavao kao "razno", a "eventualije" je stavljao u zagradu. Ako bi sekretar imao koji razred gimnazije, napisao bi obrnuto, davao bi prednost "eventualijama" ...
Uvek je treća tačka Kritika i Samokritika. Javljamo se, ne preskoči se ni mesec dana. Otkrivamo se od sitnice do krupnice.
Govori stolarski radnik Svrzić: "Pored vatre je bilo mesta za dvojicu. Raširio sam se, pravio lud, kiša mrzla je tukla po nama, neprekidno. Ispao sam nedrug ..."
Pa Karanović: "Pre tri dana smo prošli kroz Brezovicu, crkva spaljena, u porti smo održali četnu konferenciju. I tada oćutah: u tom selu molio sam jednu ženu za čanak mleka. Nisam ga oteo, nisam. Niti se ona uplašila. Seljanka je dala dobar čanak, nije skidala kajmak. Popih ga bez vas."
Onda Milan desetar: "Prilikom deobe municije, ne prijavih, sakrih sedamnaest metaka. Evo ih, ispravni su, neka ih komanda čete raspodeli. Priznajem svoju grešku."
Lazar Glišić, snebiva se, počinje: "Pre devet dana napadali smo Gornji Vakuf. Ostao sam u zaklonu, ispod jedne obale. Zavukao sam se pod žile, ne znam šta mi je bilo. Znate me odavno, nijednu borbu ne izbegavam, ovog puta se desilo. Bio sam uveren da će metak naći moju glavu. Glupo, priznajem vam do kraja, čuo sam glas. Neki glas u levom uvu, prošaptao je: ne idi, noćas ti metak razbija glavu. I bolela me čeona kost. Morao sam da poštujem taj znak. I zabih glavu u obalu. Posle sam se pomešao s vama, nije primećeno moje odsustvo. Lakše mi je, iz naše čete niko nije poginuo, samo je Andrija ranjen u nogu. Krivicu svoju priznajem, pa vi sudite."
I sve tako, samo digneš dva prsta i dobiješ reč. Javi se Trifun Mitrović iz Saranova: "Kada smo prešli Donje i Gornje Vukovsko, Zanogline, pa ispod Cincera zanoćili, straže prema Kupresu, suvo ustaško mesto, najedem se divljih malina i zaspim. Probudim se, tišina, puška pored mene, i ja živ. I odmah posle toga naiđe smena. Po propisu je zaustavim i predam svoje stražarsko mesto. Sve ispade u redu, a u stvari nije bilo."
"U selu Leskovici, smestio sam vod, kuća određena od komande čete, pri kraju sela, zgodno mesto, ispred praga veliki hrast. Kažem, dobra kuća, zidana, ceo se vod smestio u glavnu sobu, imala je patos. I ja, vodnik Jovan Bezub, spustim se u podrum po kupus. Kad tamo, žena cepa drva. Više grane. Bilo je i panjeva, i vršna kaca kupusa. I ništa više, kuća čista, i žena bez čoveka. Nisam je pitao na kojoj je strani muž, na našoj ili drugoj. I kažem, zaobilazila je panjeve, ženska ruka. Hteo sam da joj pomognem, da joj iscepam neko bolje drvo. I ona, mesto sekire, pruži mi svoju ruku, golu do lakta. I desilo se sve tu, odmah, na granju. Posle smo zajedno izvukli glavice kiselog kupusa, dala je i komad slanine, sve to u zemljani lonac, a ceo vod je spavao. Nemam šta da dodam, učinjena greška, odrežite kaznu."
I redom, golaći, otklapamo se, treća tačka: Kritika i Samokritika.
Kritičari su obično nastupali posle Samokritike — odmeravala se kazna.
— Nije uvek tako bilo — rekoh.
— Nije. I ti i ja dobro znamo, treći ne mora. Na ostrvu je bilo sasvim drugo. Obično uveče, posle večere i bojkota, pred spavanje, Kritika i Samokritika.
Sobni starešina prozove: Petar Kostić.
Izlučuje se iz nas, pognute glave, i stane ispod sijalice, nasred sobe. Mi ostali stvaramo krug oko njega, i neko iz kruga kaže:
— Hajde, počni, ne usteži se.
Petar Kostić se okrene oko sebe, zavrteo ga prvi udarac u leđa.
— Hajde, ne gnjavi!
— Nisi Jovan Zlatousti.
Odvalila šamarčina obraz i, naočigled svih nas, nabubri; Petar Kostić pljuje, počinje:
— Ja sam izdao. Bio sam opasan ...
Ispravljaju ga i krive udarci. Petar Kostić je kožni džak u trening-sali. Povija se, kmeči.
— Malo je!
— Sve je malo.
— Govori!
— Špijun gadan. Prikriven, zamaskiran. I sada otkriven, to sam.
Klepeću udarci, zatvoren je u oboru — oplata smo mi. Skupimo se, zgruvamo ga u ništicu, pa se rastvorimo u proždrljivi cvet. Daje mu se vreme da izbljuje svoje reči, jer bez njih ne vredi, ne bi postojala Kritika i Samokritika.
— Beleg sam za svakog ...
— Budalo, gnjida si ti ...
— Radio sam protivu našeg rukovodstva.
— Jedinstvenog!
I dobija strahovit udarac posred čela, među oči. Petar Kostić se jedva uspravlja, drhturi, u meduzu se pretvorio, iz čela curi krv, šapće:
— Zaboravio sam, slučajno.
— Ne postoji slučaj, bando!
— Jedinstvenog — ponavlja.
— Životinja, banda!
— Priznaj, banda si — i svaki put udarac.
Isparava toplota, gusto je u krugu, stvorila se izmaglica. Jedva se razaznajemo, svud crveni obrazi kao užarene i poređane cigle, i sjajne oči, utrobice neke.
Ne guram se, promašim Petra Kostića. Opet ga promašim. On se bolno okrete oko svoje ose, oči su mu umrljane znojem i krvlju. I u trenu, uhvatismo jedan drugom pogled; ubeležio je moj promašaj, poštuje ga; sitnicu u mnoštvu udaraca ...
Znam, nije to udarac manje. Saglašavam se, Petra Kostića izbavljam iz krajnje samoće prokletog kruga Kritike i Samokritike. Opet sam ga promašio, zapravo, moja ruka je primila udarac namenjen njegovoj glavi.
— Bando — kriči neko iz kruga.
— Priznajem, banda sam poslednja ...
— Bando — puklo uvo Petra Kostića.
— Zato sam ovde. Kajem se ...
— Svinjo!
— Kajem se. Postaću sveti ...
— Ruga se, banda!
— Sveti ...
— Sveti magarac!
— Laže, ništa nije dovoljno!
— Ruga se!
— Bando, razbij mu nos, zube! ...
— I oči, šta će bandi oči ...
Ukočile se za časak ruke, prestali udarci, Petar Kostić se okreće oko svoje ose, govori pokvarena igračka:
— Banda sam ... banda ... ekete-pekete banda svira, mene doktor vizitira, pa me pita šta mi fali, meni fali ... vama fali ... nama fali ... meni fali ... nama fali ... doktor mali ... ekser mali ...
Petar Kostić poblesavio, pada ispod sijalice.
Nad nama je jako svetlo, greje nam teme, i vidno je, svima igraju kožice oko očiju i nozdrva. Raspaljeni, pušimo se kao tek odrane svinje; nos u nos, oko u oko, u svom stvorenom krugu; šta sad, ko će se prvi pokrenuti; pored naših nogu je čovek-otpadnik; vreća i bunjište.
Dohvatamo Petra Kostića — pod njim je bara; upišanog, prebacujemo ga na njegov ležaj.
U vratima islednik zakopčava treće dugme na flanelskoj košulji, rukom pokazuje da ugasimo svetlo.
Posle dva dana ja sam ispod sijalice. Petar Kostić je izjavio isledniku da sam ga namerno promašivao, da je meni zahvalan, lakše je podneo krug Kritike i Samokritike. I sada, očišćen, i u svojoj slatkoj pomućenosti — prijavljuje moj postupak. I uveren je da meni tako najbolje pomaže — isteruje načistac moju zabludu.
I Petar Kostić je zaradio odlučujući bal — ušao je u red iskreno popravljenih.
Tako sam svoju glavu mučio. Iako je važio Princip Toplog Zeca, pokušavao sam da nadem "rastojanje".
I, Čeperko, čovek se ugasi, zavuče se u zimski kaput, možda je u trenu i zaspao.
Sneg je padao, utrpavao se u prozor. Ohladio se voz, trljao sam ruke, onda kolena. Nikakvog odjeka, lupe — voz je mrtav ...
Možda sam i spavao; čovek prekoputa mene bio je budan, neprekidno je kašljao — mljackao, grickao pluća.
Slučaj čudan, u Zagrebu nisam dobio avionsku kartu, preleteo bih ovaj voz, i čoveka u njemu.
Ne, Čeperu, sve to nije ono pravo. Bitno — voz je stajao. Stajao, stajao — i nastala pustinja. Voz je greda na točkovima; dugačka, "o-ruk" "o-ruk" — stotinu ruku je drži, i svaka se kapija otvara. Izbljuvaće nas na nekoj stanici, i otići ćemo u svoje pustoline.
Poče da pridolazi para, kupe se brzo grejao.
— Krenućemo — rekoh.
— Neka se i to desi.
Odjednom pištaljka, voz cimnu, poče svoj hod. Sve se u kupeu proklati, mi i naše stvari. Dugo nismo progovorili, možda smo ponovo zaspali.
Voz je počeo da usporava, probudio sam se. Čovek je stajao u zimskom kaputu, šešir mu je bio natučen preko čela, jednim okom je posmatrao. Pitao sam ga:
— A s Velikim Vatom, šta se desilo?
Samo je slegnuo ramenima, voz je još više usporio. Uzeo je svoju kožnu torbu, zakopčao i poslednje dugme, podigao okovratnik grombi kaputa, šešir do očiju, nije hteo sa mnom da se rukuje.
— A Veliki Vat? — bio sam uporan.
— Ne znam. Ništa ne znam — nije se okretao, šakom je stezao mesečastu kvaku na uskim vratima kupea.
Gledao sam u njegova leđa, široka dobar metar. Nešto savijen, i kroz zimski kaput se razaznavala jaka lopatica.
Povremeno je upadala svetlost staničnih lampiona. Bio je spreda osvetljen, nisam mu video lice.
Jektao je voz, usporavala masa. Otvorio je vrata, hodnik prazan, i leden. I ne okrećući se, rekao:
— U Ulici 27. marta, broj 27, potraži profesora.
— Koga?
— Profesora.
Padao je sneg, odlazio je zimski kaput: velika leđa, crni šešir, crveni šal je više strčao preko debele kragne nego što je štitio vrat. Krupne pahulje slagale se po njemu. Odlazio je, prošao pored jednog pa drugog lampiona i ušao u svetinu.
Neko vreme su trajali veliki tragovi stopala, pa ih je zasuo sneg. Voz je kretao, kupio uzvike i putnike. Ispod nastrešnice železničke stanice opazih tri crna slova: Šid.
Dobro sam otvorio oči ne bih li ugledao veliki crni šešir. Nisam ga spazio, iako je voz mileo. Tako se izgubio moj ŠIDSKI ČOVEK ...
Čeperko, nikad ga više nisam pronašao. Odlazio sam u Šid, nije vredelo. Onoliki čovek, izgubio se ...
I prošlo vreme, stalno prolazi, julski dan, Beograd se ispraznio, diše na škrge. Mnogi se spustili na Dunav i Savu. U autobusu čujem: "Ne mogu na more, idem u Badnjevac, u Lepenicu ću da se zavućem, pa ispod vrbe gledam u nebo i čavke."
I tako se svet razbežao na odmor, ulice se rastopile, prosmrdela smola. Od vrućine, čini ti se, i trolejbusi su trapavi — sve se rasteglo u žvaku. U tako jedno vreme, kad treba da sam ovde na Savi, odem u Beograd, obavljao sam neku letnju kupovinu, i svratim na pivo u "Moskvu". Sednem pred kafanu, prazna, onda je, tog leta, i počela rasprava: da li staru terazijsku česmu vratiti iz Topčidera na Terazije.
Otpio sam pivo, naiđe Dositej. Dugo se nismo videli, jedan drugom smo drmusali ruke. Odmah me je pitao:
— Za šta si ti, da česma bude ovde ili ostane u Topčideru?
— Ja sam za Terazije.
Dositej seda, poručuje pivo, ja ga sad pitam:
— A ti?
— Za šta je većina. Lepo je da bude i u Topčideru, može i ovde.
Shvataš prvo pravilo mog Dositeja: pratiti većinu.
I ja mu ispričam sve što sam u vozu čuo od Šidskog Čoveka.
Dositej je ćutao, okrečilo ga. Gledao je u mene, nije me video. Pogled bez pogleda — kao da sam staklo, prozuklina neka, pre otvor bataljene bačve. Nisam mogao da pogodim šta smišlja, na koju se stranu sprema. Propitivao sam ga, nije vredelo. Pomislim: sledio mu se jezik.
— Šta kažeš? Ponovo sam ga pitao.
— Ništa.
— Kako ništa?
— Pa ništa. Kroz mene je prošlo.
I onda pomislih, otkrivam i njegovo drugo pravilo: prolazi kroz mene.
Čeperu, to znači: neprobojan si. I zaista, Dositej je brzo postao onaj stari, smiren i crnožut. I reče:
— Nije trebalo nikoga da tražiš. Otklopio si ...
— To sam i hteo.
— Sada zaklopi — odlučno reče Dositej.
— A šta ćemo s onim drugim Dositejem? — pitao sam ga.
— Neka postoji, ti imaš svog. I ne moramo sebi uvek sve objasniti.
To malo slepilo, koje daje predah, pa i truje, Dositej je umeo da neguje, u nadi da nam održava ravnotežu postojanja. I tu se, verovatno, nalazilo i treće pravilo mog Doslteja.
I kao da me odnekud izvlačio, rekao je:
— Znaš, ne treba se polutiti. Razbijen curi.
— Hoću da potražim Velikog Vata.
— Ne treba ništa više da tražiš.
— Moralo je da se stvori ostrvo?
— Čim se stvorilo ...
— A Princip Toplog Zeca?
— Ne znam ko ga je izmislio — mirno je rekao Dositej.
— Potražiću Velikog Vata.
Ustao sam, u meni se stvrdlo, zapeklo: ne gađam li u pogođenu metu? Levom rukom stezao sam naslon stolice i rekao Dositeju:
— Ni u ratu se nismo uvek slagali.
— Nismo. Leva pa desna greška. Ali ne možeš bez mene.
— Ni ti.
— Tačno, zato smo zajedno, stari.
— Ti si krivica za jedno, ja sam krivica u rezervi.
— Samo, ko to s nama radi, ko pomera pipak mere, onu strelicu na terazijama? — pitao se Dositej.
— To otkroviti — rekoh odjednom.
Dositej se uvuče u ramena, poruči još jedno pivo, a ja se vratih na Savu.
Topla julska noć, neki tramvaj zvrji i cela Ada miriše, razgolićena leži pod Beogradom. Liže je Sava, stalno je hrani, ututkava, i iz ustajalih tinja niču nove vrbe ...
Čeperko, odem u Ulicu 27. marta, tražim broj 27.
Prođem, zavirim, ne postoji traženi broj. Zapravo, na mestu nekadašnjeg broja 27 — višespratnica u gradnji.
Uđem u kuću broj 25a. Usko dvorište, kriva dunja i pet kanti za đubre; kod pete, bačeno sanduče s rupama, nekadanji golubarnik.
Na ograđenoj terasi dvojica dečaka bacaju leteći tanjir. Njih upitam za broj 27. Pozvaše majku.
A ona, poplavi me:
— Naš grad, i pesma na radiju postoji, spolja ga opravljaju, nas dvorišne zanemaruju, carevi glavnim ulicama prolaze; nas preskaču, ne vredi, komisije dolazile i uzimale podatke ...
I zove me, Čeperu, da pogledam, slobodno da uđem, zid je u stanu pukao, od tavanice do podnjače. S mužem je u pukotinu stavljala lavore gipsa, i opet ne vredi, košava u inat u bok udara.
Nekako je zaustavim i kažem:
— Gospođo, nisam iz stambenog.
— A koga zastupate, iz opštine ste?
— Nisam nikakva vlast, onako me zanima.
— Čoveka onako ... Da niste iz policije?
— Rekao sam da ne predstavljam vlast.
— Novinar, sociolog, ima i takvih: prave ankete, pa onda doktorate ...
— Ne, gospođo, mene zanima broj 27.
— Pa što odmah ne kažete. Trošna jednospratnica, zidana pred rat, za rentu. Stanovi su imali kaljeve peći, vlasnica Darinka Krstić iz Leskovca. Umrla bez igde ikoga, i sve opštini ostavila u dobrotvorne svrhe. Da se vi ne javljate kao naknadni naslednik?
— Ne, gospođo.
— Ne bi vam ni vredelo. Opština kad prevalja, državni valjak prošao. U dvorištu je s leve i s desne strane još bilo po sedam stanova, znači, ukupno četrnaest. Soba, šupa, kujna — soba, šupa, kujna, poređani kao kavezi. Za muža, ženu i dvoje dece. A bilo je porodica i sa troje, pa i četvoro dece. Postojale su još dve zajedničke letnje kuhinje. Pekla se tu paprika, ajvar, pekmez; i jedna česma u dvorištu.
— Da niste poznavali nekog profesora?
— Profesor, drug Valjar, stanovao je s leve strane idući od česme, u petom stanu. Neki fin svet, nikad se nisu svađali. Onda se profesor izgubio, njegova je žena objasnila da je u inostranstvu. A znali smo, postao je mermeraš. I pojavio se posle tri godine. Ozbiljan, kosa proseda, bela košulja, crvena mašna, često je stajao kod česme. Posle su se odselili, svi su dobili bolje stanove, opština je srušila ćumeze.
— Kud su se odselili?
— Ne znam. Onda sam imala neku svadbu u Nišu, i kad sam se vratila, buldožeri su već radili. Znate, ti stanovi su bili zidani na kant.
— Kako se zvao, Valjar je nadimak?
— Možda Valjarević.
Čeperko, u telefonskom imeniku pronađem sedamnaest Valjarevića, a nijedan nije bio profesor.
Ostavim sve, ćutim kao sitna riba u plićaku. Ništa nametljivo, polako se sve otklapa — moje je davno uverenje. I kad se ne nadaš.
Kupujem jabuke, piljarica žena iz Ulice 27. marta broj 25a.
— Nisam znao da ste zaposleni — kažem.
— Mog muža tresnuo šlog, odmah mu okraćala noga. Morala sam u radnju, onog druga Valjara više ne tražite.
— Kako? — trgnem se.
— Skočio kroz prozor, pravo u betonsko dvorište. Milicija ujutro lupala na vrata, pitali su ženu je li ono njen muž u dvorištu. Pričaju da se ona okrenula i, kada je videla širom otvoren prozor, zakukala je.
— Gde stanuje?
Ni to nije znala, ali je čula: Valjareva sestra živi u Obrenovcu, radi u apoteci.
Čeperko, otišao sam u Obrenovac, upoznao njegovu sestru, kasnije i Valjarevu ženu Jelenu.
I u meni se polako sklopilo o Milanu Valjaru Valjareviću, profesoru srpskog jezika.
Natrapah i na njegove karakteristike, počeću od njih. Prvu ti čitam:
"Drug Milan Valjar Valjarević član je Partije od 1933, po zanimanju je profesor. Iako je u punom smislu intelektualac (po mojoj proceni, pročitao je vagon knjiga), blizak je proleteru.
Pre rata su kroz njegov stan prolazili komunisti-ilegalci i španski borci.
Za vreme rata, drug Valjar po direktivi Partije ne odlazi u partizane. Zadržan je na ilegalnoj vezi u Beogradu (ovo je potvrdio drug Mihajlo, sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju).
Inače je drug Valjar dobre i blage naravi, otvorenog srca, predusretljiv. Prihvata se svakog zaduženja, ne ume da odbije nijedan posao. Postojan je. I ako mu se desi da krivo misli, ostaće u svom ubeđenju.
Po nekim naknadno dobivenim podacima, izgleda da drug Valjar piše i pesme.
Zna ruski i francuski jezik. Prevodio je Puškina i Viktora Igoa. Može da radi u spoljnim poslovima."
Karakteristiku je pisao i potpisao, ne mogu, Čeperko, da ti pročitam ime, kao Janićije, prezime "Parlić", "Pirić", "Pilić". Funkcija jasno stoji: instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Januar 9. 1945.
Čeperko, pre nego što sam saznao da je Valjar skočio u betonsko dvorište, pitao sam se: da nije to Veliki Vat? Zašto me je Šidski Čovek uputio profesoru?
Slušaj i drugu karakteristiku, dobri blesavko, Čeperu!
"Drug Milan Valjarević, zvani Valjar, član je KPJ od 1933. godine. Iako je stari revolucionar, nije bio o emigraciji, niti u Španiji.
Strpljiv i dobar drug, prilježan na poslu. Zaduženja savesno ispunjava. Ali je i mlitav u ophođenju sa ljudima. Previše svakome veruje, naivčina je. Suviše svakog razumeva. Sklon je nepotrebnom zapetljavanju. Previše je sebi postavljao pitanje: da li je moralo tako da bude?
Tu leži koren njegove zbunjenosti. Rekao bih: drug Valjar je začuđen čovek. Previše se čudi. A to nije dobro za hitru revolucionarnu praksu.
Opet, lično je hrabar, čvrst borac, postojan i pošten. Preosetljiv je. Ne da ni pega lažne krivice da padne na njega.
Poseduje veliko obrazovanje, i zanima ga umetnost. I odatle izlaze slabosti za njegovu revolucionarnu delatnost.
Po mom ubeđenju, Valjar Valjarević je čovek — sve bi nešto hteo da učini, a ne da mu se. Nikako ne uspeva."
Karakteristiku je pisao Filip Filipović, pekarski radnik, na dužnosti organizacionog sekretara Četvrtog rejonskog komiteta u Beogradu. Vreme kad je data karakteristika: 11. februar 1940.
Njegovu sestru Vidosavu pronađem u Obrenovcu. Visoka i koščata žena orlovskog nosa i sivih očiju kao čelik. Orlica koluta očima neprekidno, tako te i gleda, u ravni belih tegli i apotekarske vage.
I ovako je govorila:
— Za mog brata mnogi se zanimali. Oduvek. Ne samo posle ove, posleratne, njegove nesreće.
Zastane, zakoluta očima pa ih sklopi. Onda ih širi, zveči pogled.
— Kad smo bili deca, još u brdima je sam naučio da čita i piše. Krsta poštar je bio njegov prvi učitelj. Svaki treći dan je donosio poštu iz grada, i pokazao bi mu poneko slovo. Šaru slova Valjar je urezivao u oljušteno drvo.
Između malog i velikog Lukavca su livade, jaki pašnjaci i trošna zemlja crnica za krompir. Na Krnovskoj visoravni nalaze se kao porubljene ogradice — u oval poređani kamenovi. Vremenom se nabili u zemlju, pa su iz livada virili kao istrošeni kutnjaci minulih životinja. To su bili grobovi. U selu se nije zadržala nijedna priča o nastanku tog groblja.
Zašto i ko se na visoravni sahranjivao? Grobovi nisu bili ni slovenski ni hrišćanski; svaki je bio postavljen u pravcu sever-jug; kog su naroda, Mataruga, Vlaha, Cincara, ili onih pre njih? Krnovo je privlačilo, dolazili su, možda i bauljali iz susednih šuma, i kao na velikoj trpezi se molili. Iznad njih nebo duboko i plavo, od Boga stvoren hram. A vetar uvek duva, i pašnjaci za stoku nepregledni.
Za to grobište, koliko znam, nauka se nije zanimala. Niko se radi tih grobova na Krnovo nije penjao. Ni seljaci ni mi, deca, grobove nismo dirali.
Čeperko, opet je zaćutala, sklopila oči iznad male vage i, kao merilac nekog važnog odstojanja, za mene se u trenu porušila u mumiju. Naočigled je njena koža sivocrnela, stvrdnjavala se krv u njenom tkivu, umirao je i najmanji damar. Tako bi se odvajala od sveta, i tek kada bi otvorila čelik-oči, kojima je proždirala sve oko sebe, znao sam da je živa. Neudavana, nikad nije rađala. I verovao sam: iz nje bi izlazila kamena deca. Opet je govorila:
— Ništa na svetu nije jednako, pa ni grobovi. Za najveću ovalnu ogradu govorili smo "ovde je car sahranjen", "tamo carica", "ovde obični vojnici", "a tamo njihovi velikodostojnici", "možda glavni pastiri ili vrači". Sve po veličini ovala — najveći, srednji, manji, najmanji.
Sasvim male ogradice nisu postojale, pa se zaključilo da taj nekadanji narod, svoju decu i nije sahranjivao. Bio je u dobroj družbi s bogovima, na visokom Krnovu, i deca su mu sva rasla u zrele ljude, pa su tek onda umirali. Moj brat Valjar je izrazio sumnju, i krišom je govorio: "Kod svih deca umiru. Samo ovaj stari narod decu nije sahranjivao. Ostavljao ih je uz put. A na Krnovu niko nije umirao i zato im je postalo svetilište."
Vidosava je žmurila i, kao da se budila nad vagom i belom teglom s crvenim krstom, zabacivala je glavu i opet započinjala:
— Moj brat je jednom i celu priču iskazao. Ni najmanji trag od naseobine na visoravni nije pronađen, pa je Valjar tvrdio da se taj nekadanji narod samo povremeno na Krnovu zadržavao. Ispne se u letnje doba godine, sa krdima i stadima svojim, koji nađubre i popasu pašnjake; održe obrede i molitve; svoje mrtve, koje su čuvali usoljene, napunjene peskom i mirisnim travama — u kožnim vrećama su ih nosili i dovlačili sa beskrajnih lutanja — kao mumije su sahranjivali na ploči visoravni, u blagodeti svojoj, kada su im ovce i jaganjci bili naliveni, puni tvrdoga loja, i kada su imali sira i mleka u izobilju. Zakopavali su ih u svom raju na zemljl. Tu su i decu začinjali, pravili svadbarske povorke, i devojke su prskale, kopane od mužjaka svojih.
Opet Vidosava zakoluta očima, opasnost neka šikne iz tih duplji pa kaže:
— Možda je tako, možda nije. Kako ući u nepisanu davninu? Na visoravni smo čuvali stoku, svako je umeo da zviždi, pse ovčare da pokupi i stado provede.
Terala sam brata da neki grob otkopamo. Valjar nije pristajao, iznenadilo me što mu se radoznalost okončava. Poštovao je zabranjeno, najstariji u selu su govorili "ne diraj u grob". I odvajkada, niko ih nije otkopavao. A često sam pod zvezdama mislila: nisu grobovi prazni.
Nalazili smo ponekad kost na grobu. Mećave i vetrovi riju, sleže se planina, verovatno su i sitni zemljotresi, koje niko nije zabeležio, iskopali poneku kost, belela se na grobu kao krljomak mermera. Ni psi ovčari je nisu uzimali.
A dešavalo se sutradan, kada smo stoku izgonili, da kosti nema. I čobani se između sebe dovikivali:
"Na carevom grobu, nema je!"
"Ni kod ona tri obična vojnika."
"Evo kosti na doglavnikovom grobu."
"Na kom?"
"Onaj uz caricu. Ali nije kost jučerašnja."
"Juče je bila lopatica, a ovo je gnjat."
Ko je noću skupljao kosti, i ko ih je pomerao — noćni vetar ili neka zver? Nismo odgonetali. No bio je obićaj: gde se kost nađe, tu se i zakopa. Samo je golom rukom ne dodiruj. A zemlja crnica kopala se lako, običnim prljem, bez muke.
U meni ženski crv radi, hoću grob da raskopam; svrbi, nezdrž je u meni, i smišljam kako sama to da učinim, da me niko ne opazi, u tajno vreme gvirnuti u grob, u daleko dance.
I jednom u podne, kada je najveća pripeka, i čobani se povuku na ivice livada, u hlad, najčešće u osoje, počela sam da kopam; polako i plašljivo, šakama i jednim gvozdom.
Na moju nesreću, naiđe mutavi Mrko, bolno zaurla, prikupi čobane. Sjatiše se, a ja ogoljena i skrušena nad najmanjim grobom.
Bih odmah naružena, i dobih užasne batine. Čupali su me za kosu, rastrzali, nos zabijali u zemlju crnicu, a Valjar je postrance stajao i plakao.
Celo leto mi nisu dozvolili da iziđem na visoravan. I jednako me ispitivali: ko me nagovori da diram grob? Da nije neki nepoznat putnik prošao, da nisam glas u šumi čula, možda mi se u snu naredba iskazala?
Nije, pa nije — radoznalost iz mene iskočila.
A žene su govorile da je đavo u meni skriven, otkad se zna i pamti, nijedno dete nije grob na visoravni raskopavalo.
I onda su babu Perku iz daleka dovukli da me raščini.
