Republika me ni ove godine nije pozvala na svoj rođendan.
To, naravno, ne znači da me ona ne voli samo joj nisam na spisku uglednih zvanica.
Njeni gosti su strane diplomate i vojni izaslanici, okićeni kao novogodišnje jelke. Naši joj donose na poklon puteve, ulice, fabrike, bolnice, čitava naselja ...
A, ja? Šta bih ja mogao da joj poklonim? Staru bombonjeru, koju sam pre dve godine dobio za svoj rođendan?
Šetam preko smrznutih polja oko svečano osvetljenog Saveznog Izvršnog Veća, gde se Republika zahvaljuje na čestitkama i odmotava poklone.
Hvala, niste trebali! Jao, što je ovo divno! Baš ste srce!
I šetajući, tako, računam koliko sam imao godina kada je rođena Republika?
Šest. Rođen sam u Kraljevini, a živeo pod okupacijom; sklanjao se od bombi i zalutalih metaka, jeo staru konjetinu, švercovao bugarske cigarete "Arda" i čekao da me Republika oslobodi.
Moram da priznam, pomalo sam sarađivao i sa okupatorom; menjao sam sa njim meku rakiju za čokolade, a pošto sam bio plav, podsećao sam Nemce na njihovu decu.
Onda je Republika, najzad, stigla!
Bila je mlada i lepa, a doneli su je mršavi i opaljeni momci čija smo imena šaputali sa divljenjem.
I mi smo želeli malo da pucamo, da rušimo mostove i bacamo bombe, ali provod je, izgleda, bio završen; Republika nam je namenila dosadnu ulogu mladih graditelja.
Šta je uradila? Podrezala mi je nokte, oprala uši i ošišala do glave (jer sam imao vaške), zabranila mi da se smucam po ruševinama i da kradem gde šta stignem. Obećala je da će me prevaspitati. Nisam znao šta to znači?
Onda smo jedno vreme učili ruski, crtali Staljina, čitali "Kako je čovek postao div", gledali film "Zadatak majora Buločkina" ...
Umesto veronauke, učili smo da je čovek postao od majmuna i to radom. Zašto ne od konja, kad konji mnogo više rade, to nam nije bilo jasno.
Sistem je, inače, bio veoma sličan: umesto anđela kuriri, umesto svetaca narodni heroji, umesto ...
Onda su neki od onih preplanulih, mršavih momaka iščezli nekuda bez traga.
Oni preostali, preplanuli i više ne tako mršavi momci, koji su doneli Republiku, govorili su za njih, da su im oduvek bili sumnjivi.
Od tog trenutka, stvari su počele da se odvijaju vrtoglavom brzinom.
Povremeno, neko je iščezavao sa zajedničke fotografije ...
Na Knez Mihailovoj ulici nalazila se poslatičarnica "Medžed" san svih beogradskih dečaka. Da bi dokazao lojalnost novim vlastima, Medžed je iznad tezge sa alvom, baklavama i kadaifom, okačio ogromne fotografije čitavog Politbiroa. Jednoga dana, moj prijatelj koji je pomalo mucao (istina, samo kad govori), uđe u poslastičarnicu i upita vlasnika:
"Ooooprostite, gosn Meeedžede, zzašto vam ovve ssslike nnisu mmalo mmmanje, a tttolumbbbe mmmalo vvveće?"
Onda su nekuda ižčezli oni, što su oduvek sumnjali u one koji su prvi iščezli.
Ali moja generacija se u to vreme nije bavila politikom.
U Beogradu je tada bilo malo automobila, pa smo se spuštali sankama niz Braničevsku ulicu sve do Autokomande. Onaj ko je imao sličuge, sedeo je napred i upravljao. Ispod sličuga su sevale varnice. Vetar nam je zviždao u ušima dok smo vikali iz sve snage:
Kaaaaalpiš!
Magična beogradska reč, šifra detinjstva, brzine i odvažnosti.
Dok su oni prvi vladali, gradili i uređivali zemlju, neki drugi momci su tajno studirali, pa su lagano zamenili one treće, koji su imali samo kurseve.
Onda su četvrti morali da kažu za one treće da su im oduvek bili sumnjivi.
Onda su prvi počeli da pišu memoare!
Jedan je, tako, napisao da onaj drugi nije bio tamo kada su pravili Republiku i da se lažno predstavlja, na šta je ovaj odgovorio da se prvi nije dobro držao pred policijom, a treći je primetio da obojica ne govore istinu. Peti je tvrdio da je on prvi doneo Republiku, dok je još bila beba, a njegov bivši drug je napisao da je to možda i tačno, ali da tada nije rođena samo jedna Republika, već da su u pitanju bile šestorke, a o pokrajinama nije bilo ni govora ...
Oni vitki, mršavi i opaljeni momci, koji su doneli Republiku, ili su pomrli ili su se povukli u gordo ćutanje, ili više ne govore jedan sa drugim.
Ne znam kako se to dogodilo, ali ispalo je da su važniji od njih neki drugi, čija imena nikada nismo šaputali sa divljenjem, dok je Republika bila dete; neki, za koje smo prvi put čuli tek kada su se dočepali mikrofona da napadnu one koji su ih napravili.
Moja Republika je već zrela dama. Ima četrdeset i pet godina, što za ženu njenih godina nisu nikakve godine.
Da li se seća onih mršavih, preplanulih momaka, koji su je doneli u Beograd? Poziva li ih na rođendan?
I ja više nisam mlad, ali mi još uvek u ušima zviždi zajedno sa vetrom, onaj stari urlik "Kaaaalpiš!" dok se spuštam niz Braničevsku, po kojoj se više ne sankaju deca.