Klonili se seljaci i naše kuće, kao da sam gubava, i Krnovo je za mene postalo nedostupno.
Vreme je prolazilo, odoh i na studije, a za mnom ostade priča: podzemna je, uči vradžbine, lekove i otrove da pravi.
Moj brat je čuvao stoku, čitao knjige, sedeo na kamenu grobova. Ranije, kad sam mogla, bapnem pred njega, trgnem ga pitanjem:
— Šta misliš?
— Pesmu — odgovarao je vreo, san kao da ga izbockao.
Kad se pesma misli, može li se dodirnuti narod koji se na Krnovu sahranjivao? Na kom se visu molio, kako se suncu klanjao, koje je reči iskazivao? Možda se poneka zabila u pukotinu nekog kamena. Lutaju, reči su duše, kako ih iz plavila smaći, pohvatati. Pesma je kov reči; kovina koja se u male uši narodu zavuče. Pamtljivu pesmu, i za svako doba — to je nekako Valjar hteo.
A na Krnovu je uvek vetar. Nikada mrtvo da bude. I čisto nebo nebesko — isrkala bih ga, ali se to čoveku ne da.
Moj brat Valjar je oduvek imao u sebi suvišak srca. I sve mislim da ga je taj suvišak u muke i na stranputicu odvukao. Nekim korakom staneš na trulo. Ne znaš kad, ni kad se zbilo. Ne umeš nikako da se vratiš, za tobom izrastaju raskrsnice, i one najbolje zatvore put. Odavno znam, i ovde pod Beogradom slušam seljake: "ne padaj na jedne jasle". Mali si za jedne jasle, sklepaće te kao bubu, mnogo je zlih oko nas, i silu vole ...
Krnovo, otava čvrsta bude, klizimo, suljamo se niz padine kao da je sneg, i skije stavljamo, i začas se zbijemo u dnu vrtače. A dole je toplo, nema vetrova nikada. I nalazimo cvetove, čvrste i punačke, kao da si ih iz pliša iskrojio.
Dođe zima, Krnovo naraste, nabrekne od snega, ponegde se vide zeleni vrhovi borova, rasute i prevrnute korpe po belom polju. Torovima se vuci približe, i tuku klepala po svu noć.
Mećava hrupi, razlomi planinu. Uskovitlana i snežna, izjede sunce i usred dana noć nastane. Mećava iznenadi zver — a kamoli čoveka.
Mnogi su blizu krnovskih kuća, do samog praga dolazili, a nisu znali da im je kuća pred nosem. I tu ih mećava ledila, ubijala. U mećavi se najčešće ide ukrug, pipaš i ništa ne možeš da napipaš. Prolaziš pored ognjišta, ako su ti nozdrve osetljive, osetiš i miris dima, ali kuću ne možeš da potrefiš, u mrklini si, iznurava te vetar, odnosi i poslednji dašak toplote iz tebe posustalog. Slede se i oči, pa su kao prilepljeni dugmići, i spas, gde ga naći? Idi, samo idi, krnovska mećava u hodu čoveka zaledi, pa ljudska prilika ostane kao kolac poboden usred prtine.
Mećava pročisti nebo, planinu, i izgubi se. Skrije se negde, u rupčagu, zatvori ostatak svoje snage, da bi u nekom trenu vremena opet banula.
I nebesa su golcata, bez oblačka, sunce luči po snegu, stvara se pokorica, tišina je, osetiš iglu borovu. I odjednom procvrči ptica, čudiš se, živa je. Tada selo iz kuća izlazi — traži smrznute.
I prvi put videh golog: leden, zelenobeo i izdužen, motka gadna, nekako krt — u kući, na zemlji. Trljaju ga snegom, vunom, pepelom — dvojica hoće trećeg u život da vrate. I kad iz uda izbaciše smrznutu mokrinu, nepoznati progleda na jedno, čupavo oko. I mene ispod mojih sitnih grudi zgrabi mučnina ...
Čeperko, sklopila je ruke na vagu; dugi prsti, gledala me orlica. I zabezeknuta, stegnutih vilica i obraza, čudila se: šta sve to priča i kome? Vidosava je opet crnela, dizala veđe, izvlačila se iz sebe, punila belu apoteku.
— I moj brat Valjar jednom se smrznuo. Jedva su ga izvukli, i sve je isto bilo: pepeo, sneg, vuna. Valjar beo, izdužen, i stenju ljudi, trljaju, škripi koža, smrzlinu izbacuju.
Mati nam je bila preka, uvredi te do korena dlake. A posle kod nje nastupi naglo i grdno kajanje. Sve kroz suv plač i prigušen grgut koji narasta, i iz daljine se činilo — zacenila se u kikotu. Kao da vetar produva kroz moju majku — njen lelek planinu uzmuti. I nikada mi nije bilo jasno kako takav glas izvire iz njenih uskih grudi.
I posle jednog kajanja, mati se moja popela na krov. Opučila se i u naše dvorište je na živu stenu pala. Neki su tvrdili da je namerno skočila. Sused Nikola, naročito. A onda Đogo Đuranović, koji je vraćao stado sa paše — tvrdio je izrikom: da se naša mati Danica uspravila na vrh kuće i polako koračala usred dana kao mesečar, rukama je stvarala ravnotežu na grbini krova, stigla do rogova kuće i bacila se u avliju kao u vir.
Mati nam je u bunilu živela tri dana. A otac nam je propao u Prvom svetskom ratu. Došao je kući, i razboleo se. Neka austrijska patrola ga po kiši gonila i tukla. Prenoćio je u zatvoru, i posle je umro. Oca pamtim kao senku.
...Leti smo dolazili u Krnovo. Stric je pazio našu pustu kuću. Valjar je donosio knjige, učio je ruski, francuski, čitao je Kanta i Dostojevskog.
Po ceo dan smo boravlli na visoravni, nisam dirala u nepoznate grobove. Ležimo i buljimo u vrhove kratkih travki. Tako smo sklonjeni od vetra, gore su: kotur sunca, nebesa kružna i orao. Dođe mi da kričim.
A Valjar je šaptao, pričao je svoju priču o dalekoj zemlji Istoka ...
Nisam onda razumevala sve vidove plemenske svesti. Čudan je to korov, probije i kad se ne nadaš. Neprestano tera i hoće da se za nešto veže. Slabašna je, pa se pribije kao imela. A treba biti i sam. Moći samcit da postojiš i nesreću da primiš. A ne — nas i Rusa sto miliona.
Nismo imali oca, i stidna sam bila pred bratom. Poučavao me tiho, i hteo je pesmu, koju nije stigao da napiše. A možda nije ni mogao ...
Oslobodi se moj brat na visoravni i izgovara sklopljene reči. Prekinem ga:
— Kako nastaje himna?
I Valjar ponovo govori, crven je i snažan u licu, pa se umiri, deo je kamena na visoravni. Onda je meni i objasnio da želi samo jednu pesmu da napiše, pravu.
Docnije sam ga razumela, sebe je opsednuo, zarobio se. I negde se pokvario, opasna je prava pesma kad se do nje ne dolazi.
Otkud zlo nailazi, kaži da ti kažem. Moje i tvoje zlo, skriveno je. Mnogo je skriveno. Čudna je to bojica. Malo zrnce a oboji reku. I tebe celog. Pa ne možeš da se spereš. A zrnce bilo i nevidljivo, ne znaš kad si ga progutao.
Valjar nije umeo da preseče, umoljčao se, to mislim ja, njegova sestra.
Čeperko, kao da se uplašila, stavila je dlanove na usta, u očima suze, celo lice u drhtavici, šaptala je:
— Šta ja govorim? Šta? ...
Ponovila je to više puta, i sedu je glavu zabacivala.
— Ostala sam Valjaru dužna. I pokorna mu moram vazda biti. Bio je dobar, vruć hleb na gladno srce. A ja ga zapetljavam. Čovek postaje opasan kad priča o drugom.
Opet se, Čeperu, smirila, i hteo sam da je ostavim, da se povučem i zatvorim sve između nas, kada je prošaputala:
— Davno je mene poremetio ledeni čovek, čupavo oko. Svi smo pomalo ludi ...
I znao sam, udarila ilovača u vilice. Prekinula je sebe, Čeperko, obema rukama se oslonila na glatku ploču tezge, spojila se s vagom, i sebe više nije htela pred drugim da izmerava. Iza njenih leđa mutne tegle, raznobojni paketi, limene posude; miruju poverljivi otrovi.
Oblak na licu, stresla se Vidosava, sva se pretvorila u kukast nos, oči u crne rupčage. Dinarka bi tužila. Stresa se i neka druga volja u njenoj koži raste. Pale se munje; glava crnozeleni, sve trave sa visoravni iz nje će proklijati. A onda, kao da se smrzava, postaje ledena, motkasta. Iz nje mraz. Ko zna na kojoj je međi bila, neki se osmeh usekao na usni, a česti zubi su krcali, iz očiju je vejao sjaj crnila. Šaptala je:
— Svi smo malo ludi. Svi. Bez razlike, svi.
Strovalila se pogledom u moje zenice, smrzla me u časku. Njeno lice belo da belje ne može biti. Glava je ogroman belutak, više beleg nekog grobišta. Oči joj nisam nazirao, žmirkala je u tavanicu, skupljala se. Najpre joj se vratne žile zacrveneše i, bakarno-crvena, upitala je:
— Ti ispituješ? Doušnik, špijon.
Izbečila je oči, a na obrazima siva rđa; iskakale su okrugle izrasline, zelenkaste, preda mnom je nicala Arapka. Hoće od sebe da se otkine i sve da razvašari po apoteci. Neprekidno je govorila:
— Špijoni, bez vas se ne može. Napolje!
Povlačio sam se prema izlazu i mrljavio po koju reč. Ona je dohvatila debelu teglu sa police, stezala je na grudima kao sveti kamen. U uglovima usana izbi sveža žvala, onda pena. Sjaj vrca, dva oka su zavitlana tocila uz koren nosa. Kroz stisnute zube prolazile su reči:
— Poganac. Kakav poganac. Marš napolje! Ludi ste svi vi. Svi.
Rano popodne i, moja sreća, niko ne ulazi u apoteku, presamićen sam, jednako se klanjam, tegla ne poleće iz njenih šaka.
Izvlačim se napolje, znam miris obrenovačke pijace, i Vidosavu kao merioca ostavljam pored apotekarskih terazija.
Čeperko, odem u Cvijićevu i ne nađem Valjarevu ženu Jelenu. Otišla u neku banju.
I vraćam se, pa pored Botaničke bašte, uđem u Džordža Vašingtona i kod "Vidin-kapije" sretnem Tomu bez kćerke. Uđemo u kafanu, Toma ostao spečenko, očice zgnječeno crnilo, u kutu usana opušak. Poručismo vinjak, i odmah rekoh:
— Valjar skočio u dvorište.
— Bio sam na sahrani. I tamo je ludeo, njemu su u nozdrve mokrili. Pravili mu topli vodoskok.
— I?
— I ništa.
— Kako ništa? — pitao sam.
— Ne dirati. Neka odu, u zaborav.
— Ne pristajem.
— Od volje ti.
— A sve je ljudsko iskustvo?
— To je drugo.
— Bez iskaza nema ga! — rekoh.
Odmahnuo je rukom, uto sirene, zvonjava: prolazili su vatrogasni teretnjaci. Puno sjajnog mesinga na njima, ušećereni za paradu. Zatresla se stakla u prozorima.
— Negde je požar — rekao sam.
Opet je odmahnuo rukom. Onda me dugo gledao; oči kao u mrtve ovce, nepomične, tiho je pitao:
— A šta ti zapravo tražiš?
I Dositej je u pitanju sličan, odgovorim:
— Tražim da nađem.
— Onda nalazi!
— Našao sam tebe.
— Valjara si tražio.
— Ti si poznavao Velikog Vata?
— Nikad s njim nisam govorio. A o njemu se mnogo pričalo, pola od toga ne verujem.
Onda sam Tomi ponešto ispričao o Šidskom Čoveku. I pitao ga:
— Da nije to Veliki Vat?
— Liči. Ali dugo pričanje kao ispoved nije u prirodi Velikog Vata. Pazi, svako se poklapa svojom kapom. Iskustvo se prolazi. Tako ni ti nikada nećeš pojmiti Goli otok.
— Ti si kamenovan? — naglo sam ga upitao.
Toma se nasmejao, i rekao je:
— Od kamena ostaje beleg, ne možeš ga skriti.
— Šidski Čovek mi je govorio o kamenovanju.
— To ne razumem.
Onda sam ispričao Tomi kako je, po Šidskom Čoveku, izgledalo njegovo kamenovanje.
— Živ sam. Koža mi je čitava. Samo nemam one zube.
— Kamenovani se zvao Toma, Pariz, glavno zaduženje Crvena pomoć.
— Sve kao ja, a opet nije.
— Neka je zabuna — kažem.
— Na ostrvu se nikakvo kamenovanje do mog dolaska nije desilo, ni dok sam ja bio. A Čabra je postojao.
— Video si ga?
— Mnogo puta. I kad je skočio sa stene.
— A Veliki Vat?
— Postojao je za mene, video ga nisam.
— Hteo bih sve da saznam o njemu. Šidski Čovek me uputio u Ulicu 27. marta broj 27. To je bio Valjar. Mislio sam da je Veliki Vat.
Tomin stisnut osmeh, čik u uglu usana, polako je rekao:
— Veliki Vat nikada ne bi skočio u betonsko dvorište. Naročito ako je prazno.
Toma je spečena zemlja, izvađen iz keramičke peći, i ja neprekidno mislim na svog druga Avrama Mitrinovića i njegove priče o Tomi. Neću da mu kažem da znam: o Savi, njegovom bratu, o gorilama u botaničkoj bašti i kafani "Kod dva orla".
Gori Tomi pikavac među usnama, uzima vinjak i kaže:
— Hteo je Valjar da napiše pesmu o Velikom Vatu. Nije stigao. Pre će biti da nije mogao.
Vatrogasni teretnjaci se vraćaju bez buke, i olakšani.
— Ugasili su požar, izbljuvali vodu ...
— I ja bljujem — reče Toma.
— Pričamo.
— Ne, bljujem. Valjar je razumevao i praštao. A u svakom oproštaju je i buđ. Mlaka buđ. To je tako, bila religija, ne bila. Sigurno je Valjar najviše znao o Velikom Vatu.
— Poznavao ga je i pre rata?
— Svakako.
— A njegovo pravo ime?
— Ne znam. Veliki Vat je ime iz ilegale. Imao je i druga imena, ali je on za nas bio Veliki Vat.
— Odakle je? — pitao sam.
— Slušao sam da mu je deda pre Prvog svetskog rata ispirao iz Peka zlato. U Požarevcu je imao nekog brata. Sve sam to čuo, kao što sam čuo da je organizovao štrajk u Singapuru. Da je u Parizu poznavao Ho Ši Mina, a da su ga u Hanoju hapsili Francuzi.
— Kao Velikog Vata?
— Da, pod tim imenom. Izgleda da ga je u Hanoju i uzeo. Iz Indokine se prebacio u Hong Kong. Odatle u Kinu. Pričalo se da je u Kini imao drugaricu i s njom sina. Onda je prešao u Sovjetsku Rusiju. Na Uralu se bavio dosta dugo.
— Zašto dugo?
— U Parizu sam slušao o nekom našem zemljaku, i da se na Uralu zadržao duže nego što je trebalo. Kasnije, među nama prozujalo da je ostao i po nekoj kazni. Kakvoj, nikada nisam saznao.
— Kakav je to čovek? — slučajno sam ga upitao.
— ČOVEK TREĆE INTERNACIONALE.
— To je prošlo — rekao sam.
— Davno prošlo.
— I tu je njegovo grešno okce.
— Verovatno.
Toma ispljunu mrtav pikavac. Žurio je u štampariju, dao mi je svoju adresu na Banovom brdu ...
Čeperko, ko si i šta si, goluždravi? Okraćale ti nogavice, virkaju ti suve noge. A nisi u nogama, u ušima si. Hvataljke tvoje, kao da si suncobrane na glavu nalepio.
Hteo bih reč. Tvoju reč da čujem. Ne mogu se s tobom sporiti — i gde to onda postojimo ...
Znao sam Tominu adresu, a promicalo, nikako da stignem.
I jednom, nedelja, blizu je bilo podne, ispnem se na Banovo brdo. Žega julska, riba se u Savi primirila, čeka veče pa da izbuši površ reke. Sve crklo, u lenjo zevanje se zarobilo.
A na Brdu čitava varoš, ulice tek prosečene, svud uvladala prava linija, nigde drvceta, sve pod konac dovedeno, izbrijano, pa mi smeta; mirišu beton i neka nova lepila; kao da je prosut špiritus.
Na prozorima spušteni plavi, žuti zaštitnici, i kuće slepe. "Robna kuća Beograd" se završavala pred malim nekrštenim trgom.
Čeperko, odmah pomislim: čije će ime poneti ova asfaltna trpeza? Po njoj je bilo puhara belog, još neugaženog.
Pronađem Tominu višespratnicu, svojim lukom je zatvarala deo trga. Na njenim staklenim vratima landarao je oglas: osnivali su ženski košarkaški klub.
I pumpa benzinska je bila u gradnji; veliki crni tank ležao je potkočen pred izbetoniranom pumpom; radnici su stigli da ga dopola ofarbaju minijumom; pa je tank obučen u crveno-crn dres; nema takvog kluba u varoši.
Samo što pređoh preko trga, iz pobočne ulice izlete momak na trkačkom biciklu; izgledalo je: snažno će telo prekinuti gvozdenu osu; bicikl nov, sjaktao se; jasno se čuo rad lanca; kao da mu je i zuka podmazana.
Mladić je na sebi imao jarkocrvenu majicu, kratke pantalone i čarape bele, s crvenim opšivima. Spreman za trku, podmazan, kao i njegov bicikl; na leđima je nosio broj 9. Pun snage, nožni mišići — hlebovi gipkog mesa, neprekidno su pumpali: gore-dole.
Napravio je lagano krug i oživio ceo kraj. Nije me primetio, bio sam zaklonjen iza oglasa i pretraživao adresar. Toma je stanovao na devetom spratu, stan broj 39.
Čeperko, devetke se namestile.
Momak je pravio krugove sve brže, zavitlao se bio; noge mu radilice neiscrpne, pod njim je bicikl, perce, skrhaće ga; tanki točkovi izdržavaju, i čuje se: mehovi uzimaju u sebe julsku žegu; sve se spojilo u jedno: čigra se šarena stvorila; kovitlac mase jurio je ivicom trga.
Sumnjam da ga je neko posmatrao, mene nije spazio, a užarene zgrade ostale su slepe; momak ne haje: sam je sa svojim biciklom; trka se u nađenom krugu trga i brzinom ga sve više smanjuje.
Ostavio sam ga i popeo se do Tome. Nije ga iznenadio moj dolazak. Smiren, lagano me uvede u tek vidnu sobu; obujmi me ustajalost; sve je mirisalo na duvan: spuštene zavese, neveliko kanabe, po njemu jastuci, stolice prekrivene plišom; svud se zabio nikotin, opušak.
Polako se naviknem na tamninu sobe, i utvrdim — svud jedna ista slika: anđeo s belim krilima. Slike su bile naslikane na hartiji, kartonu, platnu i na komadima daske; uramljene i neuramljene; povešane po zidovima ili samo naslonjene uza zid, stolice, ležale su i po patosu; nisam imao gde ni da sednem. A na slici: anđeo sleteo na kamenu kocku, seo; ukočio se čovekoliki leptir.
Priđem odškrinutom prozoru, pomerim zavesu: betonske zgrade, glomazne i sve iste, sa određenim brojem prozora i balkona, stvarale su dubok bunar; video sam deo obima, dno bunara — trg; momak je i dalje pravio krugove; pojavi se pa nestane, sve brže i češće; kao da ih je bilo više na trgu.
Pitao sam Tomu:
— Zašto slikaš jednog istog anđela?
— Da bih ga naslikao.
Kraj prozora bolje sam video Tomu: oslabio i provenuo, pljoska. Suvo granje, snaga mu u žišku na kraju usne, u dva crna i sjajna oka; kao da su oba puna suza, ali kapljica ne kaplje.
Kao što su svud bile slike, tako su svuda bile razbacane i posudice pretvorene u pepeljare; u mnogima ljuske od oraha, lešnika i sasušena kora raznih plodova; neke su tacne bile pune badema, suvih šljiva i suncokretovog semena.
Navikao sam se na miris boja, terpentina i lakom natopljenog drveta. Opet se nagnem preko prozora: momak je počeo da pravi najbrže krugove; brže se nije moglo; kao da je izbacivan iz ogromne praćke, neprekidno je izletao u obim meni vidljivog kruga.
Pitao sam Tomu:
— Ti si sam?
— Više nisu mogle sa mnom. A ni ja s njima. I otišle su, moja kći i moja žena.
— Kud?
— Ne znam. Nikoga više ne mogu da tražim.
Stajao je nasred sobe, prekrštenih ruku, i onda me upitao:
— U šta pogledaš?
— U trkača — rekao sam.
— Ostavi ga.
Ponudio me da sednem na jednu stolicu bez naslona; opet neka kocka; doneo je hladnu kafu i seo na ležaj.
Čeperko, nisam se pitao: zašto onaj dole pravi krugove, a Toma anđele. I nije mi bilo teško što sam na stolici bez naslona; brojao sam slike i utvrdio da su mnoge nastale na otpacima nekih dasaka; rendisanih, nerendisanih; izbrojao sam trideset sedam slika; možda ih je bilo i pod krevetom.
Toma je počeo nešto da govori, nisam ga u početku slušao, jednako sam mislio na onog momka — biciklistu; vrti krugove: da li ubrzava, gde mu je granica, možda je usporio, odmara se; veštak je, bicikl vozi i sa zametnutim rukama na glavi; kolenima i trupom upravlja; i kakva je to trka bez protivnika i gledalaca?
Osećao sam sunce i težak miris ustajale boje, koje mora da je bilo po tim posudicama, lončićima. Toma je ležao na kanabetu kao uginuli slepi miš. Onda se skupio, naglo se podigao, skoro je viknuo:
— Strašni sud svakog iznenadi!
Nisam mu odgovorio, a on se opet smirio. Pa je otklopio usta, kao da je zevnuo, počeo je polako da priča:
— Davno pre rata, trgovina Janko Gudelj, bicikli-kontraši, možda prvi u Šapcu, dobijemo ih od ujaka, moj brat i ja. Za položenu veliku maturu, brat za završeni peti razred gimnazije. I da ne gnjavim, krenemo na jug, sve pored Drine. Više od mesec dana smo ostali na tom putu, šta nismo dodirnuli. Nikad umorni, sve se prvi put dešava. Noć, brda ti se pomeraju, počne kiša, do kostiju te uhvati zima letnja, pa se osušiš na suncu i skoriš i sa prljavštinom svojom; onda se na potocima i rekama kupamo, i istrljavamo se peskom i belutkom.
Teramo svoje konje-bicikle, krpimo gume ukraj puta, pečemo pečurke i mlade divlje golubove, dupljaše; moj brat se sjajno puzao uz stenje i suve, gole brestove, odakle je skidao i mlade grlice; od vodeničara smo kupovali projino brašno, od čobana sir; pravili kačamak, zviždali "Internacionalu".
Negde iza Prijepolja, zaustavili smo se kraj jednog duda. Moga brata sustigao umor. A i mene. Odmorimo se, možda smo i odspavali.
Zaboravili smo da kupimo hleb, i ja se vratim u Prijepolje. Brata ostavim pod dudom.
Vraćam se, veliki i vruć hleb, držim ga pod miškom, miriše kora, neću ga načeti bez brata. Istanjili se u novcu, ostaćemo bez prebijene pare. I to nas proletersko iskustvo oduševljava.
Sunce je razgrejalo svaku kost u meni, svratim na Mileševku da se umijem i napijem vode.
Spustim bicikl na šljunak, vrti se točak, zaustavlja se; stavim hleb na njegove žice. Izujem sandale, zavrnem nogavice, skinem košulju, ispljuskam se, izgrgoljim u vodi.
Čučao sam, preseklo me kod pupka, kao da je žicom neko hteo da ga otvori; osetih hladnoću i bol; razlikovao sam svako zrno peska.
Na drugoj obali čučala je žena; okrugla kolena i bele butine; gužva prekrivača i kao s toplog jastuka skliznula na zelenu travu, tako se meni učini žena.
Krišom gledam: ona pere, nožni joj prsti u vodi a crvene pete na belutku; u težinjavoj košulji žena se migolji, isparava; nagotu je skrila savijucima svojim i dugom kosom, crvena je i spreda pada na rasek košulje; vide se obe sise, bele i jake, drhture kao mlad sir.
Smotala me drhtavica, na oprezu sam, čekam da li ću u pravom trenu razumeti njen znak.
Zanosi me milovanje bez dodira; osećam put i toplinu njenu. Iznutra izbockan, uplašena stočica, ne umem da mrdnem sa Mileševke. Ona sve zna, ja sam u krletki.
Beli su joj zubi, nije se zakikotala; blaga je, kao i njeni obrazi i oči.
Vrat mi je ukočen, žena čuči, vidi je Mileševka; i ja čučim. Moja se glava izokrenu u stranu i grumen njene tamnine pomuti me skroz.
Preko reke osetih: pari iz težinjave košulje, pred izvorom sam; i padoh na kolena u vlažan pesak; reku ne čujem, nešto je rekla, mahnula je rukom.
Ispustila je svoje pranje, košulje i krpare, možda me je tek sad prvi put ozbiljno uzimala.
I čuh je:
— Gladan si?
Zabija mi se pesak u kožu; ona se blago smeši; ne sipa kikot iz nje, razume: u upaljen fitilj se ne piri.
Ponavlja:
— Gladan si?
Opet se uplaših: mene žena i ne vidi, nego moj bicikl-kontraš, i hleb na njemu; razgovara sa svojim brkatim čovekom. On je na obali, sa sekirom na ramenu. Ubiće me jednim udarcem, preseći nadvoje; i obe će moje polovine baciti, da ih Mileševka otkotrlja u Lim.
Jednako sam ukočen, i klečim; ne osećam ni sunce ni vodu; samo srce lupa kroz suvu košaru; mekana bupa odzvanja; i ženino srce čujem; dobro je da glavu još malo izokrenem.
A žena tiše kaže:
— Gladan si?
Klimnem glavom, setio sam se da potvrdim. Ni ona se ne diže sa obale, nego se vuče na leđima, laktovima se pomera, noge joj slabo razdvojene i malo otkrivene; ne vidim joj lice, samo vrh brade i belu gušu.
Tako me privlači, mami k sebi; u travi ostaje trag, ležište njeno; ne pari se sa zemljom.
Pređoh Mileševku, pod njenim leđima je pucalo lanjsko granje; korito žene zavlačilo se u guštu, nalazilo nam skrovište.
Pođoh prema njoj, sada bez straha; ova žena sve zna: vatru da stvori pod kišom prokapačom, da dete bilo gde sama rodi, krov i ležaj u šumi da napravi, i pitu da umesi.
Idem pod njen topli dah, u znojnu, mesnatu, zagrišću njena kolena; slobodim se, očnjak sam; košulja se grči na njenom stomaku i izviruje mesečev kotur, neće mi se izmigoljiti; zovna, vuče me u guštu, i nikako ne shvatam da se njenoj volji pokoravam.
Zaptiven, ne postoji više nijedan šum, i dan se u gušti smračio; poklopim žarište, i nesrećno kratko izdrhtim na ženi.
Opušten, bruji reka; gledam je pravo u oči, slobodno dodirujem, ispitujem; ona se polako rasteže u osmeh; mlada je, neku je godinu iznad mene; okruglasti, rujavi obrazi, kosa joj stari med; i zlataste pegice po licu pokožica zrele breskve; neprekidno me podiže brdo njenog čvrstog stomaka.
Pa sam između njenih nogu, rođen od nje; ne znam zbog čega, nju stidljiva rumen naglo obli; kočoperim se, opet postajem očnjak; i traje, žena se poda mnom oglašava; i prvi put čujem zamućen glas, voljno predavanje; dah u dah, sve je sklopljeno, iz davnina znano.
Puca iz mene, iz peta, kolena i celih leđa. Kričim, hoću da kažem, ali ne mogu: mnogo je lepo na ovoj zemlji; niz brzak reke odlazi mleč; i žena je, najzad, poda mnom umorna.
Ćutimo, Mileševku opet čujem. Žena šapće, ututkava me pokretom, rečima svojim; i meni miriše na nepoznato lišće, na zemlju iz koje se rađa; zarivam glavu u njene sise, čupam svoju kosu, slatko mi je; izdran sam i lak pas, preko mene se sjurila bujica.
Uvlači me sve dublje u guštik, nosi me na sebi kao svoju kućicu; neprekidno zakučen, otpušta se, pa me polako drobi; snaga je u meni neprekidna, sve prošlo sam zaboravio; ujedem je, miluje mi teme, svaku njenu vlagu znam, bez stida smo.
I neko gore u stranama bukovim kao da viče:
— Boso, Koso, Roso.
Šapće mi u uho:
— Mene zovu.
Svom težinom tela je prikivam; i mislim: prosto je, i sve se brzo nauči. Ona opet šapnu:
— Neka, lako ću s njima.
S kojima to lako? Sa svima. Saznao sam: ima dvoje dece, a njen čovek je daleko, gradi negde prugu ...
Zaboravio sam brata, bicikl-kontraš i hleb.
Pređem Mileševku i sve nađem na svom mestu, nedirnuto. Samo su hleb napali žuti mravi; čistim ga i s biciklom izlazim iz vododerine na put. Brata nađem gde sam ga i ostavio: pod dudom, jeo je dudinje, ubrljao se, došao mi slinav. Ne obraćam pažnju na njega; onda primetih da je očajan, oči mu crvene.
Objasnim mu: zadržao sam se na pijaci, glupo, s Ciganima, i mečkom, pao sam sa bicikla, zdrao kolena; pokazivao sam mu oderotine pune zemlje i trave; morao sam na izlasku iz varoši kod kovača da ispravljam bandaše, i sate sam tako prokucao.
Brat je moj ćutao, gledao u stranu i jeo hleb. Ništa mi nije verovao. I onda sam rekao sebi: ispričao bih mu sve samo da se nije ubrljao dudinjama.
I nikad ne stigoh da mu ispričam. Kada smo se vratili sa našeg puta, krajem leta, udavio se u Savi.
A tada sam bratu predložio da odemo do manastira. Kasno je, nije kasno, šta ćemo pod ovim dudom, naći ćemo bolji bivak za nas; nije daleko, raspitao sam se, sve uz reku, i da hoćemo, ne možemo manastir da promašimo.
Već je dobar sumrak pao, približila se beda, zamutila daljina kad smo stigli pred manastir; nismo želeli da remetimo red, kaluđeri su se već povukli u konak. Pojedemo hleb pored izvora i tu se napijemo vode; onda se zavučemo u manastirsko seno; zapravo, popnemo se na stog, gore napravim kao veliko gnezdo i zaspimo.
Prvi se probudim, u nozdrvi suvina sena; opet udahnem, raspolućuje miris celog stoga; u nebo se uprli jasenovi i vrbe na obalama Mileševke; mislim na rujavu ženu, mnogo je razbacanih kuća u tim stranama; greje sunce, kupi rosu sa odela, moj brat se u snu osmehuje; uto nas neko pozva, pitao je ko smo i šta radimo gore.
Probudim brata, suljnemo se niz seno pored naših bicikla. Kaluđer prosede brade strogo nas je pitao:
— Odakle vi ovde?
— Gospodine igumane ...
— Znaš da sam iguman.
— Pa lepo ste obučeni.
— A kako se zovem?
Ćutao sam, kaluđer se smeškao; prolazilo mi kroz glavu iz škole hagiografije i biografije, drsko rekoh:
— Otac Dositej.
— Čuo si to u varoši.
— Ništa nismo čuli.
— Nemojte kaluđera da lažete.
— Nemamo razloga, gospodine igumane.
— I kud ste pošli?
— Na biciklima zemlju upoznajemo.
— A ko ste vi?
— Đaci.
Rekli smo uglas moj brat i ja; kaluđer nas rukom blagoslovi i povede u konak; i dobismo odmah mleka i hleba.
Ostali smo nekoliko dana u manastiru Mileševi. Gospodin iguman je odredio đaka Dositeja da nam pokaže manastir. Nismo ispoljili neku radoznalost za freske, pa ni za riznicu. U neko drugo doba zanima te prošlost.
Đak Dositej je bio povijen, kao da je kolska šina prešla ispod njegovog pupka. U koraku se ispomagao štapom, i odozdo te gledao, smejuljio se, siromašak; i nisi mogao da odrediš da li ponizno, zlurado ili nesrećna dobrota biju iz njega; upamtio sam šiljat nos, jabučice izoštrene i u belom licu ukopane graoraste oči. Đak Dositej nije mogao svaku fresku da vidi, krivio je glavu, kao da je protinje kroz neku tarabu, pa nam je objašnjavao. Znao je sve napamet, gde se šta nalazi u crkvi, koja je freska na istočnom, zapadnom zidu, u kom delu naosa, severnom, južnom; već je imao poslušanje: za ćurke i manastirske kokoške; pred veče je otkupljao jaja, slagao ih u crvenu kotaricu i pokrivao je čistom maramom; kao da je krio jaja, nije voleo da se zna dokle je korpa napunjena; krakat je bio đak Dositej, i u povratku kroz donje dvorište konaka mrmoljio je u zemlju, mislio sam, molitve, a on je sračunavao koliko su mu kokoške donele jaja; tuga me mučila, gadio sam se Dositeja, meni je izgledalo: svaki dan iz zemlje proklijava.
Za vreme ručka je sedeo u dnu astala, i tada je jedino bio uspravan, mogao sam da ga posmatram; bio je to uplašen momak, svoje graoraste oči kao da je nekud uklanjao; a nije imao gde da ih sakrije, oči su u licu; kod korena nosa; posle mi dođe u pamet: on krivošijski gleda, navikao se na pogled odozdo; obuze me stid i počeh da ga gledam bez sažaljenja, bez čuđenja.
Jednom me zaustavio, u priprati mi pokazao Strašni sud. Dositej je rumeneo i, kao da mi neku tajnu otkriva, polako je govorio:
— Pogledaj, na obruču duge sedi sudija. Hrist. U nebeskoj je visini, njegovom oku ništa skriveno nije. Prepozna odmah lažnog apostola. A kamoli druge, trgovce. I carevi dolaze pred Strašni sud.
— Malo ih je, Dositeju — odgovorio sam onda.
— Ima ih. Ima. Svi nepravedni moraju da dođu. Neko ranije, neko kasnije.
Upamtih, i njegovu parolu-okosnicu docnije shvatih: "neko ranije — neko kasnije". A tada, u manastiru, nikako nisam razumeo: kako Dositej može s mirom da nas posmatra i otkuplja jaja.
Drugi kaluđeri nisu obraćali pažnju na nas, kao da ne postojimo. To nas je oslobađalo, pa smo se po ceo dan kupali u Mileševki. U jednom viru učio sam brata da pliva. Vir je bio dubok, ali kratak; vir planinske reke. Pa sam pronašao razlog: u potrazi za novim virom, udaljavao sam se od brata i manastira, odlazio do mesta gde sam se sreo s rujavom ženom.
Niko nije dolazio da pere rublje. Lomatao sam se i po stranama; izgrebah kupinovim vrežama, izlazio sam na proplanke, pred drvene kapije, prazna dvorišta, pred musavu, uplašenu decu i zle pse. Postojim, i šta da pitam, koga tražiti? Roso, Boso, Koso, u ušima ostalo dugo, otegnuto o.
Ugledam negde u strani, na njivi, dve žene i muškarca. Ceo sat hoda potrošim do njih, i ispod marame opazim rujav pramen kose. Tu sam, šapnem sebi. Približim se, nije ona žena. I počnem razgovor, kao skupljam muška i ženska imena. I one, prva se zove Bosiljka, druga Kosana. Skraćeno je zovu Kosa. A onu, opet, Bosa.
Vratim se na obalu Mileševke. Pipam tragove, naiđem na ulegnuće u travi, kao da se zver tu kotila. I čujem šum, željka me unosi u guštu.
Vratim se u manastir i kažem da nisam mogao da nađem vir. Brat mi odgovara da sam izgreban i da bi dobro bilo da krenemo za Šabac. Stariji sam, mora se pokoravati, ostajemo još neki dan u Mileševi.
Više vira gde sam ga učio da pliva bila je vodenica, i vodeničar starac Radivoje. Zvao nas je često na večeru, pa smo po koju noć u vodenici i prespavali.
Voda iz jaza je prolazila kroz dugo, drveno korito; šiba i pada na točak vodenice. U neko doba, starac Radivoje stavlja drvenu rešetku na izlasku vode iz korita. Onda je zasunom isključuje iz jaza; u trenutku korito ostaje golo, bez vode, i u tamnozelenoj mahovini praćaka se potočna pastrmka; po telu ribe, neko je izbo, izbijaju kao krv crvene pege.
Mesec istače bledilo; vidno je šljunkovito korito Mileševke; brbori prznica.
Starac je kupio ribu i mrmljao:
— Lepotice, bol vaš ne čujem.
Uzeo bi šest-sedam komada, okrenuo bi se prema meni:
— Za nas je dovoljno.
Ostale su ribe zevale u mekanoj mahovini; skinuo je rešetku, onda zasun, i voda ih je spirala, uzimala u sebe.
Starac je govorio:
— Tu su, ispod vodenice. Nikud neće dalje. I riba čuva svoje mesto. Trudite se, nikada ne uzimajte više nego što vam treba. A staraca je u nas malo, prekidaju nas ratovi, boleštine.
U vodenici gori vatra, u zemljanom loncu pućka pura kao uplašeno prase. Moj brat je čistio ribu na Mileševki.
Zaustavi starac Radivoje vodenicu, pa se čuje klepet buljine, lovi miševe oko obala.
Starac ribu na vatri prosušuje; protnuo je kroz škrge vrbov prut i ribu polako okreće.
— Hoću da ih odimim. Neka povuku na suvu slaninu. Nije post, na mladom kajmaku ću ih ispeći.
Ne mičemo se od vatre; naslonjeni na vreće, udišemo meljavu; starca bolje vidim pri odsjaju: kozičava koža, nekad je preležao velike boginje; ali kovrdže dlaka i bore ublažile ožiljke opake bolesti. Slušam starca.
— Vodenica je ovde odvajkada. Možda pre manastira. Živi se, vitlo ne staje, a pohare se mnoge desile. Opet, lepota ostala. Pohara, uvek je to neka okupacija.
Ispekao je ribe u velikoj crnoj tavi; jeli smo ih s tvrdom purom.
— Svaki je zalogaj slađi od grumena šećera.
Saglašavamo se sa starcem, a on opet započinje:
— Ne zna se red poharama. Pohara na poharu, i opstati bilo je pitanje srpsko. Razapnu kaluđera, što neće kmeta, na guši kružni rez, ili na stomaku, raspore ga kao jagnje. Možda zato što se okrenuo prema manastiru, poklonio i prekrstio. Ko to zna, priča za pričom, mnogo se i pogubi; jezik ti je i stalna skrivalica; prvo moraš ključ da nađeš pa da ti svaka voćka i boja na živopisu razumne postanu.
I sve mislim, kad su Turci ovde banuli, mora da su se uplašili. Lepote. A tada se često i bes razvije ...
Prva pohara kad su uzeli Sokolovića. Đak je tek bio, spremao se za monaha. Kažu da je već i za pevnicom bivao. I Turci su onda pokupili mlađariju ne samo iz bratstva nego i iz sela. Ovog đaka Dositeja nijedna pohara neće. A i on, opet, neko seme ima.
Tako je to bilo, pljačka u krvi, pohara je do dna. Ali su nam se janičari i vraćali. Dopusti paša Sokolović obnovu Pećke patrijaršije.
Druga pohara, opasna nužda je Turke naterala, počeli su mrtve da ubijaju, uzeše Savin ćivot, spališe ga. Opet se vrati: nema živog u nas koji ne zna za svetog Savu. A čim ga živi znaju, znali su ga i svi prošli.
Treća pohara. Broja nema. Priča iz priče, Turci opet banuli iz Male Azije, uhvatili sedam kaluđera, namazali ih smolom pa zapalili; ostali se razbežali, a sva sela u zbeg.
Srećni su oni koji su zaboravili reč zbeg. Ima i takvih naroda.
Moj brat je spavao na vrećama brašna, mesec je jače izgrejao, sove se više na Mileševki nisu čule, starac je nastavljao:
— Često smo bili u zbegu. I, onda, Turci su tražili riznicu manastirsku, i ne nađoše je. U nekom je temelju bila skrivena. U podrumu kaluđeri iskopali rupu, pa kamen i negašen kreč, pa opet zemlja, odozgo stave kacu s kiselim kupusom.
Behu strašni Turci, oluje; sve polomiše, spališe, i kacu su razvalili, ali riznicu nisu pronašli.
Tako to biva, posle svake pljačke bolje se čuva.
Turci odoše, bi provala oblaka, vatra se sama od sebe ugasi. A možda je izgorelo sve što je moglo da gori; nije bilo hrane vatri, pa se utulila; ne mora se ni priči u svemu verovati.
Moji stari su govorili: provala oblaka iscepala nebo, ugasila svaku žišku, ubila vrelinu u zemlji; monasi se vratili, obnovili bratstvo, počeli i knjige da štampaju.
Opet bi pohara jedna, pričao je meni moj deda Radivoje. Dođe odred Turaka, predvodnik im je bio mlad, mršav kapetan. Zelena dolama, čalma zelena, i koža mu maslinasta, suva; kažu da mu je i dlaka u bradi bila zelena. Sav u turskoj boji.
Utegnut i usukan kapetan, često se prao na Mileševki i šetao njenim obalama. Strogo je držao vojsku, nije joj davao maha; njegovi suvojnici bili ulogoreni na livadama ispod konaka. Sami su mesili hleb, a sa sobom su dovukli kace loja i meda. Volove i ovnove su pekli u topoljaku pored Mileševke. Na livadi su i klanjali, okrenuti prema Meki.
Turski kapetan je govorio: "Vi ste jedna vera, mi druga. Svaka neka bude na svom."
Opet su monasi bili na oprezu, kao i narod. Po običaju, polovina je izbegla u planinu.
Još i ovo je bilo neobično. Na kraju livade, gde počinje živa stena, na uzvišenju, na maloj kamenoj trpezi, bio je postavljen kavez; nevelik, možda krletka za pticu, ali uvek pokriven. Čuvala su ga trojica vojnika. Kapetan je strogu naredbu izdao: niko od vojnika nije smeo da se približi kamenoj trpezi.
Uveče, pre mesečeva izlaska, kapetan je lično donosio hranu do kaveza. Opet na udaljenosti, pomoću dugog leskovog štapa kapetan bi malo smakao dolamu sa kaveza, a na drugi leskovak, na njegov šiljak, tvrdili su neki vojnici, nabijao je komad pečene ovčetine; dok su vojnici iz najbliže kapetanove okoline tvrdili suprotno: da na kraj štapa pričvršćava posudicu s prosom, nekim semenjem. Tako se zapetljalo: u kavezu je ptica, a možda i neka zverčica.
Ponekad se noću čuo pisak, pre cika; uvek je smetao žubor Mileševke, pa se glas ptice-zverke nije najbolje razaznavao.
Ostalo je neotkriveno šta kapetan čuva, i te neobičnosti monasi su se najviše plašili.
Kad bi kapetan upotrebio leskov štap, bacao ga je pred sami kavez.
Turci se podignu i odu iz Mileševe. Učinili su to noću, tiho i tajno, dok mesec još nije izgrejao.
Ujutru je monahe iznenadila pusta livada; ostali su po koji kočić od šatora, neupotrebljivi delovi samara, iskidani ulari, kaiševi; tamo gde je počinjala živa stena, na uzvišici, ničega nije bilo; ostalo je petnaest leskovih štapova; nigde nije bilo šesnaestog; po tim štapovima se i znalo da su Turci osam dana u Mileševi boravili.
Govorilo se o mladom kapetanu i nagađalo o kavezu, šta je u njemu bilo skriveno.
Monasi su sve štapove u gomilu sakupili i spalili ih kod žive stene. Valjda petog dana po odlasku Turaka, neki su čobani tvrdili da su na Mileševki sreli Cigane čergare koji su iz reke izvukli nevelik kavez od žutih žica. Cigani su otišli svojim putem i kavez odneli.
Opet, ne zna se kog dana, priča je davno nastala, dani su uzimani i dodavani, neki otac Dositej, izlazeći iz staje sa gvozdenim vilama da bi uzeo naramak sena za konje, kod kamenog praga umalo nijo nagazio na debelog pacova; lenj i slabo pokretan, pacov je gledao u oca Dositeja. Otac ga je odmak nabo na vile i podigao prema nebu. Izgleda da ga je i opsovao, zgađen cikom i koprcanjem; i krv je pacovska prsnula po mantiji. Otac Dositej je prao mantiju na izvoru i toga dana je češće nego obično ulazio u manastir. Kajao se i molio za oproštaj što mu je jedan pacov-satana izmamio psovku.
Ubrzo je u manastiru nastao pomor. Prvo je umro otac Dositej. Harala je čuma. Tada se mnogo naroda u ovoj dolini zatrlo. Nije imao ko koga da sahranjuje, ni da vuče manastirska zvona. Opustela su sela. Od celog bratstva ostala su samo tri kaluđera.
Sve opet prođe, ostade nam priča da su Turci čumu doneli — da je, izgleda, bila u onom kavezu.
Uvek je maska pred tobom, tako se namesti. A kad ne znaš da te haraju, ne možeš se ni braniti. Polako te okruže, iznutra izdrobe, pretvore u stanovništvo bez imena, drugo ime dobiješ, nazovu te poljaninom, rečaninom. Pazi, tad nastaju najgore pohare, one koje zatiru. I takvih ima u istoriji.
Starac Radivoje bi završio priču, a ja sam ostajao u vodenici da spavam pored brata.
Često bih se ujutru iskrao, terao bicikl niz Mileševku, stizao do mog mesta, nije bilo nijedne pralje; trava se već ispravila, i u gušti šiblje, brisao se svaki trag. Da se i dalje provlačim kroz leskovu šumu i ruj, zmijastim puteljcima, da sa uskih čistina gledam u razbacane kuće po čitavoj strani i nagađam: gde je? Ona je odavde, iz ove doline. Peru rublje sedmično, ili dvaput u nedelji, tako i hleb peku, za petnaest dana, izvade i po dve furune.
Vraćam se do manastira, vodenice. Brat me posmatra uplašeno i ništa ne zapitkuje. Mnogo sam mu zahvalan. Odlazimo u najdublji vir Mileševke i plivamo.
Opet jedno veče, nahvatali smo punu kofu rakova, starac Radivoje ih je kuvao u bakraču, kad nas je upitao:
— Jeste li gledali živopis?
— Onako. Pokazao nam ga đak Dositej.
— Njemu nije dato da živopis sagleda. A polako ga treba osmatrati. I nikada nemoj sve odjednom.
— A šta da gledam?
— Belog anđela, biće ti dosta. Dođi ujutru pred njega, možeš i u sumrak. Neki put, u podne. Samo stoj pa će ući u tebe. Zna on svoj posao. I ništa ti više ne moram pričati, u njemu ćeš sagledati.
— I poharu Mileševe?
— I poharu.
— Sve?
— Možda i sve — odgovarao je starac Radivoje.
Po savetu starčevom, počeh da odlazim u crkvu u različito doba dana. Kada nam je đak Dositej pokazivao živopis, nismo primetili lik Belog anđela; smutila me mnoga smerna lica, duge brade i ukočeni pokreti.
U ponovnom vraćanju crkvi, već sa ulaza ugledah Anđela. Iz tame je u trenu zašuštao i spustio se na kamenu kocku. I kada sam voljno hteo da vratim tren spuštanja i šuma, nikada mi se više nije ponovio. Anđeo je odvajkada sedeo na kamenoj kocki. Samo sam jedanput osetio treptaj u zgrčenom krilu, kao neku skupljenu snagu, ali je sve brzo utihnulo.
Tako, bez brata, stojim pred Anđelom. I prvo što pomislih: toliko si lep, niko te ne može ukrasti.
Siguran sam, i bez straha, pred njim; ne bojim se nijedne pohare; nepomičan, Beli anđeo me puni; ne otkrivam čime.
Sedi na ljubičastoj kocki; odakle je prispeo? Daljine su u njemu, beskraj puteva, mnogi je svet gledao.
Sa nekog juga je došao, hrani se voćem, da li je ikad sklopio oči?
Bos je, vise mu noge; ispod njega su pospani ratnici.
Levo krilo — raskriljeno jedro na zidu, u zlatnom je oblaku, na nebeskoj vodi; kao da se opet pokrenulo, titra i nekud me zanosi.
Ne mogu da mu odredim godine. Stariji je od mene. Starac Radivoje ga gleda kao sina; a video ga je i kao vrsnika svog.
Hoću li stići da Belog anđela vidim i kao sina?
Desno je krilo skupljeno, smiraj je u njemu, zadavljen pokret-let.
Tako je Beli anđeo dvostruk: i sedi i leti.
Navikao sam se pa dolazim. Ozbiljan je Beli anđeo, ne znam da li ume da prašta?
Ponire u mene; da me ne oslepi davnina iz njegovih očiju?
Zaklatim se pa se pobodem. Kameni je ćuvik u meni. I opet, kao da ga prvi put gledam: rumeno lice njegovo, i put maslinastu; zdravija je od bele kože, izdržava daljinu puta i svaki sunčev zrak.
Drugi put otkrijem: na krilima je doneo komad plavog neba.
Plava boja na zemlji ne postoji; uvek nam se pričinjava. Pitam se: iza smirenosti Belog anđela ne počiva li pamet svakog vremena?
Ćutim i prebiram po glavi: iz koje je zemlje njegovo lice pozajmljeno?
Zemlja je svud ista, proleterska, tako sam sebi odgovorio.
I jednom, dok sam izlazio iz crkve, stresao me lik na zidu; prestravilo me prepoznatljivo u njemu; znano bucmasto lice, jedri obrazi, guša jaka, i kosa — ruj. Kralj Vladislav je u desnoj ruci držao manastir.
Grešni otac, ktitor, ne smeje se; a znam: u vilici je zub — belutak. Potomka njegova sa reke.
I ja sam nečiji potomak; i više ženu ne tražih po obalama Mileševke.
Tako stvorih suludu tajnu; i nikom je ne kazah do sada.
Čeperko, zaćutao je Toma, pikavac je ugasio palcem; približio se prozoru, i otkrih koliko je prosušen, koža i kost, ispreprela ga posna žila.
Naglo sam pogledao kroz prozor i video: dole, na trotoaru, razlupan bicikl i, skoro nasred trga, momak leži na leđima.
— Pao je!
— Dići će se.
— Neće. Opasno je pao.
I Toma priđe sasvim prozoru, svet je s donjih spratova izlazio na trg.
Dvojica u platnenim pantalonama podigoše biciklistu i položiše ga u hlad višespratnica. Uto zahujaše kola hitne pomoći.
Toma se odmače od prozora, pođe prema sredini sobe, reče:
— Možda mu neće ništa biti.
— S kim se trkao?
— Svi smo na određenim stazama.
Nisam odgovorio Tomi. Gledao je u svoje anđele, onda je rekao:
— Ne umem pravog da stvorim. Bitno je, postoji.
— U Mileševi?
— U meni. I ko zna u kome sve još.
Napustio sam ga, pikavac mu je žižio usnu. Spustio sam se nekoliko stepenika, bio sam blizu osmog sprata kada sam čuo kao pucanj — za mnom je Toma zaključavao vrata.
I, Čeperko, ode leto, kao da si neki džak napunio, vezao ga pa bacio iza sebe. Dođe jesen, beogradski oktobar, pun zastavica, otkrije se i neka ploča, škola; i protutnje autobusi bratstva i jedinstva.
Onomad Mika Lastar me pita:
— Opet će bistu da postave? Ima novih.
— Biva — kažem.
— Biva — potvrđuje Mika Lastar i kao komšiju me zove na riblju čorbu.
Čeperko, odem na Banovo brdo, otvorena "Robna kuća Beograd" i benzinska pumpa toči benzin. Na staklenim vratima Tomine višespratnice, gde je bio prilepljen osnivački plakat ženskog košarkaškog kluba — posmrtni list; fotografija: momak na biciklu, Slavko Slavče Joksimović, tragično poginuo na trgu. Na belini pored ožalošćenih, neko je običnom olovkom napisao "hitao brzinama".
Popnem se na deveti sprat i, ne znam zbog čega, sumanuto zazvonim. Opet zvonim: osećaš, pust stan. Stojim primiren pred vratima, načuljio sam se ne bih li neki šum uhvatio; jeza propuzi kroz mene; zamišljam da su prozori malo odškrinuti, pa ponovo isprekidano zvonim.
Pojavi se susetka:
— Tražite druga Tomu?
— Da nije otputovao?
— Ne verujem. Otkada je ostao sam, nema određeno vreme izlaska. Susretala sam ga i pre i posle podne. Kad ga natera nužda, po hleb, mleko i duvan. Ima više od desetak dana kako ga nisam videla. I baš jutros, pred ogledalom se češljam, pomislih: gde je drug Toma?
— Zovnimo domara.
Žena posla svog malog sina i ubrzo dođe koščat čovek; hitro zazvoni i lupi pesnicom u Tomina vrata. Rekao je:
— Odavno nije izlazio, prašina je na kvaki. Idem po miliciju.
Milicija je otvorila vrata, brzo, poslovno, navikli se na slučajeve; nigde nije bilo onih Tominih slika; a svuda ostale posudice pune pikavaca, kore od voća, ljuske lešnika, oraha, semenki.
Toma je ležao ispružen na kanabetu, pikavac u uglu usana: nije se osećao nikakav zadah. Istopio se, u ravni je s ležajem; nije bio ni ružan; svenula biljka, sasušen ćivot.
Čeperko, spuštao sam se nogu pred nogu niz dugo stepenište i mislio: kamenovani i nekamenovani Toma.
Izišao sam na trg, još nije bio kršten. Mogao bi da bude Tomin trg, kao i onog momka s biciklom. U nekom Oktobru, drugo će ime stići, tako biva.
Čeperko, ništa nemaš — imaš sve, prosvetljeni, ponekad je za mene govorio Dositej. A stoka sam uporna, ponovo odlazim u Cvijićevu. Jelena, Valjareva žena, dobro je poznavala mog ratnog druga Avrama Mitrinovića, i između nas se otvori. Jelena je govorila:
— Moj muž Valjar nije kriv. Oko njega se samo okolnosti splele.
Okolnost ponekad postane neoboriv dokaz. Padnu stupice, zamka napred — zamka odostrag. Postave se i sa strane. I, Čeperu, nema izvlačenja, konopac mora da se primi.
— Valjar je proglašen za Velikog krivca.
— Znam.
Rekla je: SLABA DUŠA. Kad postoji slaba, morala bi postojati i jaka. Ali nikada u narodu nisam čuo da se govori o JAKOJ DUŠI. Nego samo DUŠA ČOVEK i SLABA DUŠA. Opet, ja sam mislio da je Valjar: DUŠA ČOVEK. Čeperu, zna li se od koje je duše Hrist?
Jelena je govorila:
— Šta se izdešavalo na Kamenom ostrvu, o tome Valjar nikada nije hteo da govori. To je bila njegova nesreća i nas dve, kći i ja, dalje od nje.
A kada je jednog jutra stigao, na njemu pantalone ogromne, crne izrezane sandale i majica mornarska. Sušio se na konopcu, zaboravljen na nekoj palubi, i nastao smešan otisak Valjara.
Tada smo stanovali u Ulici 27. marta broj 27. Nisi mogao adresu da zaboraviš. Pa sam kasnije preko svoje gimnazije kao profesor dobila dvosoban stan na Čuburi. Valjar je odmah uzeo sobu sa ulice; naša ulica je bila jednosmerna, s velikim lipama, bez prodavnica. Postojala je samo jedna zanatska, električarka radnja, prekoputa našeg stana.
Valjar se zavukao u sobu. Skopčao se, reč iz sebe nije ispuštao. Tri godine nikud nije izlazio, kao da se sramio, stavio sebe u izgon sopstveni. Njegova koža postala je bela, ustajala, kao kod samičara robijaša.
Nije to bio neki stid, ni strah. Pomišljala sam: posredi je inat, svima trlja oči. A nije bio ni inat. Pre neki prezir. Naprosto, zgađenost, nad svima, nad sobom. Noću je šaptao sebi u bradu, razabirala sam dve reči: "prljavi" i "očišćenje".
Bolni Valjar je isterivao svoje, hteo je šiljak svetlosti da domaši. Slabo je jeo: prepečen hleb, čaj. Stanjivao se, stapao se s bledilom zidova. Odricao se, spavao je na golim daskama, nije slušao radio, niti je čitao novine. Nije ga zanimala dnevna vest Zemlje, neka se obrću "saljuti" i "marineri".
Njegovi bliski prijatelji Toma i Brana Vršić više puta su želeli da ga posete. Uvek ih je odbijao, kratko im je odgovarao: "Nema potrebe".
Kasnije, u sobi-samici počeo je mnogo da čita i piše. A potom je rukopise cepao, spaljivao ih.
Zavese je mahom držao spuštene i sumnjam da je znao za smenu dana i noći.
Stalno je beležio, ispuni celu svesku pa je uništi. Cepa listiće, u njegovoj sobi šušti, pucketa, gore rukopisi, i čuje se: hripa Valjar. Nije plakao.
Ponekad je meni i govorio kad mu donesem čaj: "Nikoga ne mutiti svojim iskazima. Biti ništavilo, teško je, postojiš."
Pomišljala sam: ukrasti neku svesku, sakriti je. Valjar je nagađao svojom ponornicom, otkrivao moju tajnu želju i strogo govorio: "Slušaj, ako bi nešto pročitala, uzela, odmah bih se obesio. Obesio bih se nasred sobe".
Bio je odlučan, i tamno rumenilo za časak je oblilo njegovo lice.
Stišam ga svojim mirom i kažem:
— Prošetaj, nebo da vidiš, travu.
Kao da je meketao, gužvala se koža na licu, odgovarao je:
— Nadisao sam se na Krnovu i ostrvu. I neba nagledao. Mogu da ga zamišljam.
Donosila sam mu knjige Jovana Cvijića, Čajkanovića, Godišnjicu Čupićevu. Ponovo je počeo da čita ruske i francuske klasike. Šatobrijana, naročito.
Ne znam kada je spavao. Šetao je od prozora do vrata, po nekoliko sati. Onda se primiri, mrtav. I znam, šćućurio se za stolom, iskezio, umotao se u ćebe — tako je pisao.
I sad mi se ponekad pričini: crna buba nožicama po hartiji gazi, pravi šaru. Umori me isti šum, ispisivanje slova, pa zaspim.
Valjar kašlje, budi me. Pomeri stolicu, počne svoju robijašku šetnju.
Rekla sam već da je malo jeo. Ponekad je uzimao i šolju mleka, to je već bila gozba. I kao da je prekršaj učinio, stideo se sebe, postajao smeten, po tri dana ni mrvu na nepce nije stavljao. Onda je počeo suve šljive da potapa u vodu. Uzimao bi po tri šljive za obrok. Potapao je i pasulj, ostavljao ga neki dan u sudu, pa ga solio i grickao.
Uopšte se nije raspitivao kako nas dve živimo. Verujem da nije znao ni vrednost novca u opticaju, ni u kom je razredu naša kćerka. Ponekad je Nenu i zagledao, milovao po ušima, zapravo, blago je dodirivao njenu ušnu školjku, tepao joj "slatke male usi".
Od mene su tražili da se razvedem. I mnoge su se razvodile. Objasnili su: tako se muževima najbolje pomaže — moraju svoju samoću dokraja da istrpe, i izdrže, da bi priznali i da bi mogli početi iznova, sa čistog peska na novi trag. Inače, kao žena postaješ zaštitnik njegove krivice.
A opet, znala sam, Valjar nije kriv. Samo okolnost jedna, pa druga. Najgore, okolnost se i domišlja. Imaš pravac, pa tovari na magarca. Da iščupaš sebi džigericu, voljenog više nemaš, od blata se ćupovi prave.
Nisam ga mogla napustiti, nije u mojoj prirodi. A znala sam, jasno je meni u početku bilo: Valjar će iščileti, i iscuriće. Polako, na svoj način.
Smanjili se njegovi opažaji i mnoge se mere pogubile. Ogradio se od svega, bolno se mračio, sve teže se sećao, nije umeo da se ponavlja — i onda, kako da se živi? Od svoje sobe je napravio kuću bez prozora.
Ponavljam, nije hteo da govori o ostrvu. Upitam ga ponekad oprezno, ne vidi me, sklopi se u lutku.
Pomenula sam, u našoj ulici je postojala jedna jedina zanatsko-električarska radnja. Izlog prašnjav, pun uginulih leptirova i muva, slabo se šta u njemu menjalo, nedeljama je bila izložena samo jedna grejalica sa dve grejne šipke.
I primetim: Valjar prestao da traži knjige. Danima ne dira sveske ni hartije po stolu. Prestao je i da šeta, postao je mrtva krtica. Iako u sobi nije bilo zemlje, mirisao je na bajatu zemlju. Nije palio svetlo, prozore je zastro i ćebadima. Kroz pukotine tkanine ulazio je tračak dana i satima se zadržavao u uskom razrezu među zavesama. Verovala sam da posmatra prolaznike na ulici.
Vraga, đavo je došao po svoje. Uđem nepozvana kod njega, dobro znam, utorak je bio, moj dan sa najmanje časova u gimnaziji. Odmah kroz zube reče da budem tiha i oprezna, rukom je pokazao prema prozoru. Zahtevao je potpunu tišinu, čestice u vazduhu čuješ, stavio je šaku preko usta. I disanje se smanjilo, i srce, ako može, neka stane. Ništa ga ne razumem, preseklo me ispod grudi.
U mraku, njegove oči na glinenom licu. A lice crno, sjaktavo, kao kad se furuna namaže bronzom pa izglanca. Oči rastu u beli krompir, i proklijava iz njih. Neću nikako, a počinjem da drhtim. Krivo mi je, ne mogu da se smirim, sve je bez moje volje, i po vratu se znojim, pa mi hladno. Sve je to primetio Valjar, a to ne volim. Stoji u sobi kao kaljeva peć, mogao bi i da me zgazi. Ne bojim se, neću Valjara da se plašim.
A on se u mestu klati kao balvan pred kojim se moli, i lice zamrznuto — neumitno je u zahtevu da se tišina poštuje.
Na parčetu hartije napiše: "Ne daju mira, uhode, u izlogu je aparat za prisluškivanje."
Odmah odgovaram:
— Valjare, to je obična grejalica.
Uvrće mi ruku, odvlači me u ćošak sobe, osećam da je lepljiv, šapće na uvo:
— Oduvek si bila naivna. Glupačo!
— Grejalica.
— Pst. Okrenuta je prema mom prozoru.
— Slučajno.
— Nema slučaja. One dve šipke skupljaju svaki trun glasa.
I onda se skočanji, opruži se na krevet. Kao u besnilu mu se ukočile vilice. Pokrijem ga. Donesem mu čašu vode i kocku šećera. Opušta se, toplina probija iz njega; vilice se najzad olabaviše, on dade znak da iziđem iz sobe.
Neću da pristanem — ne mrači mu se um. Sebi to stalno ponavljam, i odlazim u zanatsku radnju. Nađem gazdu, neki mršavko, bez levog oka. Otvoreno razgovaramo; čovek sve razume i kaže mi: "Gospođo, skloniću grejalicu, samo, u izlog nešto moram da stavim. Propis je — izlog ne sme da bude prazan".
Valjara zateknem, šta da kažem, gore. Ceo se otkinuo. I glava i ruke i noge su tu, ali je on samo trup. Golema trupina na krevetu.
Poče nevoljno da se miče, pruži mi komad hartije. Čudilo me što je nešto napisao. Pročitam: "Ne samo da me slušaju, počeli su neprekidno da fotografišu."
— To su pegle — kažem.
— Ništa ne razumeš — glavu zabi u plitki krevet. Šaptala sam mu:
— U izlogu nešto mora da postoji.
Ne znam da li me je čuo, zagrcavao se i gust znoj ga oklopio.
Pustim ga da mu se raskoče damari. Potraja to ceo sat. Onda se dogovorismo da pređe u drugu sobu, koja gleda u dvorište.
Razvedri se, ode tama iz mene, opet Valjar postade onaj stari, tražio je knjige i neprekidno je pisao.
Piši da napišeš. Ali, kad pišeš pa cepaš — u neko se čudo promećeš, a mene čupa zebnja, poganu slutnju zaobilazim.
Počnem oprezno, predlažem: mogao bi i da se pregleda, preživeo je mnogo, nikom se ne otvara, pa raskopava sebi svaku osnovicu; a bez svoje osnovice ni kamen ne postoji. I sadanja njegova samoća nije razumna.
Sve tako, izokola, a Valjar ni da čuje: bolu nema leka, bol se izboluje. Pa ako se izdrži, tu si — druge nema. Nikakvu brigu ne želi, može sam u nužnik. Traži mir, i da ga niko ne savetuje, pa će svoj ostatak proživeti.
Ne mogu da budem u glupom miru. Mrači se Valjar, treba tražiti lek. Svuda ga tražiti, po celom svetu. A kad mu pomenem lekare, pobesni, zamahne rukom. Prvi put, nikada ranije Valjar nije podizao ruku na mene.
Onda naglo smalakše. Povuče se u dno sobe, u ćošak se zavuče. Obe šake stavi na teme, štiti glavu od treska. A znam, na ostrvu su ga gruvali u glavu, najviše. I kod Valjara počinje neiskazano sećanje. Ne vajka se, naslonio se na zid, a ruke satima ostaju na glavi ...
Čeperko, Jelena mi je u prekidima pričala, a ja tebi odjednom. Sastavio sam sve sastavke, neke sigurno ispustio. I šta ćeš, Čeperu, svako prede svoju svilu.
Jelena je govorila:
— Nena pošla u školu. Zapitkuje, jedan zaklopac pa drugi: "Zašto sunce sija, ko ga je zapalio?" "Zašto zvezde ne padnu, ko ih je prikačio?" "Kad bi pale, gde bi pale?" "Zašto reka ne isteče kad stalno teče?"
Odgovaram i neprekidno žurim, moja škola, Nenina, i mukli Valjar u sobi. Geometriju svoju imam, neprekidno se na svom radnom mestu popravljam.
Nemam trena da se odredim na kojoj ravni postojimo. I pod kožom mi se nabio pucanj unutrašnji. Trčim, mnoga stepeništa preskačem.
A Nena radoznala, šta otac po ceo dan radi, zašto je zaključan — i Valjar je pronađe sa okom na ključaonici, poče ispitivanje:
"Zašto viriš?"
"Ko te je nagovorio da viriš?"
"Govori, znamo za ćutnju."
"Dolazio neko, dao ti bombonu."
"Zašto viriš, otkada viriš?"
"Otkada? Otkada? To reci."
"Oduvek viriš."
"Oduvek oca uhodiš."
"Greh je oca uhoditi."
"Ti ne znaš šta je greh."
"Bube vire, gadovi vire."
"Ko te podgovori?"
"Gnjida mala, viri u ključaonicu."
Valjarev je glas bio kričav, hripao je: bio se zacenio kao da su mu krpe u grlu. Muči se nešto; ne čujem dete, i slutim, po tri stepenika u skoku prelazim.
Otvaram vrata, Valjar drži Kseniju u naručju, nagnuo se preko terase i izljuljuje dete u betonsko dvorište, pa se uzdrži, valjda ga u pomrčini njegovoj neka svetla proseka zaustavi.
Ceptav je i šišti, a dete se učaurilo, ubledelo, žmuri. Pomislih da je već mrtvo.
Istrgnem Nenu, on se izgreba po licu, mene izujeda po rukama. Lice mu naglo požute. Lomio ga mutljag. Sručim mu pun lonac vode na glavu, splasnu Valjar, obalavi mi usnom ruku i zavuče se u dno sobe.
Nema stida u njemu, u uglu sobe se pomokri i ispogani, onda zacvile.
Operem ga i ceo patos izribam. Nisam ikona, ne može se ovako, Valjar je slaba duša. Briga me za pesmu nenapisanu, mrzak mi je taj sebičluk — po svaku se cenu ispoljiti. Ne možemo svi pod jedno zvono, zašto kod Valjara stalno sve da razumem.
A onda, prolaze dani, oboje se stišasmo. Valjar kao da je promenio košulju, opet je u čistoj svesti. Šeta i čita Šatobrijana.
Ceo život petljaš da ne bi bio sam, a deca, šta su?
Pristane najzad Valjar da se leči. I raspitam se: treba otići u Pariz profesoru Kurbeu. I počinjem: razletim se za pasoše, molim, novac pribiram, neplaćeno odsustvo, da ne izgubim mesto u gimnaziji.
Taman jedno završiš, drugo se otvori. Dobijem odsustvo, čekamo na pasoše. Odsustvo se poništi. Onda odjednom primismo pasoše. Odem u Banat, u očevinu, od starine sveštenička porodica, nakupim jedanaest banatskih ikona.
Naposletku se ispekao kolač: dobijem neplaćeno odsustvo za godinu dana.
Odemo nas dvoje u Pariz, i u početku se od novca koji smo imali i ikona nekako živelo. Brzo se sve istopi, zaposlim se u jednoj omanjoj radnjici muškog rublja. Prišivala sam dugmeta. Osam časova, javim se za još dva prekovremena.
Sa tim mojim radom ostali smo u Parizu skoro godinu dana. Valjaru bi neuporedivo bolje.
Kasnije sam razumela: neko može da podnese šamar. Valjar, ne. Ne bol, zub da mu izbiješ, vilicu odvališ — izdržaće. Njega je uništavao čin ljudskog šamara. Od toga je izludeo, zato i nije govorio o Kamenom ostrvu.
Onda sam je, Čeperko, pitao za Velikog Vata. Čutala je malo zanesena. Okrenula se prema prozoru, polako je pušila, pa je rekla:
— Pre rata je postojao Petar Vat. Njega sam poznavala.
— Možda je to isto lice.
— Čudi me taj dodatak "Veliki". Smešno, to ide uz ime vladalaca. To nikako nije u skladu s Petrom Vatom.
— Kako nije?
— Pa tako ...
Nije htela da objašnjava. Možda smo ostali ceo sat u ćutnji. I onda se trgla i rekla:
— Pre rata, Petar Vat nam je često dolazio. Zadržavao se kratko, i skoro celu noć bi proveo u razgovoru s Valjarom.
Pila se kafa, ponekad i čaj. Petar Vat je obično stajao pored police s knjigama. Govorio je polako, u njegovom pristupu bilo je uvek neke ironije, a i zanosa nenametljivog. Pričalo se o istoriji, književnosti, filozofiji, naravno, o politici najviše. Tražio se Marks u Frojdu. Prednost se davala Tolstoju, Dostojevski se istiskivao. Valjar je branio Karamazove i Idiota. Govorilo se o Ajnštajnu, o pozorištu Burijanovom iz Praga, o samoubistvu Ernsta Tolera, o "Srpskom književnom glasniku", "Pečatu", o "Umetnosti i kritici". Zatim o Masarikovoj demokratiji i Gandiju. Raspredalo se o sudbini Balkana, cele Evrope, o osovini Rim-Berlin-Tokio, zapadnom parlamentarizmu.
Petar Vat je umeo da govori o svojim putovanjima. Iskaže se kroz anegdotu i neprimetno izvuče zaključak. Iskustvo Petra Vata se prihvatalo. Poznavao je mnoge zatvore, njihove zakone, običaje, koje su zatvorenici i tamničari u mnogim godinama postojanja stvorili.
Petar Vat je govorio: "Zatvor je otvoren sto. Ravan i beo, svaka se mrvica vidi. Robijaško telo se primiri, utule žiške, sve se spusti, kao da si u neku teglu ušao, sasušiš se u haringu. Želje se smire, u nekom si malom snu, u predvorju života. Tvrdim: u zatvoru se sporije stari. Konzervisan si, a svest radi neprekidno. Kolektivni mozak zatvora otključava skoro svaku bravu. Strašna je to moć, i kad si na robiji, važno je biti u družbi s njim."
Petar Vat je voleo da iskazuje prosta pravila — "svuda se uči, revolucionaru je svako iskustvo potrebno". Pa je na tim robijama svašta i naučio: umeo je da šije kape, da kroji čizme, svaku obuću; tašne; bio je vešt da isplete od kanapa i pruća stolove, ljuljaške, baštenske stolice i mnoge druge predmete; razumevao se u slaganje slova, u štampu, u prelom lista i knjige; pa onda i oko elektrike, radio-veza, Morzeova azbuka; naučio je mnoge jezike.
Negovao je snagu za početak. Stotine telefona, javki i šifri držao je u glavi. Bolesno je pamtio našu biblioteku. U polici bi odmah otkrio novu knjigu. Pa onda onu koju je čitao a nije je završio; na svoj način je knjigu obeležavao i odmah je uzimao u ruke. I tako je Petar Vat imao svoja svratišta i knjižnice svud po svetu. Listao je knjige, pročitavao ih, a olovku pri sebi nikada nije imao. Govorio je: "Ilegalac mora da bude čist i svako znanje da nosi u glavi: niko tu ne može da brkne, niti da ga uzme; nestaje kad glavu skinu; a onda ti više ništa ne treba."
Imao je svoj sistem, valjda tako slepac pamti. Ne sitnicu, uvek bit zgrabi, nađe određen konopac na kome su činjenice nanizane kao ostrige. I samo je izvlačiš iz udaljene pameti. Slep čovek mnogo vidi. Obuhvati svet na drugi način jer nas oči varaju. Rapsodi su samo jezgru srkali.
Ostane kod nas Petar Vat po nekoliko dana. Onda s lažnim brkovima, bradom, ponekad i grbom lažnom, pošto mu Valjar nabavi kartu za Zagreb, Beč, brzi voz, odlazi od nas, da nam se vrati kad se najmanje nadamo.
Jednom ga nisam poznala. Zvono, neko uporno zvoni. Pogledam: jedan od onih s pokretnim tocilom, oštrač noževa, makaza, menja i popravlja žice na kišobranima, uz to i slep, crna krpa preko čela sakrila jedno oko.
Ne otvaram vrata, preko ramena mu tocilo. Opet uporna zvonjava. Otvaram vrata, više nije slep, bez brkova je, preda mnom je Petar Vat.
I to je bio njegov najduži boravak kod nas. Možda se zadržao i mesec dana, u potpunoj ilegalnosti. Tada smo stanovali na poslednjem, osmom spratu Gavrilovićeve palate. I noću bismo na terasi pili čaj, pripremao ga je Vat, iskustvo iz Rusije. Sedeo je na šamlici, u vratima terase, niko ga od stanara nije mogao videti. Odmereno je pričao, ponekad sa setom. Shvatala sam ga: bio je stvor bez ukorenjenog mesta, porodice. Vat nije imao smisla za sitnu svojimu. A to je često ono što tebe čini svojim — tvoj odabrani predmet: beležnica, pisaljka tvoja, radni sto, stolica, džemper, u koji se ukopavaš, tvoja pepeljara. Vat je bio ogoljen, isukan, po tome i žalostan. A opet, umeo je da se spoji sa okolinom. U našoj se kući ponašao kao da je sve njegovo. Slobodno je sve upotrebljavao, pri tom nikakav red nije remetio. Kao da je tu od davnina, proživeo s nama ljudski vek.
I kad sam načela njegovu samoću, odgovorio je da pripada: svetskom proletarijatu.
Izrazila sam sumnju u postojanje svetskog proletarijata — pa zatim, i da se njemu pripada.
Petar Vat je gubio mir, tvrdoglavo je obarao moj zaključak.
Nisam se dala: čim je revolucija proleterska pobedila u jednoj zemlji, prekinuo se lanac SVETSKOG PROLETARIJATA. Ukinut je na jednom prostoru, i onda su došli zahtevi: da se proleteru prve zemlje socijalizma služi bez pogovora.
— Možda govoriš i istinu. Nećemo je priznati.
I prvi put čuh, sa naše strane, da se istina uvek ne priznaje. Primetio je moje uznemirenje, umorno je šapnuo:
— Još smo preslabi. Potrebna su neprekidna jedinstva, bez pogovora.
Srkali smo čaj, pomenula sam procese u Moskvi.
— Uprkos njima, uprkos.
— Ti nas procesi kobno uništavaju.
— Kobno — ponovio je i zagledao se u nebo zagrađeno zidovima i krovovima zgrada. Polako je kazao:
— Bića smo kratkog veka. Naročito kratki za željenu promenu.
Opet je ućutao, nebo se nešto stamnilo. Pa je opet, više sebi, rekao:
— Kad bi moglo. Kad će čoveku ne biti osnovno da je radna životinja? To da se prebaci. Kroz tamu, samo tako, pa se onda rasvetli.
— A knjiga Andre Žida?
— Rekao sam: kroz tamu, sopstveni mrak razumeti. I tek onda dalje. A za Žida možete simpatizerima reći da njegovu knjigu u nastavcima objavljuje "Volkischer Beobachter".
Dugo smo ćutali, pa sam rekla:
— Boljševizam je rusko jakobinstvo.
— Može i tako — odgovorio je brzo Vat.
— Svaki jakobinizam je kratkog veka.
— I to je istina.
— I revolucija nije juriš na Zimski dvorac.
— Istorijsko dešavanje ne možemo promeniti. Ono se desilo u jurišu — rekao je Vat.
— Samo to dešavanje smemo shvatiti?
— Trudi se — rekao je Vat.
Tu se otprilike završavao naš razgovor. Mnoge razloge sam tada više osećala nego razumela. I sada kad ovo pričam, naknadno mislim — ne možeš se izvući iz te praosobine. A opet, priznajem: ne cenim naknadnu pamet.
Memoari, zapisi — puni su naknadnog. Ta vrsta knjiga, obično posle ratova, vrca na sve strane — i nametnu se, postanu i deo istorije.
Žukov beleži i pamti da u l944. u Bugarskoj nijedan metak nije ispaljen na Crvenu armiju. Vrlo mu je važan taj neispaljeni metak. A kada je Crvena armija bila 1941. u Moskvi, i nešto pred Moskvom, ovde kod nas, tog leta, jeseni i zime 1941, ispalila se silna municija na konkretni fašizam: nemački, italijanski, mađarski, bugarski i ustaški.
Zbog toga je kod nas mnogo sela spaljeno, pojedini gradovi uništeni i žitelji satrveni.
A opet, nismo stvorili Lidice, niti je Žukov zabeležio našu ispaljenu municiju u 1941. godini. Ne vredi samo Ćele-kula, 27. mart i 21. oktobar kragujevački, lična karta za svet mora i drugim biti ispunjena.
Petar Vat, i prema njemu sam nepravedna. Zadržavao bi se na terasi, zaklanjao se od najviših prozora, skriveno je sunčao robijašku kožu, pa je i ovo govorio:
"I u našem poslu postoji podela rada. Pokret je kao parobrod: pramac, bokovi broda i kapetanski most. Ne znam kako se odredi, verovatno sami: pripadam onima koji su na kljunu. Sečemo more. I bokovi su neophodni, primaju vodenu masu. Samo, oni na bokovima bliže su kapetanskom mostu. I popnu se na njega. Mi sa kljuna nikad natrag, na most. I kljunovi se menjaju kad otupe. Bacaju se. Dolaze drugi, hrle na pramac, primamljiv je za mlade. A opet, oni koji su na kapetanskom mostu za sebe uglavnom tvrde da su došli sa kljuna."
Tako to biva, kasnije sam shvatila: ne stiže se lako na zvezdu. Izvrnu te kao tvrdokrilca, pa mrkim nožicama pleteš prema suncu. Nikako da se obrneš na sopstvene noge. Oljuštiš se, budeš na kocu pa te puste da lutaš po kamenoj ploči — nikog nema, ni s kim se ne sudaraš. Prolaziš kroz mreže, pukotine — i kako se onda odrediti?
Čeperko, ućutala Jelena, zamorila se. Onda je rekla:
— Kameno ostrvo, izolacija je morala da postoji. Da li takva? To je već drugo.
Otresla je pepeo, pogledala me u oči i u trenu rekla:
— Potrošila sam svu svoju naivnu snagu, i kako onda da menjam svet? Udajem kćer i moj ostatak pripašće unucima. Hoću pelene da perem. Žute kao dukat. Izgubila sam Valjara, bio je najčistiji. I od Petra Vata čistiji. Valjar nije poznavao alhemiju Treće internacionale.
Čeperko, opet je ućutala, sedeli smo u predsoblju, za malim žutim stolom čija je duža strana bila priljubljena uza zid, odakle se dizao širok prozor kao vidikovac na usko dvorište. U prozoru, saksije zelene loze i muškatle. U dnu dvorišta, uz crnu tarabu, izrasla breskva, pala koštica s trećeg, petog, ko zna kog sprata. U predsoblju police nabijene knjigama.
— Mnogo knjiga — rekao sam.
— Svuda ih držimo, bukvalno svuda, i pod krevetom. Nabavljali smo ih stalno, celog života. I uvek sam verovala, srediću ih, popisati, složiti u neke tokove. Nisam stigla. A ni Valjar. Ipak smo znali gde se koja knjiga nalazi. Napokon sam shvatila da ih nikada neću srediti, kao što ih neću ni sve pročitati.
Onda sam je upitao:
— Od toliko Valjarevih svezaka, nijednu nemaš?
— Sve ih je spalio.
Zazvonio je telefon, razgovarala je sa kćerkom. Vratila se iz sobe, s malim osmehom, već sam se podigao, pitao sam je:
— Opet bih došao?
— Dođi.
— A ko je bio najbolji Valjarev prijatelj?
— Bilo ih je više. Brana Vršić, možda.
— Iz Vršca?
— Nema nikakve veze s Vršcem.
— A gde je sada?
— U Beogradu. Stanuje u Ulici 7. jula broj 15.
I, Čeperko, odem pred zgradu broj 15, obiđem je. Predratna zgrada, ulaz iz Cara Lazara, Vršić je stanovao u potkrovlju, uzdizalo se kao mala kula kuće. Ispod Braninog stana balkoni puni cveća, lijandera, i tri velika prozora. Sprijateljio sam se s Branom. Oran za priču, umeo je s merom da popije, u hodu je šepao, levi kuk nešto ugnut.
Čeperko, i ti slabo gaziš. Nisi dustabanlija. Nisi, mi smo pešački narod, uvek pešadija. Usidrio si se na ovoj mojoj palubi. Gledam ti smuljena leđa, smaknut si nešto. Džigerica ne boli, to je važno, a kad je osetiš, gotovo je. I kapu ti popravljam. Navikao sam i da uvek zaspiš.
...A Brana Vršić je govorio glasno, nagluv jarac. Kao dečko prešao je Albaniju, pričao mi:
— Kaže se, "godine donose iskustvo", meni su ga mrtvaci doneli. Ostare te mrtvi. Prolaze kroz tebe gore nego živi. Rez — upečati se pečat, ne treba crveni vosak. I mrc se razlikuje, svako zevne na svoj način. I pred odlazak svašta se čuje. Pa sam brzo saznao: svi smo mrtvi, samo se redom kopamo.
U velikom povlačenju 1915. vojska je pevušila, i narod kroz sela:
"Od ćuvika do ćuvika
Osta Srbin bez vojnika."
I tako, od svega se treba odmaći. Greščicu ponekad i pod nokat zavučeš. Kad smo stigli na peskoviti žal San Giovanni di Medua, postao sam matorac. Zreo, promišljen, a dečko sam bio, nepunih četrnaest godina.
Velika talijanska lađa brekće, zaspala svinja. I noću kao da je ceo obor na moru. A meni u glavi svinjske polutke, tek ošurene. Tri odžaka, lađa kao marama, bela i čista.
Čamcima se prebacivalo do broda, i odmah sam procenio da sva ta tevabija vojske i zbega, koja je neprestano rasla i slivala se na obalu neće moći sva u lađu.
I kasnije, kao zreo čovek, prosudio sam: šašav smo svet, čas posla i zgulimo se u bestragiju. I Belgija je onog rata propala, pa nije sva otišla u Francusku. Iako je pred sobom imala ravnicu i poneki brežuljak. A mi smo preko Albanije i mošti Stevana Prvovenčanog preneli. Nisam bio jedini dečak koji je pregazio Prokletije. I trudnih se žena zadesilo u povlačenju, pa i glumaca, i oni stigli. Posle je u Bizerti osnovano srpsko pozorište. Vukli su se i sanduci srpskog muzeja, pa arhive razne. I tada sam, kao dečak, bio uveren da su zbeg i vojska krstili planinu Prokletiju, a da se planina na geografskoj karti i u narodu drukčije zove ...
Gledao sam: pesak izbeljen, lađa bela. I znao sam, spas je stići na belo ostrvo koje brekće.
Imao sam dva zlatnika od oca, prote. "Upotrebi ih za najgore, u ratu zlato radi, hartija i vodeni žig — ništa", tako je meni govorio moj otac.
Kažem ti, kao zvere sam prispeo na morski žal. Umor u meni od tabana do mozga. Slabo stežem vilicama, zaboravio sam da jedem. Nebo mi je belo, pesak, lađa, pa i ljudi. Sve kao okrečeno. Ipak, glavica mi radi, osvrćem se neprestano i, kao da sam čioda, bušim plažu, sa svih strana okopiram.
Pipnem se, dve žute pare su u pojasu zašivene. Čupam konce, otvorim porub i čamdžiji dam jedan zlatnik. I odmah mu pokažem i drugi — dobiće ga kad budem na brodu.
Čamdžija, neki brkonja iz Svilajnca. Lukav Moravac, riba, baci mi jednu limenu kutiju, kao znak raspoznavanja.
A gužva na obali neopisiva, sve neko nekog traži. Izvikuju se imena i nadimci čudni. Traže se zemljaci po srezovima i pukovima. Ljudi su ptice selice, pale na žal. Bištu se, previjaju se sami, krate dronjave rukave, prave zavežljaje, sporo se peru, a mnogi kleče — mole se, pominju zaštitnike, slavu svoju. A kraj mrtvih gori sveća. Jednako se čudim: gde sveće pronalaze?
Pa počinjem da razumevam: i parče sveće se čuva kao poslednji metak. Takav smo ti mi svet, nek se duša za plamičak uhvati.
Tutnji brod, puši se ošurena svinja nasred mora. I vidim mornare preko ograde, nadžodžorili se, bradati i s crnim brkovima, mnogi s lulama.
Tamo je jednostavna ljudska sreća: čist krevet, krompir-pire koji miriše na gusto mleko.
I ja ti, preko reda, s onom svojom limenom kutijom, upadnem u čamac kao deo posade, nosim mazivo.
A opet, na brodu, ne znam otkud, ali sam već u svojoj četrnaestoj znao — ne treba se prejedati. Krompir-pire i malo dvopeka. Meso izbegavam. I supu izbegavam. Čaj pijem, slabo ga zasladim, ceo limun iscedim. I sve tako; pomalo jedem, a češće. Zavučem se u svoju ljuljašku, dremam, u lepom sam beskraju, znam da sam spasen. Čudim se, u meni koturi snage rastu. Jačam iz sata u sat, obručam se iznutra, i mislim na belu žensku sisu; stalno je vidim više svoje glave, ono mrko dugme, pre je kao ružica, i zaspim, dugo spavam, i ništa ne sanjam.
Kad se probudim, opran sam. Zevam i protežem se kao čvrsta zmija. Opet jedem malo: kuvanog pirinča i čaja. Više grickam dvopek, neka zubi krune i vilice rade.
Za mene su govorili: mali će umreti, ne jede, zapekao se, meso baca, duša mu je u nosu.
Oko mene se mnogi prejedali, pevali pesme u dva glasa, često se krstili, voleli su i tamjan da pale, i najviše su pominjali svetog Nikolu.
I kad brod krenu, uzmutiše se i mali i veliki stomak, i mozak u temenu. Skoli nas mučnina, kao da su trbusi puni ulja. Svi ljudi pozeleneli, pa se u trenu uvoštili. Sve ti se čini, mrtvac do mrtvaca; ispadoše oči iz mršavog lica, poče bljuvanje na sve strane. Riga neprekidna, ne možeš creva iz sebe da izbaciš, sve žitko je u tebi smućeno, sav si izmućkan.
Kao da srdobolju dobismo, u trenu se usmrde brod, posta balkanski nužnik. Ispoganismo se gde stigosmo. Mornari su kofama izvlačili morsku vodu i velikim četkama čistili brod, pa su u buri, na kraju, i oni digli ruke od svega. Plovili smo usrani ka našim saveznicima. Glavno, u neko naručje.
Najzad, kroz okrugle prozorčiće: sunce i mirna plava voda, pa se čudiš ko je stišao more. Neki plav dan, i čist, i kriče galebovi. Posle se čulo, u onoj buri mnogi su i pomrli; bez upaljenih sveća, mornari su ih niz dasku spuštali u more.
Francuske torpiljarke su nas pratile; mašu nam mornari i mi njima mašemo. Sumarena nemačkih smo se bojali, retko je ko znao da pliva. Male su Morave da nauče ceo srpski narod da pliva.
...A onda u Francuskoj: Vive la Serbie! I još su govorili: Pauvres Serbes ...
Ostao sam skoro dve godine u francuskoj porodici. Moji strani roditelji, od njih sam mnogo naučio, dobri su bili.
Obično se posle podne palila lampa, i sa mnom je gospodin Žorž radio domaće zadatke. A madam Žozet unese čaj i male kolačiće premazane pekmezom od ribizle.
I moj otac prota je prešao Albaniju i bio neko vreme u Ajaču na Korzici. Preko svojih crkvenih veza prebacio me u Englesku, tako naučim i engleski jezik.
U ono vreme, svake nedelje u Londonu, u Vestminsterskoj katedrali, u kapeli Svete Margarete, besede je držao srpski kaluđer Dositej. Naočit, najpre pređe onim crnilom iz očiju po nama, zgomila nas i potpuno utiša. I počne polako, rekao bih nesigurno, jedva rečenicu sklapa. I ti bi hteo da mu pomogneš, sve oprostiš, a on nas smireno gleda i izazov raste u njemu. Birka reč, i sve mu brže dolaze, onda sve strože, jasnije — pokulja iz njega. Ali nas je uvek na nekoj uzdi držao, i crnilo iz očiju izviralo je neprekidno.
Katedrala je bila puna i Engleza, govorili su da rado slušaju besede nekog ruskog kaluđera iz Sibira. Uvek Sibir i ruski kaluđer, hoćeš-nećeš, teraju te da shvatiš: Pauvres Serbes.
U Beograd se vratim tek 1925. Onda su u modi bile žutolimun cipele, špicaste, i gornja kapna rupičasta. Izumban violinski ključ. Odela na štrafte po dužini i leptir-mašne u jednoj boji. Osnivani su fudbalski timovi i žene su nosile šešire slične šlemu. Usta iscrtana debelim namazom karmina; pogled nejasan kroz crnu mrežu što se spušta sa šešira; na mrežici krupne crne tačke kao pohvatani mladeži. U poslastičarnicama su preovladavale londonske štangle i francuski voćni kolači. Otvarane su i mnoge banke, "Srpsko-francuska" i "Prva englesko-srpska".
Zaposlio sam se u "Pravdi", pisao kratke vesti: "Čovek na Savi pojeo dvoja kola lubenica", "U okolini Senjskog rudnika grom ubio čobanina i stado od 30 ovaca", "U Markovcu krava otelila tele sa dve glave", "Iz hrasta izrasla višnja", i sve tako.
A iz Londona se sećam, imao sam već šesnaest godina, nedelja po podne, prazne ulice, izašao sam u Oksford strit, razgledam radnje. Uđem u jedan slep hodnik, unutra dva izloga, puni markica, filatelija. Pregledam izlog, marke raznih oblika i boja, trougaone i jajasto okrugle, kao broševi. Ceo zemaljski šar. Najviše su predstavljeni državnici, pa drugi znameniti ljudi, vojskovođe, pisci, moreplovci i naučnici, s malim terazijama i durbinima. Onda spomenici, crkve i katedrale, mostovi i vodopadi, stare lokomotive, aeroplani i brodovi, sve je to u raznim bojama na markicama pravougaonim, kvadratastim. Čitave serije ptica, čaplje, pa prašumske životinje, slonovi, lavovi, tigrovi, žirafe, kobre i pitoni. I Grke nađem s jaganjcima i muškarce u belim suknjicama, evzone. A nas Srba nigde. Možda nas slučajno u izlogu nije bilo, a znalo se za Kolubarsku bitku i prelaz preko Albanije, i poštanske marke smo odavno imali. Posustanem od gledanja, pođem polako i tiho zviždim kao da mi je u ustima zovina pištaljka. U prolazu razgledam jednu knjižaru, nijedne naše knjige, ni knjige o nama. U kakvom smo bunaru, na kom dnu postojimo, sebi u bradu kažem.
Muka je u meni, i strah nejasan, tužim, da me krivda ne iskrivi? Opasno je trajati nedovoljno postavljen. Nama je druga okupacija to odmah pokazala: u Danskoj dvadeset pet za jednog ubijenog Nemca, kod nas sto, mese te bez ostatka, mušica si.
Šetao sam tada Londonom, mlad i pomalo već načet — Evropu rascepao Oktobar. Pokuljaše nova, zvučna imena: Lenjin, Trocki. Nicao je strah u evropskoj buržoaziji, vezuješ se za Slovene. U novinama nova lica što menjaju svet. Ruske šubare, crne jareće bradice, cvikeri, nagani, i posle tačanke. Meni se činilo: zapisujemo se u veliku knjigu.
I 1935. pređem iz "Pravde" kod "Braće Boš" za trostruku platu. Đorđe Boš je bio počasni švedski konzul, njegova je firma opremala visoke peći u Zenici i "Sartid" u Smederevu. Krup ga je finansirao, kasnije dođe ideologija, mislim, Hitler.
I mnogo da ne pričam, na moje ime poče da stiže pošta iz Beča. Moj zadatak prost: ne otvarati koverat, čim na markici vidim Wien, odmah pismo predam Valjaru. Kome je pismo Valjar dalje predavao, nijo se pitalo, stroga ilegala. Ništa nije bilo sumnjivo, beli koverat, nepreporučen, firma "Braća Boš", vrhunska sigurnost.
Pisma su bila veza s delom CK i Kominternom. Prema tome, bio sam ozbiljan golub pismonoša. I od Valjara sam čuo da su me drugovi prozvali Golub. "Šta je s Golubom?" "Da li je Golub što doneo?" "Ne javlja se Golub." Valjar mi je prenosio da drugovi neobično cene moj rad i da verovatno nisam svestan kakvu uslugu činim Partiji. "Tvoja zasluga se nikada neće zaboraviti."
Koji su to drugovi bili, padala je zavesa, moj položaj je bio tajan kao i njihov. Sebe kada utvrđujem: tajnost je pre svega određivala moju osnovicu, taman kao i Oktobar. Pod strogom izrikom direktive, nisam bio u ćeliji KP. Naprotiv, kretao sam se u poslovnim i poverjivim novinarskim krugovima. Dobro sam poznavao Stanislava Krakova, direktora vladinog lista "Vreme", koji je na dnevni zahtev bivao priman kod predsednika vlade i ministra spoljnih poslova.
Odelo panama, šešir s oštrim obodom, cvet u rupici kaputa, i odlazim u Aero-klub. U Klub su dolazile devojke iz prvih beogradskih kuća, na njima pravi nakit; gomile mladih industrijalaca, sinovi vlasnika tek otvorenih rudnika, banaka; sve se vrzma, i sve je odnekud prispelo, iz Pariza, Londona, Ciriha. Novinari, pesnici i diplomate. I meni se zavrtelo, demonim se: ne sanjaju da im kopam temelj, pretvoriću ih u pihtiju. Iskidaću ih odozdo, rovac sam; postaće bledoliki, i neće znati odakle se suše.
Biti u tajni, zagrađen, oblepljen drugim, neprepeznatljiv. Izvarati svet, varku i opet varku graditi — postaješ rob tog zanosa, kao u ljubavi.
S Valjarom se retko viđam, i ni s kim više. Sastajali smo se ispod platana u Topčideru, odlazili u topčidersku "Restoraciju", na krigle piva i piroške.
Valjar je gledao u srebrnu krošnju platana, u vrh, u ogroman splet grana koji se širio nad nama kao oktopod i zaklanjao svaku zraku sunca i parče neba. Neprekidno je preo reči; kao da se nada mnom platan skupljao i uzimao me u svoje pipke. Razumevao sam: mora se biti spreman na žrtvu. Valjar je ponavljao:
— Nikad ne priznati. Nikad.
I jednom kad smo sedeli na klupi, u Beogradu žega, u Topčideru hladovina, između nas je započeo ovakav razgovor:
— Pazi, otvore pismo, pronađu. Šta bi ti?
— Ne bih priznao.
— Stave te na muke najstrašnije. Istežu te, tucaju kolena. Ili te uškope, pretvore u vola ...
— Opet ne priznajem.
— To sad kažeš. Mučenje treba podneti.
— Izdržaću.
— Odkud se to zna? Pitaju te: kome si pismo davao?
— Nikome.
— Koliko si ih primio? — i to pitaju.
— Ne znam, bacao sam ih. Video sam da nisu za mene, sadržina bezvredna. Nisam znao za nevidljivo mastilo.
— Naivno, mnogo naivno — govorio je Valjar.
Neke šarene ptice, male i neugledne, pile su vodu iz barice pored platana. I rupa topčiderska mirna, čuje se tropot kraljeve garde.
— Naivno, mnogo naivno — ponavljao je Valjar.
— Šta drugo? — pitao sam.
— Drugovi kažu, opasno je. Kod tebe mora da se prekine.
— Ja sam brana.
— Jesi Brana, ali je ovde potrebna betonska.
— Izdržaću, čvrst sam čovek.
— Ne zna se. Nikad se ne zna šta bol može da učini.
— Pa šta da radim? — očajno sam pitao.
— Treba se osigurati po svaku cenu.
Posle se mnogo puta u našem ratu čulo "po svaku cenu". Preći reku "po svaku cenu", zadržati ćuvik "po svaku cenu", čekati u određenom mestu, do određenog vremena "po svaku cenu", osvojiti most, naznačeni lakat na drumu "po svaku cenu", štampati knjige, letke i premestiti ih iz mesta A u mesto B "po svaku cenu", naredbu broj 1375/43 izvršiti "po svaku cenu" ...
Topčiderska rupa je kao izvrnuta šajkača, mlako je i vlažno u njoj, na strmim stranama miruju kasarne kao bele kutije, ne čuje se nijedna truba, i pokockanim drumom se ne spušta nijedan fijaker. Opet je "mrtvo vreme", pod platanom ni žive duše. To je vreme ručka, a tada smo se Valjar i ja najčešće sastajali, birali klupu, zapravo, hlad.
U osvit jutra mlekadžije koje su prerano stizale zaustavljale su svoje dvokolice s kantama mleka; pod platanom ispuše "drave", naštimuju vreme, da bi u određeni sat stigli pred kapije topčiderskih vila. Nešto kasnije bi dva, ponekad i tri gospodina, utegnuti u kišnim mantilima, prozebli, izmenjivali noćne izveštaje, zavirivali da li topčiderska "Restoracija" radi, da bi popili ljutu i kafu. Bili su to agenti za obezbeđenje dvora. Kasnije bi se pod platanom skupljali studenti i đaci s knjigama i skriptama, i pod krošnjom je nastajao bruj kao da je pao roj divljih pčela. Nešto kasnije, čopori dece, njihove majke bi plele i čitale bazare pod platanom. Svoje vreme su imali ljubavnici, kao i penzioneri, prodavci boze, sladoleda, onda žandarmi, i služavke iz Slovenije. Tako bi se ispod platana, kao na nekom ringlšpilu, oko ose dana, izvrteo svet.
Onih nekoliko šarenih ptica je odletelo, pa su se ponovo okupile oko barice kao krupne muve na bačenom mesu. U topčiderskoj kotlini osećala se vlaga gustog zelenja, na petoj klupi od nas ćelav žandarm je sunčao glavu.
I onda sam mislio: gnjavi Valjar, mesi me u mestu, a mogli bismo da odemo na kriglu piva. Valjar se nije pomerao, očigledno je na mene čekao, i meni u trenu dođe:
— Nema druge nego otrovčić, nabavi ga.
Valjar me je pogledao, tapnuo rukom po ramenu i rekao:
— Hajdemo na krigle.
Završen posao, ustali smo, onih šarenih ptica nije bilo, ni onog žandarma na petoj klupi od nas.
Usput je Valjar rekao:
— Otrov, izgleda nema druge.
— Ti ga imaš? — pitao sam.
— Dali su ga.
— Da, razumem.
Onda sam dobio kapsulu i, sećam se, popili smo dosta piva.
Postao sam nešto drugo. Ukočen i tajan osmeh se uselio u moje vilice; iz mene bije: mali gospod bog; držao sam život u šaci kao bubu.
U početku sam kapsulu nosio u malom džepčetu na kaputu. Onda sam napravio džepić na unutrašnjem delu kaiša od pantalona. Kasnije, dobijem još jednu kapsulu, mene su dobro osiguravali.
Pogledam se u ogledalo, klimnem glavom, onda se nasmejem; znam ko sam, i šta mi mogu.
I to činim svakog jutra kad se brijem i češljam. A kad prolazim ulicom, pogledam se u većem izlogu. U samoći se ponekad iskažem: časkom ću otići u ništa, nepromočiva sam brana, kroz mene se neće ništa izliti.
I sve više sam se udubljivao u kapsulu, moja mala dragocenost, brižno sam je krio, sve sam joj bolja mesta na svom telu pronalazio. Drug koji ne ume da govori najbolji je. S njim sam noću pričao, ispovedao se pred zaštitnikom svojim. Najzad sam malog dželata sakrio pod pazuhom i pričvrstio običnim flasterom. Moja koža je bila u stalnom dodiru s tim gramom otrova, i tada sam se smirio.
U meni se točio, možda i otiskivao moj daleki i nepoznati predak kada su ga živog kao žrtvu nekom bogu prinosili. To otrovno dugme nije me razaralo, naprotiv, skupilo me u žižu, postadoh svetlo olovce. Zašiljeni metak. Nisam postao prostak, da svakoj strasti udovoljavam. Biti žrtva, to nosi isposničku slast, što niko ne može, ti možeš; lepo te zaljuljava i smešta u prostore tvoje istorije.
— Velikog Vata, jesi li poznavao? — prekidao sam Branu Vršića.
— Ne.
— A na Kamenom ostrvu?
— Govorilo se o njemu, ali ga nisam upoznao. Smatralo se da niko ne može ono što Vat sme i može.
— A ko je najbolje poznavao Velikog Vata?
— Mislim, Valjar.
— A Petra Vata?
— Za njega nisam čuo.
— O Petru Vatu mi je govorila Jelena. Znala ga je pre rata.
— Menjali su se nadimci.
— Možda Veliki Vat ne postoji — rekoh odjednom.
— Postoji, toliko se priča.
— Baš zato što se priča.
I onda bismo se rastajali. Čeperko, prođe po nekoliko meseci da se ne vidimo. Jednog dana rešim: odem u Ulicu 7. jula broj 15, zazvonim i osetim: Brana je došepao do vrata. Stojim i nameštam se prema zastakljenoj rupici da me bolje vidi. Ne otvara vrata, uzjogunio se, jarac.
Vratim se na Savu, i posle nekoliko dana Brana dođe na moju kajutu. Smejulji se, pita me:
— Gde si ti?
— Kako gde sam?
— Pa gde si?! Misliš, matori se istegao, ne vredi ga ni obilaziti.
— "Todor drži govor", nisi hteo da mi otvoriš. Zavukao se u kulu, a ja da uznemiravam ceo sprat.
— Bio sam u Mataruškoj banji.
— Bio si u banji, ali si onda bio iza vrata.
— Lepio sam se banjskim blatom, i kuk bolje. Krivim se i lakše gazim. Bez bolova. Tada zaboravljaš bolest, to nije malo.
Brana podiže zavesice, zagleda se u Savu. Duboka jesen, nema kiše, na sneg se oseća. Oranice su ujutro smrznute, i sjaktave. Narežem suvog ovčijeg mesa, a rakiju sam imao još od Ljube Kvrge. Ne žurimo, u neko smo vreme upakovani.
I Brana je meni govorio:
— Pitaš, kako se desilo? Prosto, jedne noći, u ponoć to biva, kao što se u zoru pogubljenja vrše. Otegnuto zvoni zvono, hoće da se prekine, a ne prekida se. Budim se, sanjam li zvono? Ne sanjam, nešto sam znojav po vratu, i odjednom nečeg hoću da se setim. Nebo zeleno, neko ga ljuto sunce žari, i crn lanac divljih gusaka klepeće; odjednom se lanac prekinu, sam od sebe, bez pucnja; neke su ptice u veće visine poletele, dodirnule svod nebeski i pretvorile se u ždralove; druge se spuštale, rasla je divlja guska u leteću kuću; nigde nisu mogle da padnu; nijednog glečera na vidiku, ponor se u meni sve više rasklapao.
Mutno mi je, zanosim se, i stvarno zvono zvoni — nije nikakav san.
Ko to može da bude, nisu na mojim vratima, jesu — odavno je prošla ponoć, tako nesreća dolazi. Ustanem, jedva nađem papuče. A od ptica, u mojoj glavi, ostali samo rumeni kljunovi.
— Ko je? — pitam.
— Otvori.
— Ponoć je, nikog nisam zvao — kažem.
— Sami smo se pozvali. Otvaraj!
Oštro, prgavi su.
— Nemoj da razbijamo vrata, milicija je ovde.
Mene poklopio sram, zna me sprat iznad mene, i ispod. Cela kuća, i ulica. Čika Brana je prelazne zastavice i značku Zrena omladini delio. Uvek u prvom redu rejonskih proslava i predsednik mnogih biračkih komisija.
Suše mi se usta — nemam šta da progutam, opominjem ih, grcam. Nije to način, ovo je zgrada radnog sveta, sutra se ide rano na posao.
— Daćemo mi tebi radni svet, matora bitango, otvaraj!
Pobunim se:
— Ovo je greška, koga vi tražite?
— Jesi li ti Brana Vršić?
— Ja sam.
— Onda otvaraj!
Krcaju vrata, šarke da popuste.
Rasanio sam se, trne mi vrat, pritisak me poluti, pesnica se zavukla u potiljak. Šta drugo, otvaram ne bi li se dokazao.
Upadnu njih trojica. I pomislim: ponavlja se klasika; u kišnim su mantilima, šeširi natučeni do korena nosa, i pogledi odozdo. Stresli me, ljutito kažem:
— Rešenje molim, pravnik sam.
Oni me ne čuju, opet ponavljam:
— Rešenje o pretresu stana.
— Pazi šta hoće matorko, javnu pticu.
Odgurnu me kao stvarčicu, i odmah počeše da pretražuju. Izvrću fioke, bacaju ih na patos, izvlače knjige iz polica, svuda po stanu počeše da niču gomile stvari.
Moja žena, u spavaćici, sklopila ruke, plače. U pižami sam, jedno mi dugme otpalo, vrtim beli konac kojim je bilo prišiveno. Ne mogu da se savladam, poigrava mi guša kao u guska. Smešan jadov, ne mogu da se izmenim: krmeljive oči, nagomilano salo na trbuhu i kosa uvijena u čvorove. I pomislio sam: kapsulu sam odavno izgubio, je li ovo naša vlast, mogla je noćas banuti i neka okupacija, mala smo zemlja.
Drže revolvere, crne cevke.
— Sklonite pištolje — kažem.
Ne čuju me, zaneti su i vreli u napetosti svojoj. Pa da, oni su lovci, upali su u jazbinu, traže jazavca.
Gluvi za mene, žure, mašu mi revolverom ispred nosa i tako me uklanjaju sa svojih zamišljenih puteva kroz moj stan.
Brzo skidaju slike sa zidova, traže skrivena vratanca, zaviruju pod krevete, sve su ormane ispreturali, zgomilano rublje nasred sobe, muška i ženska odeća, dar-mar; jurnuše u kuhinju, kao da ona nekud može da pobegne; razbiše jednu čašu. I odjednom, ne znam šta mi je, hoću da pevam:
"sve su kese prazne"
"sve su kese prazne"
Opselo me ludilo. Oni naglo otvoriše staklena vrata terase, kao da tamo čuči atentator; pretražuju ormančiće i veliki i neupotrebljavani frižider. Opet nekog đavola razbiše: veliku teglu za turšiju. Onda izvukoše kaljače i platnene cipele, zaboravio sam da postoje. Na kraju, tri pecačka štapa:
— A, pecao si ribu.
— Jesam.
— A gde, to pitamo?
— Na Dunavu, i po kanalima. Besni Fok — odgovaram.
— Tu si imao sastanke?
— Ne mogu da vas slušam. Pokažite rešenje.
— Umemo mi da ih pravimo. Budi pametan, tu je sitnica. I sto rešenja, ako ti je stalo, dobićeš.
Opet me odguruju, brzo skidaju kofere, putne torbe, sa police iznad ulaznih vrata.
— Šta je ovo, gde su zakoni?
— Razumećeš ti zakon — dreknu mlad brkat čovek, široka burma se usekla u meso prsta.
— Da te ne bih otkidao, za minut da si obučen.
Neprekidno "ti"", i naredbe da se ispune: za minut, za sekund.
Iz mene kontrolni čep izlete, zapevah:
"sve su kese prazne"
"sve su kese prazne"
— Matori ima fazon — reče neko od njih.
— "Sve su kese prazne, ko će da ih napuni." Niste pronašli teniske lopte — kažem.
Skidoše kutiju, iskočiše bele, čupave lopte.
— Beli sport, engleski.
— Engleski — ponavljam.
I vidim da su zadovoljni, brišu se, izduvavaju se od zahuktalosti i posla svog.
Pogledam u ženu, nismo imali dece, skupila se u ramena, na njoj je nova, crvena spavaćica, pogledom je molim da ne plače. Stegla se, suze se slivaju, same od sebe.
Obujem se i upitam:
— Kuda me vodite?
— Na bozu — odseče onaj brkati.
— Ti si zanat izučio — kažem.
Iskrlještio se na mene i zamahnuo da me udari. Njegova ruka se u trenu ukoči, smiri se.
I sad tebi pričam, da me je onda udario, taj moj socijaiistički agent, iako sam imao punih pedeset godina, bacio bih se u njega, da ga zubima dohvatim bilo gde, nešto bih mu odsekao. Udario bih mu dangu. Žig, žigosati, dobro izveden glagol.
Mene bi onda pretukli, možda i ubili; rogata stoka, drznula se na vlast. Ovako, svašta kroz mene prođe. I cedulju na kraju dobih da nisam kriv. Šta vredi, greška u početku. Vazduh ne mogu da sažvaćem.
Poljubim ženu, u vratima se okrenem, pogledam u tenis-lopte, pecačke štapove; crvena spavaćica, oko belog vrata čipka. Nisam tada znao da je poslednji put vidim. Žena me pomilova po kosi kao da sam dete. Savijam glavu u stranu, odvode me prema liftu. Plačem, valjda me žena više ne vidi, tako sam uhapšen.
U plavom sam automobilu, škripe gume, kočnice, snažno voze. Izvode me, kesten još nije procvetao, u ulici sam Miloša Velikog.
U hodniku zateknem sanjivog milicionera. To me smiri: u pravim sam rukama. A sve sam sumnjao, pa i nadao se: neko se šegači sa mnom.
Svuda čkilji slaba svetlost. Vode me kroz prazne prostorije, i samo se moje potpetice čuju. Za mnom se zatvaraju vrata, spuštaju se neke roletne.
Neprekidno ćutim, kao da su me uveli u bolnicu, takva je tišina, čeljust mi je stisnuta. Kratko dišem, poparila me uvreda: stvarno sam uhapšen.
Kako su smeli, na osnovu čega? Ko me je optužio? Nekome je to moralo pasti na pamet. Tome da vidim lice, mora da postoji. Ne može biti da ne postoji.
Udahnem, ubeđen sam: zabuna je. Neću se s gorilama objašnjavati, mirišu na jake kolonjske vode.
Opet sam u liftu, plavičasta svetlost kao za vreme bombardovanja. Dizalica radi bešumno, ne oseća se njena zuka, pa ne možeš da odrediš: ide li gore ili dole, sa svih strana si tamninom zatvoren.
Izlazim, kratak hodnik, uguraju me u jednu sobu bez prozora — tri okrugle rupe služe kao svetlarnik, na sredini visoka stolica bez naslona; slična onima u cirkusima na kojima ukrotitelji nateruju leoparda, lava, da se uspne i čuči. Beli i goli zidovi i nikakve šare na njima.
Nekoliko dana ostao sam u toj samici. Niti me je ko zvao, niti me je ko obilazio. Pomislio bih da su me zaboravili da nisu dva puta na dan ubacivali hranu i vodu. Radili su to neprimetno; okrenem se, i puši se porcija jela: pasulj, sočivo, kuvan krompir; širi se jak miris aleve paprike; ubace i limeni sud pun vode; hrane me dobro, kao da goje prase; u niši sobe postoji klozetska šolja.
Počnem šetnje od jednog do drugog zida, od radijatora do vrata — celu sobu pregazim i nikako da smislim zašto sam tu.
Nekada sam radio poverljiv posao, verovatno su otud sumnje i nastale. I sve češće u sebi ponavljam, ne mogu da se odbranim, dolazi mi u pamet, na usta, već glasno izgovaram: ti ne znaš kakvu uslugu Partiji činiš, nikada se neće zaboraviti.
Odavno nisam video Valjara. Rat sam proveo u zarobljeništvu, Osnabrik.
Nikada nisam bio u zatvoru, ispomažem se iskustvom iz zarobljeničkog logora. U tim okolnostima je važno ne postati zapušten, blato za mackanje. Tad od tebe naprave lutana kakvog žele.
I zato odlučujem: počinjem s vežbama. Nikako ne mogu da odgonetnem čemu služi stolica u praznoj sobi. Penjem se na nju kao na visoki stepenik, služi mi za gimnastiku, pravim sklekove. Na tavanici je stalno upaljena sijalica — shvatam: mene posmatraju. Negde je skrivena rupica, u vratima, na zidu. Zato i gori tako jaka kao u operacionoj sali.
Kad su me doveli, dugo nisam spavao — možda i šezdeset časova. Više puta sam povraćao, nesanica me iz korena iščupala. Teme me bolelo, čini mi se da se otkidao komad po komad lobanje. Osećao sam: glava je na tanjiru i neke ručerde je otklapaju — moj se drhtavi mozak, već siv, puši. Ko će me sve jesti? Ustajao sam, nisam hteo u san.
Ne znam kad sam se svalio na patos i zaspao. Izgubio sam dan i noć, svako vreme, i sat mi je u snu stao. Postadoh biljka, moći ću da rastem pod svetlom sijalice.
Čamotinja se prekida — odvode me na saslušanje. Uguraju me najzad u jednu veliku sobu i odmah osetim: tu će me šuriti. I ta je prostorija bez prozora, obložena tamnim tapetom, i sve je u njoj nečujno, po gumi se nekoj gazi.
Sijalica ubija zenicu, sklanjaš glavu, savijaš šiju. Kud da deneš oči? Islednika ne vidiš, samo se čuje njegov glas — uzima biografske podatke.
Blešti, svetlost me svukla. Oni vide svaku moju promenu, i na koju stranu dlačica strči. Naglo se oznojim, naročito po licu. Kosa mi je mokra, i kao slepac osećam — iza sijalice ih ima više. I čekaš kao na nekom nišanu prvo pitanje: u njemu se skoturila optužba protivu tebe.
Opet glas, nije onaj koji je uzimao biografske podatke. Ispustio je kukavičije jaje:
— Kad si zavrbovan?
Nestalo je svetlosti i patosa ispod mojih nogu. Jedva dišem, kao da me je tučak lupio u vrh brade. Bole me vratne žile, i kost ispod uva.
Opet sam uspravljen, razlučujem: mokra mi je košulja i glava. Ponovo su me osvestili, čujem:
— Nesvestice, zatvorenička sitnica. Dobar si glumac. Iskusan, u to ne sumnjamo, samo, mi nismo pozorišni svet. Kod njih izvedi svoju tačku. Ovde je drugi teren. Reci nam: kad i od koga si prvi zadatak primio? Mesto i vreme, to nas zanima.
Razumem šta traže, muka me zdrobila. Neću, a muva si u čaši. Tako će shvatiti svaki moj jek, protest. Sve znam, i opet kričim, glas se od mene odvojio, razvija se, možda iz patosa, iz nekog zida. U početku ništa ne shvatam, ubeđen sam da kolju svinju. Ispenio sam, krkljam i tražim da uklone prokletu sijalicu, ne pristajem na grubu šalu.
Ponavljam jednu jedinu reč:
— Nisam! Nisam! Nisam!
Sve tako govorim, a ne znam kome, osećam da su upakovani, stegnuti i osigurani svojim činjenicama.
I govore: ne treba izvoditi, histerija je uvuk smešna. Istina, navikli su na okorele, znaju da su uvek oblepljeni "glumom iz levog ugla". Ali su strpljivi, ne žure, zatvorsko je vreme drugačije nego ono napolju. Nikud se ne može odocniti. I olovnu skramu, "glumu iz levog ugla", treba sljuštiti. Smireno preći na stvar, kaznu će izreći sud, i posle je samo izdržati.
Smiruju me, omamljen sam, i mlohav. Vodenim se. Od njih uporno zuji: shvati što pre, to je bolje, sve znaju. Imaju neoborive dokaze iz raznih izvora, proverene, i poklapaju se. I priznanje je više meni potrebno kao očišćenje, a i kao bitna olakšavajuća okolnost na sudu.
Ludim, raste neko drvo u meni. Grana se, ispunjava me drvena masa, pući ću. Kričim, tresem se, iz mene šiklja pena kao u padavičara.
Neko iza leđa polio me je mrzlom vodom, i ja odjednom kažem polako:
— Koju klasu vi branite?
Nestade svetlost, i mojim zenicama lakše: dobro vidim tapecirane zidove i njih četvoricu. Čini mi se, jednog od njih znam iz novina.
— U zabludi ste — kažem.
— Okoreo si u stranoj službi. Od pre rata si okoreo.
Smiren, nema truni žurbe u mom glasu, kažem:
— Nesporazum je neki, znate za slučaj Tuhačevskog. Neko mi namešta.
Kao da me nisu čuli, dogurali su četvrtast sto na sredinu sobe i naredili mi da legnem na njega.
Bez ikakvog otpora, poslušam. Neosetno pristajem na nasilje.
U sobi je tiho, čujem nečiji sat, islednici gaze na prstima.
Ležim na stolu, vezuju me: moju nogu za nogu stola, obmotaju je konopcem sve do kolena, pa drugu nogu, i obe ruke vežu za preostale noge stola.
Na moju visoku majku mislim. Pred nekom smo olujom bili, izgužva se nebo, smanjiše se i kuće, a mati me nosi uzbrdicom. I žuri, sve brže, skoro trči, a crn oblak ispunio ulicu, kao da je među zgrade stupio brod, klizi, grebe zidove. Polomiće drvored. Hladno je, mrači se odozgo, i prve kaplje počeše da padaju po nama. A moja majka se zavukla pod platnenu perdu kafane "Pariz", uspela. Zadihana i vlažna kao konj u trci, grudi joj odskaču, na njima je toplo, siguran sam, čujem jako srce, niz kaldrmu se sjuruje potok...
Pravi sam žabac na stolu, raščepljen; glava je pala preko ivice, gledam u jasnobelu tavanicu, meni namenjeno bioskopsko platno; nigde ništa; koja će slika iskočiti? I verujem, soba je ispod ulice, ogluvila me tišina.
Znatiželja je u meni: šta će učiniti, u sobi nisam primetio nikakve bičeve, žile; ni stezaljke, drvene, čelične; nikakve žice ni igle, rastezače "čengele-mengele".
Na islednikovom stolu je porculanski bokal. Beo, i bokast, baštenski, sa tri naslikane plave šljive.
Neka će muka prispeti, gladnog pacova na stomak i pokriće ga loncem. Tako sam postavljen: lako mogu utrobu da mi izvade. Ja sam skakavac, mogu i udove da mi pokidaju i pretvore u trup. Ali znam, rano je još: žele da budem živ. Radoznalost u meni uništava strah.
Krpom mi zapuše usta, ispred nosa je bokasti bokal, do tavanice se izdužile tri plave šljive. I počinje: iz kljunastog otvora tanak mlaz vode curka pa se prekine, kapka po kapka u moje nozdrve.
Pada sečivo u dušnik, zabada se, pritiska me odozdo. Mene na stolu dave. I bez reke sam u najvećoj dubini vira; guše me, ubijaju običnom kapljicom vode.
Kako se iskazati? Nemoguće je. Sva mi koža stenje, nabubrila je u ogroman kotur, u teretnu automobilsku gumu, bez usta i grla, put kriči bol.
Kapljica je gvozdena kuglica, teška i vrela, razara iznutra. Ne mogu se ničim ispomoći, ne gubi se lako svest, strašan je živac mozak; vrelo slika, u nizu izrojeni rojevi; malu začkoljicu spaziš, i odmah smišlja glavudža.
Izbljuvao sam oči, cele pesnice izvukoše se iz moje glave. Rascepljen na stolu, a u meni jeka. Skotovluk je u belom bokalu sa tri šljive — sada ranke.
Kasnije sam mislio: kome je na um palo, ko je prvi upotrebio ovo na stolu. Bez bičeva, niko te ne mlati, i ne šuri. Islednici se ne znoje, ne hukću, i nije potrebno da imaju jake mišice. Žrtva se ne dere, pomalo cvili, ona je mokar sunđer — prima vodu, nema naduvenih tabana, otvorenih rana, plavih podliva, ne ljušti se koža, ne otpada meso. Žrtva je bez ožiljaka, i mučenje je nedokazivo.
Ne lome kost, niti je turpijaju. Ne vešaju cigle o mošnice, nisu potrebui ni električni udari: jednostavno, običan bokal i voda, četvrtasti sto, četiri konopca, i to je sve.
Kome je na um došla ta reka na stolu? U toplu unutrašnjost čovečiju samo spuštaj kapljice vode, i strogo pazi na razmak. I postiže se vrhunski pritisak — pod kojim se proključava. Spremam se da se namažem bilo kojim imalinom.
Osamnaesti je vek obeležen kao vek Prosvećenosti, dvadeseti bi onda mogao biti vek Nasilja. Samo ga tako još ne uče po školama. U dvadeset prvom, mi nećemo praviti školske programe.
Za časak prestanu s bokalom, i razumem: traže priznanje koje nemam. Bio sam onda naivan, nisam shvatao, trebalo ga je odmah izmisliti. Zašto trpeti teror bambadava?
No opet, ne postoji bambadava. Radi sebe, do nekog trena se mora izdržati, da ne bi sav izvetrio. Da bi se kasnije mogao skupiti u kakvog-takvog čoveka.
Odrali su me četkama gvozdenim. Iznutra sam sav krvav, i bobičav. Rana sam razvučena, nemoćnu gledam u tavanicu — oni su nada mnom.
Ko je klasni, kojoj praksi pripadam? Nikako ne biti uvređen i razočaran revolucionar. Ubogaljiš se, pa cviliš. Svaki ožiljak treba nositi.
Budim se u samici mokar. Polivali me i osvestili. Umoran, i sebi gadan, nemam želju da se pokrenem. Ne znam da li sam se umokrio. Ćutim, da protekne vreme. Skrivenu rupicu nisam otkrio, i ne znam kad me posmatraju.
Prođe neki dan, noć. Opet me odvuku, sijalica razara oči, drugi je glas iza stola, i pita: zašto ne priznaješ, to ne vredi, ničemu ne vodi.
— Nemam šta da priznam — odgovaram.
— Zadržavaš nas. I mučiš.
Suludo, njih mučim, naivni momci. Da imam snage i moći, zavrnuo bih im šije.
— Nisi pred klasnim. Pred svojima si.
— Neprekidno si u zabludi. Hoćemo da te izvučemo iz tvoje mračne kutije.
— Da, iz tvoje tamnice. Upamti, za tebe postoji jedno: priznati.
— Nemam šta da priznam.
— Polako; bez uzbuđenja. Prvo, hoćeš li da priznaš? Onda, drugo, videćemo šta priznaješ.
— Lude, tražite od mene...
— Uzdrži se od ocene.
— Vodite me na sud.
— Naivno. Buržoaski pravnik. Nema suda, ti to znaš. Ovde ide obračun revolucije s vama okorelima.
Opet znam, negde je bio obračun, ali u mom slučaju nije. I kažem:
— Ostajem revolucionar. Ne možete mi ništa. U to se ne upisuje, niti kome daje. Postaneš, ili nikada ne možeš da postaneš.
— I mi tako mislimo.
Završio se razgovor. Protežem se u svom telu neprimetno, gasi se sijalica, u očima pitomo, vidim drugu četvoricu, na stolu je porculanski bokal sa tri šljive.
Bez reči, raskrečuju me i vezuju za četvrtasti sto.
— Nećeš? — pita me neko od njih.
— Nemam šta — odgovaram.
Dave stručno, polako. U glavi mi je: "hoće miš u flašu" — "neće miš u flašu", "hoće-neće kobila da kreće". Kreće — usmrdeo sam se na četvrtastom stolu. Izletela je izmetina krvava. Verujem da mi mozak kulja na uši. Najzad izgubim svest.
U sobi sam na patosu raspet, i sve mi se čini: jedna noga je dosegnula jedno ćoše, druga drugo, i ruke su se iz ramena iščupale; ne mogu da se skupim, i ponovo se pitam: ko je smislio reku na stolu?
Veština je to siromaha, niske produktivuosti. Nisu potrebne gramofonske ploče, niti ikakvi prigušivači, samo se traži pažljiva ruka, i da voda curka s prekidima u nozdrve, da bi se svest duže održala. Muka se mora pamtiti, za zaspalog ne postoji.
Onda su me jednoga dana odveli u drugu sobu, prozor sa sitnim rešetkama, mlečno staklo kao u ludnici. Odnekud osećam miris tek odlepljenog flastera i kapljice joda. Nema bokala, pupavog naivka sa tri šljive ranke i kljunastim otvorom — porculansku pače.
Na stolu je nekoliko čistih listova hartije i olovka. I samo jedan islednik, osut sitnim bubuljicama, sažaljivo me posmatra. Smeška se, i nije zlurad.
Mora da užasno izgledam: sigurno su mi po licu fleke iskočile, brada više ne svrbi. Kesa sam; kesičasti obrazi, vrat, sve visi i trombavo je, svuda se nabila starost. I prekrila me prljava čekinja. Matoru magare stoji kraj stola — đak na popravnom ispitu; mnogo štošta je i slomljeno u meni — zjapi strava: kud se denuti? Možda sam trag samoga sebe. Ujedem se za ruku ne bih li se osetio. A kotur muke u stomaku stoji. Naposletku utvrđujem: to je ona krpetina u ustima, vonj ustajale pljuvačke, pre užegle ljudske masnoće; i trula vlakna su stalno na zubima. Često pljujem u jednu jedinu, već ispljuvanu maramicu, koja se zadesila u mom kaputu.
Smaknut sam, sve je na meni veliko, i landara. Kao da sam odelo kupio na rasprodaji, za bagatelu. Ličim na Ciganina iz Velike Plane, ne onog koji kalauzi po vašarima volove, nego sitnučak, koji od žena otkupljuje guščije perje. Nisam u muškoj nego u ženskoj trgovini, u kojoj se svaki sitniš krije.
Islednik govori:
— Imaš hartiju, pa piši sve što znaš o sebi i drugima. Odoh u bioskop.
Nisam ga dobro čuo. Iza stola je velika kada: i čudim se šta će ona ovde, i ko se tu kupa. Onda otkrivam da je ona bez priključnih cevi, neupotrebljiva, i da tu leži kao ubijena krmača. Islednik je sve primetio i ponavlja:
— Imaš hartiju, piši. Ja odoh u bioskop.
— Danas je nedelja — radosno utvrđujem.
— Pa? Ne ide se samo nedeljom u bioskop.
— A moja žena?
— Ne brlni: zna da si na sigurnom mestu.
— Želeo bih s njom da se vidim.
— Pod istragom si.
— Onda bih uzeo advokata — kažem.
— Treba biti iskren. Sve je onda rešeno.
— Ja sam u zatvoru — kažem.
Islednik ne odgovara, odlazi i ne zaključava vrata. U sobi je mutna svetlost, ni u prozoru ne mogu da se pogledam. Polako pipam lice, vrat, nos naročito, i oči — ne saznajem svoj izgled.
Pukne jedna pa druga brana, koliko ih je u meni ostalo? Pređem ceo krug po sobi, hteo bih na vrata, zatvorena su. Nisam čuo ključ, i shvatam: kao u cirkusu, puno je pregrada i vešto te prebacuju iz jednog odeljka kaveza u drugi odeljak, i samo se nečujno zasuni spuštaju, i zver je sa jednog na drugo vežbalište prebačena. I u ovoj novoj sobi ukrotitelji su skriveni, možda rešavaju ukrštene reči, sastavljaju državnu reprezentaciju u fudbalu, traže centarfora — golgetera koji bi sjedinio u sebi Piolu i Sindelara. Nema takvog igrača. Piju kafu, ukrotitelji se istežu. Poseduju beskrajno strpljenje i žilave mišiće. I opet me posmatraju kroz neku rupicu, zamućeno staklo, meni nevidljivo. Izučavaju me kao glodara svih mogućih temelja — dobio sam odrednicu. A ja sam matorko, iz zaleta teško preskačem visinu od jednog metra, prljavožuta spodoba, pogrbljena, i gaće mi užutele, kao i nokti, i po koži svud izbila široka i crna pega. Istrošen, krunim se kao ćoškovi u staroj kući — nikad da počistiš.
I odjednom pomislim: mogu me udaviti i mrtvog obesiti. Pucali su iz topa; nema smisla, za vrapca je dovoljna praćka. Opet ponavljam: sve mogu, i u kobasicu da me pretvore.
Tako se igram zabluda, izmišljam razloge i druge tokove. Sedam za sto. Šta da pišem? Ostaje bela hartija. Grickam donju usnu...
Vratio se islednik, stoji ispred mene, ne budi me. Dremovan, prisećam se: gde sam i u kojoj sobi. U prisustvu drugog čoveka, mnogo smrdim. Ubuđao, isparava iz mene, pretvoren sam u zver. I kažem:
— Okupao bih se.
Islednik ćuti, zanima ga hartija na stolu. Ostala je bela, trebalo je da slažem slova.
Lud sam, i znam: svako ima svoj tren. Onda nisam znao šta činiti: kako sopstveni džak mesa i kostiju prenositi.
Gledao me i dalje mladi islednik, kao da smo na velikoj kamenoj ploči — neki miš, neka mačka.
— Okolnost, ne mogu da je promenim. Nijedno pismo nisam otvorio, to je bio vrhovni tabu između Valjara i mene. Svako sam predao nedirnuto. A koliko ih je stiglo iz Beča, zaista ne znam.
— Dobro, nas zanima tvoj odnos s Valjarom.
— Prijateljski.
— To piši. Pismen si.
Mrzi me, i neću ništa da pišem. Opet me odvode na četvrtasti sto. Nervi se skupili i naselili jedan vršak na glavi. Neka pukne bolesni fišek pod korom lobanje. U toj sam guti ceo — poćinjem da mislim na samoubistvo.
Slušao sam: obesio se o prozor, radijator. Kod mene su prozori ukovani. A kako se čovek obesi o radijator kada je to gvožđance nisko? Kod nas se u narodu vešaju na tavanu o gredu, i pod košem, gde se suše ovčije kože. Napolju, obično o divlju krušku; u voćnjaku, o jabuku. Retko o hrast, iako je to najjače drvo.
Pljujem sukrvicu, onda krv. Ne plašim se ničega, i nije mi gadna: moja je, i rujna. Kad bi kapljica vode razbila pluća, da umrem. Ne stiže veliki dobitak; ležim na patosu mokar; dovukli su me, i nisam se na stolu onesvestio, moje se telo užilavilo, uštavilo, u sebi rađam ruj. Kada bi bol muke razorio glavu.
Opet se izgubim, pa se ponovo na patosu prebiram. Spužva sam, neka živina, praćelija lepljiva; iz mene će prestati da curi, skoreću se sav — balega u sušno leto. Zapravo sam plovak, niti da pođem gore niti postoji snaga da me odvuče dole.
Onda započinje rujni vrtirep, sve iskri, čelik se pravi — u trenu sam svetlozaran, raščistila se u lobanji svest, i prvo: mrtvac iz Albanije. Stvarni, nekadanji beli dečak, vrsnik moj, naslonjen na drvo. Lep, i šaka mu je porculan, i nokti čisti. Ispred dečka su dva crna ugarka, belezi vatre, i sneg pomalo užuteo, sleđen. Zaspao je, preko obraza debela crta grafita — trepavice. Ostavili ga uspavanog, nema smisla. Probuditi ga pa zajedno u San Giovanni di Medua. Zaustavio sam se, moj dečko je hladniji od leda.
Ostavio sam ga u smetu, na belom prestolu. l možda dečak još postoji na fotografiji u malom medaljonu, čuva ga neka baka-sestra. Ne znam mu ime, i nemoguće je spojiti belog dečaka iz moje svesti sa onima koji čuvaju njegovu krštenicu. A sreo sam ga, i upamtio u njegovom poslednjem trenu...
Stario sam, dečko je ostao nepromenljiv, na belom prestolu, nekome gospodari. Nije se spustio na more, u brod. Ostao gore, beo.
Dašće u meni životinja, rasprskava se novi roj i prolazi svetina, žene uvek šire ruke, čamci, čamdžije, dete traži oca, čujem piskav glas, buči pod sivom korom mog velikog mozga. I sad se pitam: da li je dete, te noći, na žalu albanskom našlo oca, da li ga je moglo uopšte naći, i gde je sad to dete — sve me to uzbuđuje, razdire — jer ako postoji, sada više nije dete. Polutim se, otpada od mene, brinem, ne znam koju brigu.
Izuo sam cipele, hladim noge, pa mi je lepo, a u radijatoru čangrlja. Kasno je proleće, i toplo je, valjda ne pune vodu, neće više grejati. Čangrlja upornije, dižem se sa patosa — i tamo gde cev prolazi kroz zid u drugu sobu, kroz tek stvoren uski otvor, provučena je žica.
Priđem i povučem žicu, neko je ispusti, i čujem glas:
— Ko si?
— Brana Vršić — odgovaram.
— Zašto si tu? — glas je malo nesiguran.
— Kad bih znao. A ti?
— Ja sam iz Novog Sada, bio sam na visokom položaju. Ne boj se, ovo će proći. Čujem, dobro se držiš. Imaš li vezu spolja?
— Kakvu vezu?
— Pa spolja. Napiši šta hoćeš.
— Nemam na čemu, i kome?
— Treba nekog obavestiti.
— Na čemu da pišem?
— Ništa ne znaš. Uzmi žicu koju sam ti provukao, otcepi košulju, pa komad krpe stavi na dno porcije, i žicom piši preko nje šta hoćeš. Kada budeš gotov, provuci je, ja ću za to vreme rupu proširiti.
Kome da pišem? I Valjar je u stradanju. Odlučim da se javim Jakovu Steviću, u to vreme je bio rektor. "Jakove, muče u zatvoru, traže priznanje, koje nemam, ovako se ne vodi idejna borba. Brana Vršić."
Sutradan na saslušanju:
— Otkada ti znaš Jakova Stevića?
— Još pre rata sam slušao...
— Ne pitamo to. Nego, kada si ga ti lično upoznao?
— U zarobljeništvu. Osnabrik.
— Bili ste u istoj baraci?
— Krevet do kreveta.
— Koliko dugo?
— Skoro dve godine.
— Postali ste prijatelji.
— Da.
— O čemu ste razgovarali?
— O svačemu.
— Ništa nam nisi kazao, đubre.
— Ispričali smo jedan drugom prošli rat, ovaj rat, prelazak preko Albanije...
— Sve to preskačemo. Jesi li govorio o svom radu kod "Braće Boš"?
— Ne.
— Zašto?
— Smatrao sam da o tome ne treba govoriti. U mom slučaju Nemci ne bi poštovali Ženevski ugovor o zarobljenicima.
— Nisi imao poverenja u Jakova Stevića?
— Nisam hteo da ga opterećujem.
— Dobro. A što nama ne napišeš sve o svom radu?
— Rekao sam u čemu se "moj rad" sastojao. Bio sam prosto punkt, siguran i važan. I ništa više, prolazilo je preko mene.
— A idejne borbe, kako se vode? Preko novina i knjiga? Pa mi smo štampali sva ta vaša Pisma. I Rezoluciju. A vi naše odgovore ne smete.
— Otkud su to moja Pisma. Isto mislim što i vi — tako odgovorim.
...Budim se u samici ispljuvan. Neka je vlaga po meni, otekao sam; ogromna utroba, i poklopci se negde pogubili. Produvalo me — šuplja sviraljka. Sklupčao sam se u crevo i samo sam na dodir živ. Izgubio sam moć da se podignem, koraknem. Bez želja sam. I samo jedna mala guta topline, ne mogu da odredim u kom se delu mog tela smestila — tera me na početak.
Polako se otvaraju vrata, ulazi mladi islednik. On nijednom nije držao bokal sa tri plave šljive. Naslonio se na zid, prekrstio ruke, ne puši i dugo me gleda, s tugom; i onda pita:
— Što ne priznaješ?
— Nemam šta — šapnem.
— Gubiš glavu.
— Kako ću? — pitam.
— Snađi se.
— Nema se kud — priznajem.
— Nema.
Znam, napukao sam, nije me džabe voda naduvala. Neću više da me dave, neka idu svi, za kog sedog dedu da me oderu. Ne mogu više da gledam u bokal sa tri plave šljive.
Zavučem se u ćošak sobe i skupljen čučim — MAJMUN ĐOKA. Nemam još zategnutu žicu pa da se akrobatski prevrnem. Držim presavijenu belu hartiju na kolenu i glođem olovku.
Početi: prvi namaz, prva šaka blata. Sebe izbradvati u ružno drvo. Ispisujem prvu rečenicu:
"Skupljao sam imena oficira i fabrika."
Stegnuta je moja vilica, i vrat ukočen, i koža na licu se isušila. Već sam neki mrtvac, ne umem sebi ništa da šapnem. Opuštam se, brzo pišem:
"Merio sam koracima dužinu mostova i ubeležavao od čega su sagrađeni: gvozdeni, betonski, drveni."
Ostajem u ćošku sobe, i ne primećujem, vrata su se otvorila. Mogao bih nekud da jurnem, bilo kud. MAJMUN ĐOKA ne može nikud da jurne, islednik sa mojih kolena uzima ispisanu hartiju.
Onda sam otišao do glavnog zida i kao ovca dugo lizao njegovu belinu. Sutradan su mi saopštili:
— S tobom više ne petljamo. Šaljemo te na Goli otok. Tamo se obelodani.
I na ostrvu pun kantar: tri godine i sedam meseci. Smislim osvetu: sebi, i drugima. Postanem nem. Ne izustih nijednu reč. Plašio sam se da u snu ne progovorim. Imao sam tvrd san, na oca, protu Jeremiju.
Jezik svrbi — kao dlan, kao taban. Tapkam njime, otvrdnuo i trapav u ustima. Traži svoje češljanje, hoće da se postavi na brzak u ustima, da svirne glas i reč sklopi. Vrpolji se ne bi li lanuo, psić na lancu. Jezik se zaborava plaši.
Ponekad, kada sam sam, u vetar, u talase mora kriknem, progovorim, iskažem po koju reč. Vidim: usta drže sve glasove jezika mog.
I onda s novom voljom ćutim, zapušen, teram varalicu do kraja. Navikli su na moju mutavost. I svetina s kojom sam kamen tucao i oni koji su nas isleđivali — počeli su zamke da mi postavljaju. Čudna i opasna igra. Sve sam ih izdržao, ne prevarih se nijednom.
Tako nisam popravljao druge, niti se, opet, znalo do koje sam mere ja popravljen. Islednici su ubrzo prestali da me pozivaju, za mene se nije moglo tvrditi da sam "nešto" rekao. Bio sam van reči. Kroz šibu sam prolazio, ali se i to smanji. Tako sam s nekom levom pameću izigrao Princip Toplog Zeca.
Stigao sam u Beograd mesec dana posle sahrane moje žene. Otišao sam na njen grob, odneo cveće, zapalio sveću.
I dugo sam ostao, namučila mi se žena. Plaha je bila, ljutičava do nepravednosti. Ali je nju bes brzo prolazio. S mojom ženom sam lep vek proveo. Iako nismo rađali. Žena postane deo tebe. I kada me je na vratima pomilovala, ni u deliću nisam pomislio da je to naše poslednje viđenje.
Udisao sam rastopljeni tamjan, okolo krstovi, Ruža Jovanić, Hristivoje Avramović, Miloš Zmajević, Maroje Glišić. I neki vrapci čavrljaju oko grobova. Srećan sam, mogu da plačem, i mislim kako bih mojoj ženi ispričao ceo taj svoj životopis od tri godine i sedam meseci.
Bio sam bez sredstava, pa odlučim da odem u Aranđelovac, ocu. Tada sam imao pune pedeset četiri godine, moj otac osamdeset četiri. Prota u penziji, sadio je krompir i bavio se oko pčela. Imao je uvalicu na Venčacu, nekadašnje papratište, seme je nabavljao sa Golije, iz sela Koritnika. I s jeseni bi se u avliju dogonilo šest vršnih kola krompira. Nikada ga nije prodavao, mlađim sveštenicima je slao na poklon po džak krompira; krtola planinska za svaku upotrebu, naročito za post. Moj otac je postio sto devedeset dva dana u godini, i jeo se ražani hleb, mešen u kući.
Pazi, čovek se upoznaje kad sedne na kožu, ti njemu, on tebi — ispretačemo se.
Dođem u Aranđelovac, otac je imao kuću ispod Bukulje. Morao sam ma kakvu pomoć da potražim, bio sam bezmalo na ulici. Uvek je otac — otac, a sin — sin.
Uveo me u gostinsku sobu, sa ormana miriše staro slatko: ružino, od oraščića, grožđa malage, i od šljiva, žute se kao ćilibari, i naduvene su, punjene bademom; i slatko od lubenica, i od kupina sa Bukulje. Ponudi me duvanom, rakijom, i odmah zatraži da mu sve od početka ispričam.
I otac Jeremija sede na stolicu s naslonom. Stara stolica, pradedova, uglačana od upotrebe, prekrivena volovskom kožom. Velika je stolica, ututkana sa dva do tri vezena jastučeta. Zametnuo se starac, a ispred njega je višnjev sto, lakovan, s tankim nožicama. Na stolu je buket žutog i suvog smilja. I staklo ljute rakije, oseća se ispečena šljiva. Na sredini je velika pepeljara od livenog stakla tamnoljubičaste boje, i tu je od mog pamtiveka. Mati uđe, unese kafu pa se povuče.
A ja ispričam proti šta je šiba, odnosno sanitet, i šta je značio Princip Toplog Zeca.
Kasna jesen je bila, i kiša od Bukulje padala, i oluk je čangrljao pun debelih vrabaca. Osećala se hladna vlaga, na Venčacu je možda osnežilo. Meni je toplo bilo, zagrevala me rakija, pušio sam na višnjevu muštiklu.
Otac pogladi bradu pa je zamrsi, čvorovi dlaka se stvore; onda ih razmrsuje, i peni se živa repina, kovitla svoju gužvu. Slušao me, nije se u telu pomerao. Ruke ponekad spusti na sto, znan je meni prsten s crnim kamenom.
Očevi nokti jaki, zasečeni. Uši se nalivaju krvlju, i vrat, a oči sjaje, kovane su. Pa na ocu potom sve postane belo: vrat, uši i obrazi. U mermeru je stesan, vreme ga postavilo da zanavek sedi na drvenoj stolici prekrivenoj volovskom kožom. Bio je vo jak, i zeljast, nigde se koža nije prosenila.
Gori kandilo ispod svetog Nikole, otac iz stakla kane na dlan kaplju ljute pa je palcem utrlja. Onda šaku prinosi nosu, polako udiše.
Ućutim, mnogo sam ispričao sa Kamenog ostrva. Otac se nakašljuje, smiren je, tiho naređuje:
— Kazuj dalje.
A ja sebe odmotavam, u meni telegrafske trake.
Ućutimo, srknem rakiju. Prota uhvati bradu, pa kao da je povesmo vune, načini jedan namot oko šake. Pitao me polako:
— A ti, kada si komunista postao?
Počnem sebe da objašnjavam: možda u Londonu, kada je počeo Oktobar, kad su se u novinama pojavile prve slike Lenjina i Trockog.
— Baš onda?
— Pa tako, zatrepereo sam onda.
— Ni slutio nisam — zgranu se moj otac, u višnjevu muštiklu polako je zavlačio cigaru, da joj rub ne povredi.
Napolju se kiša pretvorila u lapavicu; u oluku je bilo mirno, vrapci se zavukli na tavan. Opuštalo sa ormana staro slatko, i suvo smilje. Otac je odjednom rekao:
— I privuklo te, magnet Crveni.
— Menjamo svet — odgovorio sam.
— Ko nije hteo da ga promeni.
— Istorija nam naredila ponašanje.
— Zla ste istorija — mirno je odgovorio prota.
Izbuljio sam se, hteo sam mu reći: da je popina malovaroška; odavno je u čabru, i van tokova, i da osnovno ne razume. Ali sam oćutao, došao sam prebijen, i da ga molim.
Otac je gladio bradu i pogledom me nameštao na stolici. I polako, bez gneva je pitao:
— Kod "Braće Boš", kada si radio za komuniste, bilo je vrlo važno?
— Da, osobito važno — odgovorio sam.
Praznom višnjevom muštiklom tupkao je po stolu; oči kao oprane, pod velikim čelom; na obrazima nekoliko žutih pega smrtovnica. Opet je pitao:
— Jesi li pomislio, zašto si sve to mogao da učiniš?
— Hteo sam.
— Ti si hteo...
— Moja volja.
Otac se grohotom nasmejao, drhtao je, i brada mu je odskakala. A grohot kao da nije izlazio iz njegovih usta nego se slivao odozgo, sa tavanice, grlen i zvonak, starcu nepriličan. Videli se beli, jaki kutnjaci kao komadi venčačkog mermera zabijeni u crvenu vilicu. Oči nalivene suzama smehuljicama, obrisao ih je čistom maramom. Ućutao je, usna je utonula u bradu, a njegov je smej odjekivao pa se stišavao, na mahove opet izvirao iz jednog pa drugog zida; protutnjao je sa ormana, uvukao se u žuto smilje, u staklo ljute i odbegao na tavanicu, u prozore, iz mojih ušiju, na vrh Bukulje. Smutio me očev smeh.
Strogo je rekao:
— Ti hteo, važno je da si mogao. A mogao si što sam te u Parizu i Londonu školovao, što sam u banji prota, i imao četiri kuće i zemlju, zato si mogao.
— Moje ubeđenje...
— Ostavi tvoj govor. Da si bio poštanski činovnik, uča, šta bi od te svoje volje mogao? Da rasturiš po koji letak. Na duže, mogao si da se baviš prosvećivanjem, osnovao bi čitaonicu, trezvenjačku družinu, sportski klub, s namerom da gurate vašu politiku. Šta drugo, u ratu da baciš poneku bombu, to si mogao, a ne da radiš kod "Braće Boš".
— U pravu si, oče.
Smirilo ga moje priznanje, otac je izgledao kao kamena crkva. Ramenom je zaklanjao deo zida i dedinu sliku.
Napolju je prestala svaka padavina, sa Bukulje se čuli psi, ružno su lajali. Otac je pažljivo nalio rakiju u naše dve čašice. Ruka se njegova meni približila, osetio sam je: mirisala je na bosiljak, na čamovinu iz košnica. Pitao me polako:
— Reci ti meni, jesi li čist?
— Kako?
— Prema tvojima?
— Rekao sam ti istinu.
— Tražim je od tebe.
— Rekao sam je.
— Ti se mene ne bojiš?
— Ne.
— Treba se svog oca i pribojavati.
— Razumem, opet grešim, oče.
— Rekao si celu istinu?
— Celu.
— Znači, nevin.
— Nevin.
Moj otac pogleda u ikonu, prekrsti se. Na Bukulji su žestoko kevtali psi, oglasi se jedna pa druga lovačka puška. Gonili su lisicu. Bukulja je uvek za mene: plast sena, mokar i malo zdenut nakrivo.
Otac je podigao belu ruku, video se prsten i crni kamen, kao da presudu reče:
— Tako ti je i trebalo. Prvo si izdao mene, oca.
Prebledeo je u licu, zapušili se krvni sudovi, sav obeljen, kao i duga brada. U kreču se kuvao. Samo oči zvrje, dva komadića uglja ukucana u snežnog čoveka. Staklina je otac i sa nekog lednika je sišao, čistog — nepomerljiv je, kao da se na planinu oslonio.
A onda je dolazio nekoj drugoj svesti, počeo je da crveni, nalivao se snagom i bolom, širile se nozdrve, i u njima se videla crvena mrežica; začudo, nije povisio glas kada je rekao:
— Izvarao si me. Branio sam te od svake gušobolje.
Opet je zaćutao, i nije gledao u mene, više u glavni prozor sobe. Zavesa je odozgo ukoso padala i skrivala vidik. Ipak, video se deo Bukulje, nešto osnežene. Lovci se nisu čuli, kao ni njihovi psi: možda su lisicu ubili i smirili zločin u sebi. A možda su se lovci prebacili na drugu stranu Bukulje, u dalji progon.
Otac je šaputao, ponavljao je da sam ga prevario. Opet je obmotavao bradu oko šake, kao da je hteo da je iščupa, pa se zaustavljao, posmatrao me celog kao svoju promašenu i beznačajnu tvorevinu. Škripao je:
— Ne žalim te.
Udahnuo je miris rakije iz kože dlana, ponovio:
— Ne žalim te. Kosa ti se proredila više nego meni. Gadan si, sav si bolestan. Prebijan kao divlje kuče. Ako! Od svojih batine; znaju gde udaraju. Rasklatili te i sklopili u ništicu.
— Nemoj, oče.
— Pogubio si zube, muška si baba. Nisi sakat, a kao da si sakat. I sediš ukrivo. I gledaš ukrivo. Šta ti možeš da započneš? Bolje da si tamo ostao, bar bi neka uspomena bio.
— Ne smeš tako...
— Smem.
— Jedini sam tvoj sin.
— Ja sam ti otac jedini.
— Za sebe se nisam borio.
— Nisi umeo — rekao je tvrdo prota.
— Hteli smo da menjamo...
— Da menjate. Pa tebe su ni kriva ni dužna promenili. Niste vi umeli ni svojoj klasi da služite. Vi ovde. Majka Rusija. Idite bestraga s tuđim majkama!
— Nisam to govorio.
— Pa zašto si na ostrvu bio?
— Greška.
— Znam ja vaše greške.
Mrvio me, nisam mu se suprotstavljao. Nisam smeo, možda ni hteo; ubijao me, i kao da sam u tome uživao — neka me otac razori. Vraćao sam se početku, u mlako isparenje odlazio. Sa Bukulje su se čuli psi, lutalice planinske su zlokobno zavijale. Psi stvoreni od vukova sa Rudnika.
Povijam se i u plavom dimu se kezim. Upućujem neki osmeh ocu. Razlikovao sam: ikonu, kandilo. Ali me smutilo: čas je otac u ikoni, čas je ikona u stolici. Žuto smilje je nepomično, kao deo sunčevog kruga na stolu. I ljubičasta pepeljara — stvrdnute zrele perunike iskrlještile se na mene. Prošaputao sam:
— Hteo sam svetu bolje.
— Da bi se učinilo, treba ga znati.
— Poznajem ga — rekoh.
Opet grohot-smej, ovoga puta brada mu se nije tresla, bila je čvrsta kao slap bele smole iz glave. Smej je dolazio iz jedva otvorenih usta, punio sobu; zvekom se zatopiše moje uši. Mala je kutija sobe za smej, prsnućemo u njoj. I mraz je dolazio spolja, sa Bukulje; uši su me bolele, otac je govorio:
— Misliš, ljudi su dobri. Čoveku je lakše, prostije, biti zao. Kao i kuća, srušiš je, čas posla. Zlu ne treba dugo vreme, i mali je procep dovoljan. Ja sam sveštenik, čuo sam mnogu vrisku: u smrti, kad se venčava i rađa. Pop je na kolenu života. Koliko sam njih u svom veku ispovedio, sagledao ih pred sudnji čas: šta su mi sve rekli. Ima i dobrog sveta, spremnog na žrtvu. Samo su u grdnoj manjini. Zlih, sa lažnim istrčavanjem, mnogo je više. I nadbiju, i poredak stvari nameste.
— To smo hteli da prekinemo.
— Hteli. Iskidali ste ponešto. Žile cure. Čuvaj se, nemoj da si primer za ugled. I bez suprotnog dokaza, nesrećno đače. Ostao si večiti osnovac, u drugom si krugu, tu se ne odlučuje. Ništa ne dolazi na svoje mesto. Inače, idi u prošnju. Ni za to nisi spreman, glupo si stradao. Ko iz tih nužnika da te izvadi? Znaš, ti smrdiš na kiselinu ljudsku.
Ućuta otac, otpi rakiju, miran je, biće surov. Opet polako govori:
— Mnogo svinja, i svaka riška. I zemlju ispod tabana. I kud taban da deneš? Ne pogađa se uvek rupa. Tražiš je, pa i rođeni prst prebiješ. Bol do zvezde. I bude dockan. Pazi dobro, dockan, i ne možeš više druge da stigneš. Odmakli su. Mi nećemo umeti više ni dobre srpske sireve da pravimo.
Mati unese narezan ražani hleb. Suv, i neomršen. I punu posudu suvih šljiva i očišćene mrezge oraha. Grickam koru hleba, u ustima držim celu suvu šljivu, onda kutnjacima sameljem mrezgu i sve progutam kao čudan zalogaj pekmeza. Opet me otac odmerava, i kaže:
— Jednom si hteo na vrh kruške i ja te istučem. Odem na sahranu, a ti se popeo. Inat u tebi. A na šta si se sada popeo?
— Pao sam, oče.
— Odavno. Ne mogu ti oprostiti.
— Pao sam. Tada se ruka pruža, barem po tvojoj veri.
— Zavarao si me mnogo, kuda si me to odvukao?
— Nisam, valjda, oče?
— Jesi. Sitna buva, kako se istrebiti? Opasno si me prevario, zapetljao. Ne vidim povratak. Sve se ustremilo, odron se svuda pravi. Znaš, kocku mermera iz Venčaca izvučeš, ali je treba postaviti. Inače mermer klizi, ma koliku istoriju imao. I mene si upljuvao, otrov se posejao, ja završavam svoj vek.
Mislio sam, uhvatio me sveštenik u svoje znake, kolac levi pa desni, gornji i donji, skida me i čeonu kost mi vadi; ubija me u slepo oko, u levu komoru srca, obesmišljuje me dokraja. I kažem mu:
— Oče, postojiš ti, ali sam i ja postojao.
— Znam, znam.
Nije hteo više da govori, odlutao je u neku setu, opet sam ga voleo. U sebi sam ponavljao: otac — sin. I onda sam prasnuo u smeh. Protu ništa nije zbunilo. Pustio me. Moj smej je bio hihtav, tanak. I trajao je; shvatio sam da ga ne mogu zaustaviti. Odvojio se zamotuljak smeha. Nikako da se smanji i isprazni. Naprotiv, ceo sam bio smej. Rastakao sam se i znojio. Voda je isticala iz mene, nisam se plašio, topio sam se; klizila je niz vrat i prsa; tresao sam se jareći, i uz ušiju je curilo, tako sam osećao i hteo: postaću mlaka i mutna barica na stolici — vratiću se ocu.
Smej je izlazio, tanjila se sitasta kost u meni, smanjivali se gnjatovi, nestajali zglobovi, nisu bili potrebni, pretvarao sam se u patuljka, i nazirao oca belog, na volovskoj koži.
A onda se čuo lavež onih pasa sa Bukulje. Blizu, kao da su upali u očevo dvorište. Kidisali su, skičali, rastrzavali najzad uhvaćenu žrtvu, meni nepoznatu; lisicu, zeca, možda očevog pevca. Siktav lavež, na psećim zubima sam pretpostavio komadiće kože, dlaku i krv uništenog.
I psi su zaustavili moj smej.
Osetio sam da sam ukočen i leden. Nikako nisam bio mokar. I odmah posumnjah, možda se nisam ni smejao, nego se sve meni učinilo, hteo sam u nečemu s ocem da se izravnam. Rekao sam:
— Ti si moj otac. Ne mogu te promeniti.
— A ti nisi otac.
— Jalovu sam ženu imao.
— Žut si, iscurela plodina na tarabi. Negde su te okačili.
— U ožiljcima sam.
— Nosi ih.
Ćutao sam: da li se braniti od dobrote koja od majke dolazi? Ona nije prisutna, ali je na vratima, spljoštila se u senku i ne diše.
Otac govori:
— Za dug život si bio namenjen. Od majke i mene dobro si seme dobio. I školovan, i na dobroj imovini postavljen. Predak, i tvoj i moj, zna se odavno. Sve si zgužvao.
— Oče...
— Ne uzimaj me u usta.
Prota je goropad: neće me. Govori u bradu i ne trudi se da ga razumem. Ni ja više ne hvatam njegove reči. Pokazuje mi rukom da iziđem iz sobe. Sve smo obavili. Sin, i mrtvaja ponekad presuši.
Ustao sam, u izgon. Razumeo sam reč izgon — nju je otac stalno ponavljao.
Negde u zoru napustim Aranđelovac. Retko se očevima kaže ono što treba; i naknadno se uvek setimo. Sa ocem se nisam ni pozdravio, više ga nisam video...
Majku u mraku, među nekim stvarima, poljubim; za nju, nisam kriv. Osetio sam i tada: sigurno pamti kada me je iz svog izvorišta ispustila, tren prve moje dreke, valjda i otud strpljenje da razume svaki moj blesavluk u životu počinjen.
Izišao sam, bockavo jutro, Bukulja tamna i debela kao zimski kaput. Tišina, nema onih pasa, nijedno se stablo ne pomera.
Kuda? Na železničku stanicu. Bez krajcare, putovaću kao slepi putnik. Zavukao sam ruku u džep i našao zgužvane novčanice. Uvek majka. S tom gomilicom sam počeo.
Otac je dodirnuo devedeset sedmu godinu života. Imao je želju da se popne na stotku pa da se rastane s ovim svetom. Bio je blizu, jedan ga grip odnese...
Čeperko, Brana naglo ustade, odmahnu rukom, natuče šešir, ispod očiju se stvoriše potkovice ljubičaste kože; i brzo iziđe iz moje kajute.
Odmah sutradan odoh u Ulicu 7. jula broj 15.
Čeperko, posmatrao sam ga u izgužvanom odelu, dugmence pod gušom na košulji nikad nije zakopčavao. I čudio se njegovoj spremnoj dobroti da se drugi razume; bio je kao panj u šumi, ali još sa žilama.
Skuvao je čaj, pažljivo ga sipao u poređane šolje, onda je rekao:
— Sa ostrva ceduljka ne postoji; nećeš je naći, arhiva je u glavama. Tamo si bio, i kriv si. Sram se veliki stvorio.
Zamislio se, gledao je u prozor, otpio čaj i rekao:
— Nisi bio na Kamenom ostrvu, i nećeš sve saznati. A i da si bio, svako ima svoju kažu. I misliš: tako je i nikako drugačije, a kaža koja sve obuhvata — ne postoji.
— A Veliki Vat? — pitao sam.
— Čini mi se da nije morao da stigne na ostrvo. A zbog nečega je ipak dospeo. Mene je pritisla osiguravajuća greška.
Nisam tražio objašnjenje za OSIGURAVAJUĆU GREŠKU, odmah sam ga pitao:
— Kad se ona počini?
Brana je levom šakom trljao teme i žmirkao, znak da razmišlja. Pa je rekao:
— Znaš, mi smo u rehabilitacijama. I to je ovo vreme. Ne upadaj u rehabilitovane. Za to treba umeće, ne malo. A mene je ulovila mala rehabilitacija — živ sam. Pokazaću ti nešto.
Iz ormana je izvukao presavijenu hartiju, i prepisao sam, Čeperu, ovakav dokument:
...
Čeperko, potvrda je izdata, nije sitnica. I tako, Brana Vršić je nalivao lipov čaj, blaženi usamljenik. Pitao sam ga:
— A Veliki Vat, je li izišao s Kamenog ostrva?
— Jeste, čuo sam da su ga viđali. Počeo je da obilazi male crkve.
— Znači, završava — rekao sam.
— Ko to zna. Veliki Vat je imao posla s Kominternom. Pripadao je železnim kadrovima iz VELIKE KOVAČNICE.
— Kormilari.
— To nije umeo, bio je u nečemu podređen. Uvek u zanosu tetreba. A dobar lovac gađa odozdo, u grudi, gde su perca najsitnija. Vat je ušao u jednosmernu ulicu. I nije mogao natrag. Sada sve nije važno, jedu nas i artroze. Staro gvožđe u otpad.
— Pokupi se pa se pretopi u nov čelik.
— Kod ljudi to ne ide. Samo u drugom krugu se svet obnavlja. Uvek smo nastavak. Kao u trske uvlake, jedna na drugu.
Pili smo lipov čaj, njegova srebrna kosa, veđe, brkovi. Dobar kao toplo mleko u zimsko jutro. Rekao je:
— Kameno ostrvo je moralo da postoji, ali ne na takav način.
— To sam već čuo. Meni je žao — kažem.
— Meni je krivo. Treba izići iz oklopa. Informbiro — bajato razmišljanje, u konzervi si VELIKE DRŽAVE.
Ćutim, pomišljam da odem. Brana je po drugi put skuvao lipov čaj. Neprimetno je vukao levu nogu po žutim pločicama kuhinje. Seo je na stolicu bez naslona.
— Preobražavali svet, hteli smo da nam to bude zanat.
— Kovačnica kadrova.
— I ko je kovan, kada i gde, i tu se pobrkalo.
Pušio je, otpio nekoliko gutljaja pa rekao:
— U nekom trenu posvetiš se pokretu i strpljiv si za svaki samar, u neprekidnom si zanosu. A kad sve pogledaš, nedovoljno postavljeni. U sebi smo razvili kontrolne kočnice.
— A Veliki Vat?
Smeškao se, rezao je limun u debele kriške.
— Ilegalac u kući naleže na žensko, nepisan zakon.
Brana je lovačkim nožem isekao crni hleb. Onda je otvorio pekmez od šipaka; polako smo jeli i otpijali čaj; odjednom je rekao:
— Valjareva kći je kći Velikog Vata.
Neko sam vreme držao u visini nosa komad crnog hleba sa kojeg je kapao tamnocrveni šipurak. Onda sam ga pitao:
— A dokazi?
— Kome trebaju dokazi?
— Da bi bila istina.
— Postoji prost dokaz: liči na Velikog Vata.
— Rekao si da ga ne poznaješ.
— To ne znači da ga nisam video.
Premišljao sam, onda zgnječio cigaru u pepeljari i rekao:
— Veliki Vat je izmišljotina vas, bivših zatvorenika sa ostrva.
Brana Vršić je odlučno rekao:
— Postojao je.
— Uvek tako: postojao je. Tebi ga je neko pokazao, drugi drugom, neprekidan lanac. A ko ti ga je pokazao: ne znaš.
— Bilo je davno.
— I to je pravilo: — uvek davno.
Brana Vršić je gledao preko moje glave.
— Ti govoriš, ja govorim, on govori. Mnogo se i svašta prošlo. Pa snovi prekinuti. Ponekad i budan odsanjaš. Sve se ispreturalo. Smutilo. Ipak, znaj, Veliki Vat je postojao.
— A Valjar, da li je znao za svoju kćer?
— Ne znam. Valjaru se sve izmaklo.
Onda sam Branu upitao da li je poznavao nekog iz Šida koji je bio na Kamenom ostrvu. Nikog se nije sećao.
— Možda iz okoline Šida?
— Okolina ili Šid, isti đavo. Ne, takav nije postojao.
Onda sam Brani ispričao susret u vozu sa Šidskim Čovekom.
Saslušao me je slično kao i Dositej, bez upadica. Rekao je:
— Sasvim tačno. Ispričao si kao da si tamo bio. A opet, nešto prvi put čujem. Za Čabru nisam znao. Šidski Čovek po nečemu liči na Velikog Vata. A onda, vidiš, Vat nije bio raspričan, naročito s nepoznatim. Držao se svoje askeze.
— A kćerka?
— Pogreši se. Čuo sam da Veliki Vat sada obilazi posvećena mesta.
— Ne verujem — rekao sam.
— A vidiš, ja verujem.
Čeperko, smirio sam se u svojoj kajuti na Savi. Nikud ne izlazim, vodurina prolazi. Noću se probudim, mnogo znam, pa ne mogu san da nađem. I ovi sa ostrva u mene se ukucali. Hladan mesec, vlažilo je sa topola. Sava sjajna, crna mast otiče.
Kud ću, ne odlazim Brani Vršiću i nemam želje da obilazim sveta mesta. Ima ih, moj Čeperu, mnogo po Srbiji. Manastiri, crkve, groblja i razvaline raznih svetilišta. Zapisi, čudni gajevi, hrastove šume, balvani, kamene trpeze pod golim vrhovima, zatoni na jezerima i rekama, krajputaši, gde se sve nije molilo.
Nedelja je, i ja sa Save na Terazije. Rano poslepodne, pada sneg, kafana "Moskva" skoro prazna. Promiču pahulje, reckave i trapave. Čitam novine, tri stranice pune fotografija, a likovi ne odgovaraju upisanim godinama njihovog svršetka. Onda oni pozdravi poslednji, koje lica sa fotografija ne mogu da prime. I kome se šalju? Oko smrti je često besmislica. I, prenu me, pročitah: danas na Novom groblju, u podne, sahranjena Jelena Valjarević. Ožalošćena samo kći Ksenija.
Uzmem taksi i pravo u Cvijićevu ulicu. Ako je Veliki Vat u Beogradu, bio je na sahrani. Odmah se trgnem: a ako nije znao, kao ni ja?
I tako, Čeperu, vrtiš se ukrug — stvaraš mišolovku.
Stignem pred kuću broj 12, uspnem se brzo uz prljavo stepenište. Zatičem poluotvorena vrata na stanu, u predsoblju Brana Vršić, i odmah mu kažem:
— Malopre sam pročitao u novinama. Kako se to desilo?
— Rak na jetri.
— A da li je Vat bio? — pitao sam ga.
— Ne. Nije bio.
— Znači, nije u Beogradu?
— Ko to zna. Uđi u sobu, tamo je Ksenija. Sačekaću te ovde, imam nešto za tebe.
— Šta?
— Videćeš. Možda više nećeš tražiti Velikog Vata.
Zbunio sam se, hteo sam još da se raspitujem, ali me Brana pomeri prema sobi.
Kseniju sam zatekao pored prozora, sedela je na pletenoj stolici s visokim naslonom, sva u crnini. Iz crnine se isticalo belo lice kao komad stvrdnutog snega. Pored nje je stajao mlad čovek i ljuštio jabuku.
Ostao sam u vratima sobe, neka oljušti jabuku, neka je raseče. Hteo sam da ih pustim, neka pojedu plod, pa ću im prići.
Primetili su me. Žurno koraknem, izjavim saučešće.
Devojka se podigla, zagasite oči; menjaju boju, u tami zida postadoše ljubičaste. Posmatram je kao deo Velikog Vata.
Ona gleda kroz mene i shvata da sam neki šašavi drug njenog oca. Kog, i zna li za sve svoje očeve?
Stojim, ko dira šibljiku, ona kaže:
— Ovo je moj momak. U nedelju, ako ste slobodni, dođite na venčanje.
Prihvatam poziv, mladić oprezno kaže:
— Možemo ga odgoditi za iduću nedelju. Mislim, zbog crnine.
— Venčanje je zakazano pre mesec dana. Crnina se oblači i skida.
Bila je okrenuta prema prozoru, u ruci je i dalje držala komad jabuke. Smeđio je.
Na prstima se povučem iz sobe. Predsoblje je prazno, zadržavam se pred širokim prozorom, sto nepomeren. Pre neki mesec sedeo sam tu s Jelenom. U prozoru su i sad lozice i tri muškatle. Na jednoj, kao gužva prljave hartije — nekadanji cvet. Dvorište usko, tri kante za đubre i breskva. Sve je pokrio sneg.
Zimsko veče, i sitno veje. Branu Vršića nalazim dole na stepeniku, kod ulaznih vrata. Žali se na kuk i levo koleno, uzimamo prvi taksi.
Strpljiv sam i čekam. Brana se skupio na kožnom sedištu, smanjio se, kao da je sirćetom zaliven. Pod miškom drži drvenu kutiju, umašćenu širokim mrljama; ostavica za alat. I tek u 7. julu, u njegovom stanu, pošto je skuvao čaj, rekao mi:
— Ovde su neke hartije Velikog Vata, možda i Valjareve. I odlučio sam, tebi neka pripadnu. Nosi ih na Savu.
Popijem čaj, odem od Brane. Mrkla noć, uvek nosim baterijsku lampu. I preko Ade, pregazim sneg, nešto ispod kolena. Od Save bije hladnoća, zastanem pred splavom: bukti naftarica. Toplo je u mojoj kajuti, reka se uledila, zgrbila u obali, usporila svoj hod. I mili crni led ledeni. Na Adi Međici pišti jato divljih gusaka. Zima krca u noći, kuda će sirotice?
Smrdim na duvan, otvaram drvenu kutiju kao školjku izvađenu iz dubine. Znatiželja mi oprala mozak, budan sam kao u zori. U meni zebnja, i strah...
I svu noć sam prebirao, pročitavao dokumente. Neki su bili otkucani, a mnogi prepisani rukom. Latinicom i ćirilicom, pa i mešanim pismom. U istoj rečenici i ćirilska i latinična slova. I ponegde na margini W — što sam sebi i tumačio kao Veliki Vat.
Čeperu, našao sam se na svojoj tapeciranoj klupi u kajuti. Zaspao sam nad stolom, a onda sam se u polusnu prebacio na klupicu. Spavao sam dugo, nisam bio loman, ostalo mi to iz rata partizanskog; mogao sam da spavam na pola kvadrata ma kakve suvote — zemlje, kamena, a kamoli na presvučenoj klupi.
Umijem se, pojedem jabuku kožaru i skuvam crnu kafu. Sređujem hartije-dokumente, sav brujim, i čudno se naduvam. Odlučim: otići na Terazije, ponedeljak je, naći ću mog Dositeja.
I počnem, Čeperu, da se spremam. Obrijem se, duboke cipele dobro uljem natopim — i otvorim prozor da iziđe vonj muškog samca.
Kad ono u snegu moj Dositej, dimi lulu. I odmah mi kaže:
— Nema te, pa siđoh na Savu, da mi se drugar nije smrzao.
I, Čeperu, Dositej je sedeo baš tu gde ti sediš. Pili smo rakiju, ostala od Ljube Kvrge, i kažem mu:
— Dositeju, ti i ja smo obrnuti.
— Znam. Nijedan dinar ne postoji bez "glave" i "pisma". I šta bi hteo da budeš: glava — pismo?
— Ne šta bih hteo, nego šta sam. Tu se ne bira. A možda se prelivam, Dositeju — čas u pismo pa u glavu.
— Dobro, slažem se. A Velikog Vata nisi pronašao?
— Zatvorilo se. Ono što sam hteo da ga pitam, ne pita se. A ne mogu ga ni pronaći.
— Umro? — pitao je Dositej.
— Možda nije ni postojao. Izmišljali su ga a da nisu ni znali. Tada se najbolje izmisli. Postojao je neki Vat. Ali Veliki Vat — sumnjam.
Ostao je moj Dositej zabezeknut, praznio je lulu pa je odmah punio. Palcem je nabijao duvan.
— A to što si hteo da ga pitaš, a, ne pita se?...
Rukom sam mu pokazao drvenu kutiju, do vrha punu žutih listova.
— Tu je. I Topli Zec?
— Ovo su sigurno čitali Vat i Valjar. I ko zna ko još. Čitaću ti, a ti puši lulu.
...Čeperko, onda sam Dositeju čitao, kao što i tebi hoću da čitam, sigurno ne uzimam uvek iste listove, ko da čita sve, ponešto, pa uhvati ako umeš. U Kronštatu je došlo do pobune. Evo prvog broja njihovih novina.
...
...
Čeperko, više da ne čitam, dosta je. Kao i uvek, ćutiš. Kakva si ti mazga. Drugo i ne očekujem, važno je da nisi zaspao.
I Dositej je onda ćutao, praznio lulu i dugo vadio nepostojeći trun duvana. Pa sam mu rekao:
— Probušićeš je.
— Ne boj se za moju lulu. Svoju pričuvaj!
— Onu koju si mi dao, bacio sam je — viknuo sam.
— Josif Visarionovič je ćutao.
— Izgleda.
— Dobro ih je gledao Soso.
— Sve ih je gledao...
— Kao mačiće. A šta je bilo s Kiseljevom?
— Ne znam.
I zanemeli smo. Snemoća Dositej, žuteo je u licu. Neće pasti, temeljan je i zakačiće se za neku svoju alku.
Naglo je počela košava, turski je zazvečala; čupala je ledene vrbe i kajuta se uzdrmala. Sumanuto se smucala po reci, zbijala ploveće sante. I po Savi počeše da niču ledene grbine.
— Zeleni led — rekao sam.
— Kronštat. Tamo je sigurno bio zelen morski led.
— Led je led.
Dositej je ustao, prošetao kratkim korakom. Opet je postao onaj stari, oklopio se, polako je kazao:
— Povukao se konac, pa se odmotalo.
— Došao je Josif Visarionovič. Leva i desna greška — rekao sam.
— To sam znao, a za Princip Toplog Zeca nisam znao — prošaptao je Dositej.
Čigra se okreće, ne možeš je jednim udarcem raspolutiti na iste polutke.
— Vat i Valjar su čitali.
— I načitali se.
— Kako su, onda, dospeli na ostrvo?
— Umoče te pa izvuku.
— Ostanu voštane košuljice.
— Skinu se košulje, moj Dositeju! Nego, vodeni žig. Kad se stvorio, i nemoćan si da ga uvek pročitaš.
— Žig. Negde ostane. Ne volim što sam sve ovo čuo.
— Desilo se.
— Bio sam gluv.
— Bio si...
— Ništa nisam čuo
— Dositeju...
— Dobro, postoji li naša drvena kutija?
Ispod splava grunu košava, čuo se pljesak limene buradi. Čudna vetrina, iznenada ode od nas u sremsku ravnicu da usput poobara šašu i trule ograde.
Dositej je opet zapalio lulu i rekao:
— Znači, onda je crklo.
— Onda.
— I povelju...
— Pravim je.
— Razumem.
— S Vatom se završilo, i kuda sad?
— Ti znaš na koju se stranu treba okrenuti.
— Znam — rekao sam.
I Dositej je otišao. Bio je to njegov prvi i jedini dolazak na Savu...
Čeperko, počeo sam njih da tražim. Izbegavali su, neće miš u flašu. Uvek se razlozi namotaju. Pa onda, boravili su kratko na ostrvu, mnogi se razboleli, dobijali su druge dužnosti na kopnu.
Ovamo-onamo, spleo se krug. Ipak se stvori mali čistac: najviše o Kamenom ostrvu zna neki Božo Krlja. Poteknem za njim, a Božo kao kroz pruće promiče, iz manje reke u veću, nestaće u vodurini, i slaba vajda. A načuo sam da je na ostrvu bio skoro od početka pa do njegovog rasturanja. I kad prispeh do zida, da ga sretnem — on već umro.
Imao je na Jadranu kuću, i živeo je kao vuk, samac, slično meni.
Pored njegove kuće pružao se nerezan, neokopavan voćnjak. Koliko u leto rodi i jesen dozvoli da uzreli, Boži više plodova nije ni trebalo; dve leje luka, jedna leja salate, kupus raštan, u krajevima blitva, u tri reda paradajz. Uglavnom je vreme provodio pod kamenim tremom. Pod nastrešnicom, koja nije bila ograđena s bokova, ni spreda, ni zaštićena od vetrova i kose kiše, gledao je u pučinu. Pod tremom nije bilo ni stola ni stolice; samo jedan poljski krevet uza zid, na kome je Božo Krlja leti spavao. Obično je sedeo na krevetu-minderluku, leđima je pritiskao kameni zid i udarao u gitaru, pevao je španske i ruske romanse.
Krlji niko nije dolazio, sem poštara Vidoja, koji mu je donosio penziju, i Ranka Žalice, bivšeg služitelja osnovne škole, od koga je i kupio komad zemlje na obali.
I jednog jutra, kada jeŽalica obično donosio hleb i mleko, zatekao je Božu Krlju mrtvog. Bio je u sedećem položaju, naslonjen na kameni zid kuće, mrtav pogled u pučinu, u krilu gitara, sve žice pokidane; već ga bili napali mravi i druge bubice iz crvene zemlje.
Po testamentu koji je pronađen i na sudu otvoren, svoju kuću na obali, baštu i voćnjak oko nje ostavio je pređašnjem vlasniku zemlje, RankuŽalici.
I sve ovo što ti kazujem, Čeperu, saznao sam od Ranka, njegove žene i poštara Vidoja.
Božo Krlja, po svojoj želji, i to je bilo u testamentu, sahranjen je ispod kuće, u kamenu, prema pučini; grob ravan, ploča — odlomljena komadina iz stene, neobrađena, i samo uklesana ćirilska slova i brojevi: Božo Krlja 1907-1974.
I ništa više: ni petokrake, krsta, ni gde je rođen, ni zanimanje, ni potpis ožalošćenog.
Na moje pitanje kada i gde je upoznao Božu Krlju, Žalica je odgovorio:
— Bilo je onda dugo leto, toplo, sušno, kao i ovo. Počeo je septembar, a kao da smo bili u sredini jula. Trava, žalosna žilica, skoro nestala, kamen svuda izglavinjao, i banu čovek na moju zemlju. Odmerim ga: odeven u platneno odelo, ni mlad ni star, u njemu zrelo čovečije doba.
Popeo se na kameni šiljak, taj ispred trema, od prirode binjaš, samo da podvedu konja. Izvukao se na šiljku, njori u more, ono mirno, bliže obali plavo, a tamo dalje, u srebro se voda pretopila. Glavu mu zaklonio slamni šešir, nek isposmatra, mislio sam, sunce je imalo još da zalazi.
I polako, poče da mi smeta. Ljuti me, u buvu me pretvara, a na mom je imanju. I sunce okrvavi vodu, a čovek je i dalje stajao, imao je tamne naočare kao slepac, s debelim, koštanim okvirima.
Sedeo sam na kamenu, gde sada prolazi ograda, i čovek se slabo nakrenu, pogleda me više levim obrazom, i upita:
— Čija je ova uzvišica ovde?
— Moja — rekao sam.
— Hoćeš li da je prodaš?
Opet je gledao prema pučini, a ja sam ustao, približio mu se i shvatio: čovek miriše na kamen i more. Rekao sam:
— Mogu da je prodam.
— Pošto?
Nisam mnogo razmišljao.
— Pola miliona — to je bilo pre petnaest godina.
I onda je okrenuo glavu prema meni, skinuo naočare, zelene oči u me. Mnogo jake i opasno zelene. Iz džepa je izvukao svežanj novčanica i rekao:
— Izbroj!
I ja sam izbrojao pola miliona. I čudio se kako je pogodio cenu, i tačno izvukao novac iz džepa, sa dva prsta. Secnulo me ispod grudi: s kim se ovo upetljavam? Pa se ubedih, imao je u džepu dva svežnja novčanica po pola miliona, i što ne rekoh jedan milion. Ceo, pa da budem milioner. Neznanac bi sve dao, dopalo mu se moje uzvišenje. Šta ću, reč je reč, nisam da se kvari. I kao da su mu gorka usta, pitao je:
— Je li tačno?
— Tačno je.
— Broj opet, nemoj da nema.
— Izbrojao sam — i za svaki slučaj opipavam nabor na džepu, gomilica je tu, neće se, valjda, pretvoriti u šušku.
— Za prenosnu taksu, kod opštine i suda, dajem ti sto hiljada. — I opet iz džepa, sa dva prsta, pruži mi novac, a glavu ne okreće od pučine, voda ga privukla.
— Broj! — naređuje.
— Izbrojao sam — kažem, a posle sam proverio, izvukao je ravno stotinu.
Stajao sam pored njega, sunce se dobro utopilo, ispod nas je trubio brod "Niš", redovna linija, a Božo Krlja je spakovao naočare u džep. Opet zelene oči, mozak ti piju. Nemo me je celog sagledao, u strani prnuše grlice, polako je kazao:
— A sad, gubi se. I ne smucaj se ovuda bez poziva.
Tako je to bilo, zericu ne dodajem, te jeseni je sagradio kuću. Pristup smo imali poštar Vidoje i ja. Malo je jeo, posno, trošio je litar ulja za dva meseca. Ribu nije lovio, nikad se nije spustio do mora. Samo ga je gledao. A voleo je ribu, donosio sam mu kad je ulovim, a on je samo baci na žar. U ovih petnaest godina, ne verujem da je više od četiri puta otišao u varoš. Tada bi kupovao sebi odeću i obuću, i sve moguće stvari za svoje gitare.
Čeperu, Žalica je prestao da govori, češao je svoje debele uši, ljuštile se od sunca, kao i kukast nos, uvlačio je ramena, istezao ruke, i zaključivao:
— Nemam šta više da kažem. Takav je bio. A da sam se Bože Krlje plašio, plašio sam se. Opet, da me pitaš zašto, ne bih ti umeo reći. Umeo je da te gleda odozgo...
Seoski poštar Vidoje meni je kazivao:
— Svih petnaest godina donosio sam drugu Božu Krlji penziju. I ništa više, nikada pismo nije primio. Glavom garantujem. Penzija mu je bila najveća u opštini. Sumnjam da je bilo i veće plate. A kolika mu je bila, neću da ti kažem. Nije mi naredio da o penziji ćutim, ali ja onako, svoj poštarski red isterujem. Ni Ranko Žalica nije znao, a često me je svraćao na kafu, kafu bez šećera, samo takvu pijem, i uvijao je glavicom s debelim ušima ne bi li uputnicu druga Boža Krlje video — a ja ne dam, moja je torba mala država, i ustavom je svako pismo zagarantovano, a vrednosna pošiljka pogotovu. Ljudi mogu zbog hartijice i glavu da izgube, taman posla da govorim u koju kuću, kog dana i časa, koliko para donesem. Pa i sad kad je Krlja umro, neću da ti kažem, reč je reč, briga me za tvoj razlog.
...A nije mi krivo što je sve Ranku Žalici ostavio, nesretnik, pun je ženske dece. A ja sam ti samac, moja penzija će me vazda pokriti.
Donesem drugu Krlji penziju, nikad je brojao nije. Pod tremom, o klinu je visila kožna torbica, i samo prstom pokaže. I ja celu penziju u kožnu torbu stavim. A meni se znalo, tutne mi u džep dve hiljade. Tako je bilo u početku. Posle mi je davao pet hiljada, a u poslednje dve godine crvendaća — deset hiljada. Bio sam tačan, i ponudio se da mu "Politiku" donosim ili neku drugu novinu, odbio je...
Čeperko, Ranko Žalica mi je i ovo govorio:
— Nije čitao, i nije imao koga da psuje. Noću su mu dovoljne bile zvezde, a danju pučina. Kao slepca, slova ga nisu zanimala. I bez radija, gluv za svet. A lepo je pevao drug Božo Krlja. Tiho, bez napora. Za sebe. Čuješ mu glas, tuži iz nekog beskraja, more njuši dole stenu, i zrikavci su tu, a kamen u strani cakne. I zaspim u spečenoj travi kao prase. Valjda i Božo odspava pod tremom. I veče je mlako, i opet čujem gitaru, probudio se Božo Krlja. Jednom sam mu kazao:
— Mnogo si ti bio važan drug.
— Bio — i odlazio je pod kameni trem, a to je značilo da mrežu s namirnicama odmah ostavim i da se izgubim.
— Retko je pio kafu sa mnom — govorio je Ranko Žalica — i za tih petnaest godina slabo smo razgovarali, pa zato i pamtim sve što mi je ponekad kazao. Nije hteo da opravlja zube, rasklaćivali su se u vilici i, naoko zdravi, ispadali su. I ja sam mu govorio:
— Leči se.
A Božo Krlja mi je odgovarao:
— Nema leka. I šta će mi zubi.
Opet je jednom Božo Krlja Žalici kazao:
— Ima opasnih poslova. Za svaku su državu neophodni. Ti i ne slutiš kakvi su to poslovi.
I Božo Krlja je odlazio pod kameni trem, a Žalica se hitro spuštao ka moru.
Čeperko, kazujem ti neprekidno, i pomeša se kad kazujem ja, a kad drugi. Sve se mene dotaklo, pa upamti. A i tebe, Čeperu, iako dremaš. Umeš da slušaš, pa si večan.
Tek pri kraju, izlazio sam već iz kuće, kad se Ranko Žalica naglo uhvati za glavu. Odmah je izvukao sa gornje police iz ormana jednu zelenu, školsku svesku, presavijenu po dužini, i rekao mi:
— Ostala je od njega. Našao sam je u tremu ispod strehe; pod kamenom pločom sveska, virila je kao peruška. Dajem ti je, za nju nisam pismen. Tebe će zanimati.
Iščitao sam svesku, nije išlo. Ne zbog rukopisa, više zbog precrtavanja. Inače, Božo je pisao čitko, neispisanom latinicom, naučenom posle ćirilice. Čitave su stranice uništene tušem. Mesto reči ponegde nekoliko cifara i znaci: kvadratić sa slovom ili bez slova, krupna tačka kao ubijena muva; iz poneke tačke, s desne strane, izvedene dve zapete, kraj druge tačke, s leve njene strane, udarene, opet, tri zapete. I sve tako, mnogo putača i crte sa šeširima kao kape u preferansu. Shvatam da je šifra, posle utvrđujem: nije uvek šifra, kao da je hteo da zbunjuje, pre da ne dorekne.
Ako je hteo da zbunjuje, znači, verovao je da će nekome rukopis pasti u ruke. I to što nije doricao nije samo opreznost obaveštajca. Po svemu, Božo Krlja je bio uveren da će se njegova sveska čitati.
Čeperu, navikli smo, oko nas su uvek znaci. Svuda su, zato i promišljamo; otklopiš jedan pa drugi; kao da znakovi uviru, a ipak lanac složiš; i prekine se ponekad, a ti pred obron, klisurinu padneš. Ne daš se, žilavi te misao, jednako hoćeš o sebi istine da sklapaš. Pa kad nestaneš u crnu zemlju, dolaze drugi, potonji sklapaju.
Važno je sačuvati znake, ne moraš ih sve zabeležiti; ponekad je dovoljno da ih upamtiš, i usmeno preneseš.
Ovde na Savi neprekidno domišljam. Svilena sam buba, konac ispuštam, namotavam ga na tebe. Zlatan, možda nepoderiv? Bolje ovo drugo. Ne boj se, Čeperko, neću te ugušiti. Uporno si ti magare, svaku si kaldrmu gazio. Mnogo si strpljiv, pa si i skriveno jak.
U beležnici Bože Krlje postoje datumi, godine, i dan je neki označen. Ali, kada je pisana — vreme nije zabeleženo. Nema nikakvog potpisa, i Krljino ime retko se pominje.
Ipak, kad sam svesku pročitao, razumeo sam da je nastala pod tremom. Međutim, u svesci su nalepljeni listovi sa tekstovima iskucanim pisaćom mašinom. Ranko Žalica je izrikom tvrdio: da Božo Krlja nije imao niti je ostavio ikakvu pisaću mašinu. Pažljivo sam zagledao nalepljene listove i otkrio da su tekstovi pisani različitim mašinama. Znači, tekstovi su nastali u razna vremena, i neki su označeni kao "Beleška 1", "Beleška 2" i "Beleška 3". Da li ih je sve pisao Božo Krlja ili neko njemu podređen? Jedno je sigurno, "Belešku 1" napisao je Božo Krlja, ostale je sačuvao, zapravo zalepio u svesku.
Pretpostavljam, kada bi se umorio od gitare, Božo je ustajao sa minderluka i uzimao zelenu svesku; beležio je i precrtavao; pojedine listove je nekim oštračem pažljivo isekao; mnoge redove su izgrickali poljski miševi; a onda se i vlaga, kišna kap zavukla, i slova plačljiva, u mrlje otišla — bila nekad tu reč.
U zelenoj svesci nijedne masne mrlje; ni traga od prstiju; nijednog podvrnutog lista, nemaju one uši kao kod neurednih đaka.
Na prvom listu jedna jedina rečenica.
"Pronađi lanac kojim si zarobljen."
Ostali deo teksta je tušem uništen. Pa i druga je stranica pola crnilom premazana. Onda počinje:
"Prva instrukcija: ličnu zabelešku ne praviti.
Nikad.
Nastavak instrukcije, koliko pamtim: ako se nešto i zapiše, u kasu.
Više nema kase, ja sam kasa. To je moja prva pukotina.
Srećom, postoji tuš. Iscepati list, još bolje — sve u gomilu pepela.
Nada vara. Ne biti prevaren, prvo pravilo Službe. I dren raste u tebi.
Ne pripadati sebi nego Klasi, Partiji, i s tom lozinkom umreti. I opet, dren raste u tebi.
A neopoziva za nas, "istorijska nužnost" davala nam je neverovatnu snagu.
Druga će generacija reći: ništa posebno — ne pripadati sebi. Ili obratno, odlučnije: ne sme se ne pripadati sebi.
Spremani za žrtvu, naučeni na žrtvu. I nastanio se prvi krivi fišek u glavi. A u ratu, umirući, pozdravljala se nepostojeća drugarica devojka, i postojeća Partija..."
"... Na Obilićevom vencu, u rano proleće 1948, po podne, bez kucanja, u moju kancelariju uđe drug J.P. i pokaza mi jednu informaciju od dve rečenice: u Rumuniji su počeli da skidaju Maršalove slike; ova vest još nije proverena, ali zaslužuje da bude zabeležena.
Želeo sam da drug J.P. ostane što duže kod mene, ponudio sam ga kafom. Pogledao me neuobičajeno strogo i odmah izišao.
Prišao sam širom otvorenim prozorima, iz nekih udaljenih ulica čula se pesma. Popodne, po celom Beogradu radile su frontovske brigade. U Službi je bilo zabeleženo: reakcija ga krstila kao "naivni rad".
"Naivni rad", na red je dolazila industrija — šta će ona progutati. I sebi, i kome sve nećemo iskidati creva; svako naselje hoće fabriku.
Vratio sam se za sto i na čistom tabaku crvenom olovkom napisao:
U Rumuniji skidaju slike.
Iza toga, zna se koje.
Nabiti se strpljenjem — tek treba izdržati.
Neko vreme sam gledao u ono što sam napisao, onda sam taj list spalio. Još dok je u mojoj sobi bio drug J.P., neprekidno sam mislio na trijumfalni put: Sofija, Bukurešt, Budimpešta, Prag, Varšava. Bio sam tada u obezbeđenju.
Šta je milion ljudi — opipljivo videh na dočecima. Cveće, i toliki se svet smeje. Ruke podignute, mašu, grlati glasovi, u ušima pljesak, sve cveće Varšave i okoline strpano je na ulice našeg prolaska.
Obezbeđenje! Masa koja nas je pozdravljala, ona nas je obezbeđivala.
Radost, tutanj, oduševljenje gomile, zanosi klik miliona. Lelujav sam, ošamućen, kroz moje žile pijanstvo.
Postajem samouveren, ohol. Gde smo se to popeli — mi, iskrivljeni, sa Balkana!
U Službi opominju: uvek obema nogama na zemlji, bez vrtoglavice.
U razgovoru s njihovim Službama (kroz Poljsku, Mađarsku), sve nam govore. I svaki naš zahtev ispunjavaju, ispada kao da su i oni deo naše zemlje.
Svi bi da se vežu za nas, mnogo više nego što možemo da izdržimo. I čujemo kako govore:
Blago vama, imate rukovodstvo iz Revolucije.
Branimo se:
Imate ga i vi.
He, skoro su svi uvezeni.
Ne trudimo se da ih razumemo. Mada pominju krila i moljce. Sapeti, boje se izvoznika; i ne trpe ga; skriveno, ali to uvek naznače.
Tolika otvorenost, i zazorno postaje.
Kod nas odgovorni zaključuju: naš put učvršćuje zemlje Narodnih demokratija; svršavamo i veliki posao za Ruse; njima će se sve to dopasti.
I onda sam osećao, nešto nije potaman. Ali nisam imao ni snage ni uma da napravim informaciju. Sprečavala me je i moja unutrašnja "istorijska nužnost".
U šah-polje velike table Josifa Visarionoviča nismo se dobro uklapali. Otkriveni i naznačeni kao suviše samostalni skakači, nismo bili đaci za ugled.
A bili smo ubeđeni da jesmo. Naročito posle prvog sastanka Informacionog biroa u Varšavi, kada smo kritikovali KP Italije i KP Francuske. Za sebe smo uzeli pravo da smo najjača, najsigurnija tačka oslonca.
No, Josif Visarionovič je hteo drugo. Kod Hruščova u referatu stoji "Mrdnuću malim prstom, i biće gotovo".
Ispostavilo se da nije vredeo mali prst; ni veliki, morao je da pokrene čitavu ruku. Pa ništa, ostadosmo na svom. Istina, morali smo da progutamo veliku jabuku.
Gutati... progutati i stomak ne procepiti. Važno je svariti, to 33 smo ** e 170639."
Čeperko, sledeće dve stranice iz zelene sveske pažljivo su isečene. Onda opet sledi čitak rukopis Bože Krlje.
"U svojim pismima Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije, aprila i maja 1948, Staljin je celom svojom snagom hteo da smrska, učini beznačajnim svaki naš doprinos, posebno KPJ u Drugom svetskom ratu. Osnovno: ne priznati bilo kakvo postojanje revolucije kod nas.
Na sve to tvrdnja-uvreda da u Drugom svetskom ratu ne učinismo ništa više nego što su učinili bugarski i mađarski partizani. Za ogromnu većinu Jugoslovena to bi i postade osnovni razlog da se u leto 1948. izjasne protiv Staljina.
Rusi su počeli brodovima niz Dunav da spuštaju kutije pune brošura sa svojim Pismima i Rezolucijom Informbiroa.
U prvo vreme smo se držali principa: da je to rasprava između partija. Ali kada su preko svojih brodova Rusi krenuli u "takvu javnost" — odštampali smo njihova pisma i naše odgovore u stotinu hiljada primeraka.
Stvori se prvi znak da dobijamo bitku: smeli smo našu javnost da upoznamo sa njihovom kritikom i našim odgovorom. Dok oni nikada nisu imali hrabrosti i volje da objave naše odgovore. Potkopavala ih je sopstvena neistina. Prvi put u njegovoj moći — Staljinu je počelo da se osipa, gubio je bez nade da povrati pređašnje.
I jasno, da bi izbegli besmislicu, prestali su brodovima i vozovima da ubacuju svoje brošure. Dovoljno smo ih mi već bili odštampali.
Dobro pamtim: pažljivo sam iščitavao pisma J.V.Staljina. Njegov stil je izbijao iz svakog retka: kratak, kao sa sigurnim, uvek nesumnjivim podatkom, i prostoj pameti razložan; vešto bezobziran, savaot govori — pod njim su sve bitke iz Drugog svetskog rata.
Iz Pisma: "Mi mislimo da je politička karijera Trockog dovoljno poučna."
Ta rečenica prosvrdlava; kako je smirena, dobrodrugarski izrečena. Dakle, pripremaju nam: nepoznatu ruku i capin u mali mozak. U celom proleterskom svetu utvrditi: da si crna kuga.
Noćas sam sanjao pauka. Stegao sam ga, čudno su zveknuli moji prsti; opazih da su crni, zapravo gvozdeni; porasli mi nokti nepolomljivi.
Prskao je pauk kao orah, neki ljuskar iz mora; i beličasta zrnca su iz njega kuljala, jajašca budućih paukova; žutozelena, kao da su puna gnoja, čvrstih opnica, i klisko su pokretljiva. Između prstiju kuljaju, gomilaju se u brdašca.
Taman poverovah: uništio sam pauka, kad u kraju mreže čuh njegov hihot; poslao mi senku-brata, i prevario.
Otkud u buba čovečiji smeh?
Pauk krstaš se ne kreće, čitav je; vidim mu krst i tri bobe, ljubičaste perle; u tim malim skrivnicama mora da je otrov; a lepe su, zrače plavkasto, mogle bi nekom caru poslužiti kao prsten.
Odjednom otkrivam: neki deo svog tela sam gnječio. Ali koji, ne saznajem.
Paukovo lovno polje je razapeto preko celog kamenog trema; moja glava je na suprotnom kraju mreže, pa pauka lepo vidim i, nešto niže, svoj odvojen trup; i noge krakate, same se od sebe uvile kao dva isceđena čaršava; samo da ih žene pokupe i na konopac prebace; krvi nigde, iz mene ništa ne lopće, na pokidanim delovima tela svud čvrste i žute opne; tako sam čudno razapet, zapravo raskidan, ali nemam rana; i lako će me neko ponovo sastaviti.
Desna ruka, koja je u početku gnječila, nema šta da gnječi; i ne postoje više ona žućkasta jajašca; tri moja prsta podignuta su u prazno; nisu više crna, koža je ljudska, a i nokti crvenkasti; kao da hoću da se prekrstim; no prsti mogu samo do čela da stignu; do trupa nikako, i tako lebde nad mojim licem.
Voleo bih da se vidim; prekoputa mene je pauk, i njegove tri perle sjaje — u njima se nikako ne mogu oglednuti.
Naprežem se da pogodim gde su mu oči; ne bih li otkrio paukovu nameru.
Pauk polako raste, sav je u sivim gomuljama, prekriven pepelištem; na sebi je mnogo spaljivao; pa bolje zagledam, sa njega se ne otire nikakav pepeo — ljuspe su to neke, pre kraste, ko zna iz kakvih borbi.
Izubijan je pauk, otvrdnuo, pa je moćan; bobičav i hladan, nikuda ne žuri.
Pomera svoje izlomljene noge, kandže; tare jednu o drugu, tako kasapi oštre noževe; sve se to meni verovatno čini, pa utvrđujem: jednim okom gledam, drugo je pritisnuto crnim tegom; dovoljno je težak i pokretom glave ne mogu da ga smaknem s lica; komandujem desnoj ruci da rastvori tri prsta, da bar teg sa oka pomere.
Ruka je odvojena, beslovesna, ne razume komandu glave; a kad te tako odvoje, ruka može sve da potpiše.
Moj trup je oznojen; pari se, puši, možda i ključa; onda se hladi do smrzavanja. A glava je trezvena do bola, i neće postati komad leda.
Učini mi se da spazih: pauk diše, trbuščić mu je mekan, maljav, i na njemu nekoliko bradavica; možda su to paukove sisice. Nije više dobroćudan; ispod gomuljaste brnjice sevaju tri sečiva: tu su mu usta.
Klac-klac, čujem zube paukove; narastao je u veliku pesnicu. A moj trup bez udova, kao neki vojnički džak, zategao se i opet se znoji.
Nespretno no sigurno ide pauk i pada na moju levu sisu; opkorači je, da bi je zagrizao; bogamu, nemoćan sam, a srce mi udara i sve više osećam sopstveni protok krvi; hoću da prsnem, iznutra sam sebe izvrnuo, ništa ne pomaže: osećam paukove sekutiće i malje na njegovom trbuhu; sve je hladno i glatko kao žablja kožica; vrisnuh, i trzaj kičme izbaci me iz mreže; tresnuo sam na kamen pored minderluka.
Ujutru, pre nego što je stigao Ranko Žalica, otkrio sam tri modrice oko leve sise; nemam šta kome da govorim, izišao sam u hladno jutro go do pasa.
Posedujem snagu da ne čujem. Pre neki dan Žalica hoće nešto. Stvarno ga ne čujem. On u mene bulji i ponavlja. A ja opet ništa. Pa da kaže i da sam se zapalio, meni opet ništa."
Na sledećim listovima prilepljeni su isečci iskucani pisaćom mašinom.
"Desio se sukob između dve socijalističke zemlje. Prvi put u istoriji.
Reformacija, luteranci u komunističkom pokretu.
Pometnja je u mnogim glavama; naročito kod nas komunista; šume borovi; a smrča je smrča.
Mnogi sebi postavljaju pitanje: da li je to moguće?
Čovek sam Službe, zapažam samo stvarnu činjenicu. Odgovaram: moguće je. Da, moguće je. Kasnije nastaju objašnjenja.
Možda je posredi kakav nesporazum? Intriga, pakleno zamišljena u obaveštajnim centrima Zapada.
Znamo za slučaj Tuhačevskog, Blihera.
Buharin i drugovi. I pre njega.
Teško smo iz sebe izbacivali ludu nadu — spor će se izgladiti. Naprotiv, negovali smo je. Izgleda, bez nje nismo mogli.
U Beogradu, Rezolucija Informbiroa je bila već objavljena, kada se na Slaviji održao miting Petog rejona, u čast Petog kongresa KPJ. Prisustvovalo je preko 15.000 frontovaca. Poslat je pozdravni telegram Staljinu."
Čeperko, isečak je iz novina zalepljen.