Tri dana su se rojili i rasturali tražeći Mirka Kadušina po gorama. Gledao sam kako izduže vratove da ga zovu, pa im se učini da se odazvao, pa navale u neprohod i škripove gdje misle da se zaglavio. Činilo mi se da se to onaj pakosni đavo poigrava s njima i sa mnom: povede ih prema Gubavču, da me zavara i uspava, zatim ih vrati s druge strane pravo k meni. Dolazilo mi je da izađem iz zaklona i da im kažem gdje će ga naći. Bolje je što sam se pritrpio — juče su ga najzad našli. Smirilo se sve naokolo i mislim da sam ozdravio. Mislim po tome što sam gladan — pojeo bih stare cipele i krivu nogu đavolovu kad bih je nekako dočepao. Tražio bih nešto za jelo, ali nemam snage da krenem — noge su mi popustile i oči me često prevare. Ne ostaje mi ništa drugo nego da čekam dok đavo naiđe kao što je navikao. Mislim da je i sinoć dolazio da me gnjavi: "Propao si, izgubljen si, niko više za tebe ne mari. Što da mari, šta si sad ti? Ni borac, ni hajduk, ni žrtva, ništa. Skruži se kao gladna zmija pa polagano crkni!"...
Skružio sam se, koljena i bradu sastavio — tako je manje neprijatno. Vidim, i od zmije može štošta da se nauči. Neke zmije, čuo sam negdje, ujedu same sebe za rep i podmlade se svojim otrovom da duže žive. Trebalo bi i ja tako — ne da se podmladim, nije mi do toga, nego da se nečim zabavim u dokolici i da se bar svojim otrovom pothranim kad već nemam čime drugim. Otrova u meni ima za čitavo pleme zmija, samo ne znam kako da ga iskoristim. Nokte sam izgrizao, prste načeo — ne pomaže. Pređoh zatim na koljena. Što da ih štedim kad su, ružna i mršava, opet kroz zakrpe progledala? Zubi su mi se izoštrili, dopiru do kosti i škrguću: Što izabra da budeš komunista, kad si znao da je to teško i prokleto? Sam si tu sreću izabrao, niko ti je nije nametnuo — sad trpi i ćuti!... Što se nijesi izvadio da pođeš na Pljevlja, pa u Prvu proletersku, pa s ljudima, da pogineš kao čovjek, a ne ovako?... Sad ćuti, ćuti, samo ćuti!... Zakasnio si da pogineš, doživio si da te nadjačaju — čemu se sad boljem nadaš?...
Grizem, a ne boli — obamrlo je. Samo gorki sok iznutra peče po izgriženom kao jod. Najzad mi se i to dosadi. Više bih volio parče mesa s ražnja, ono što opeče dlan i nepca, nego tri dana ovog bljutavog samogledanja. Maštam o jednom takvom parčetu i čudim se: kako sam to bio lud da pravdu i slobodu i ne znam šta stavim iznad njega? Odjednom se sjetih vola. Negdje mi je neko rekao — i to, čini mi se, nije davno bilo — da postoji jedan takav vo koji se odmetnuo iz četničke pljačke i za svoj račun luta sam po planini. Vuci će ga ili ljudi — niko sam ne ostaje u ovoj planini. Kad bi se našao neki pošten đavo, kakvog nema, da tog vola ovamo k meni navede — dušu bih dao za takav obrok. Što da ne dušu, čemu da je čuvam?... Duša je samo čulo za druge, briga za druge i plač i lelek što su nejaki, što su bez pameti, što ih je strah, što su gladni i nesrećni na sto načina. Šta će meni ta briga za druge sad kad su mi drugi okrenuli leđa?...
Sumnjam da ni đavo, kad bi pokušao, ne bi uspio da navede toga vola ovamo k meni — vo je tvrdoglava životinja, više voli da pase travu po livadama nego da tumara kroz prazne šume. Kako bi bilo da ga sam potražim? Nema mnogo nade. Ako je stvarno postojao neki takav vo — zvjerke i četnici ga ne bi pustili da tako dugo živi. Ali, ako su ga kurjaci savladali, onda ću naći neki ostatak da bacim na žar. Neće mi smetati što je meso načeto tuđim zubima — opraću ga. Može, bogme, i neprano — vatra sve čisti. Čak i da ne čisti, ne bi strašno bilo — zubi moji i zubi kurjački braća su, jedno su, pokreće ih ista vatrena želja iznutra... Ta misao, uporna kao muva, upravo kao roj muva koji se odnekud stalno obnavlja, najzad me podiže na noge. Izujedane one kao da su se stvarno podmladile. Gledam ih: to su mi čeljad, a pustio sam da pomru od gladi. Bile su mi dobra čeljad, brza kad zatreba, i vjerno su mi služila. Ako nađem vola, ili bar pola, skinuću dva parčeta kože da ih obujem kako treba.
Popeo sam se na brdo, gledam — ničeg nema. Ludo je bilo i pomisliti da nečeg ima — potjere bi ga opazile, ili leteće žandarmerije, ili oni što su tražili Mirka. Nema i nema, prodoli su prazni dok oko dopire. Samo se zelene polegli talasi i vjetrom uvaljani vrtlozi trave po nagnojenim livadama oko katuna. Ovdje još nemaju dozvole za kosidbu, a to je zbog mene. Dok me ne smaknu, kazali su im, nema ništa od kosidbe — tako postižu da me mrze, i da komunizam zbog mene mrze, i oni koji to ne bi htjeli. Najzad će me i Taslač omrznuti, ako već dosad nije, i pokajaće se što me nije iskasapio na spavanju. Dođe mi da se opet skružim, pa da čekam i crkavam. Neću, kažem, produžiću — nikad čovjek ne zakasni da izgubi nadu. Čak i bez nade može da se ide korak po korak — hod sam po sebi obećava neki susret. Mogao bi da naiđe usamljen četnik ljetnjim putem, zaustaviću ga da pogledam šta nosi u torbi. Možda će se naći konzerva mesa što ju je za djecu zaštedio — uzeću mu je da ne truje djecu sumnjivom hranom iz konzerve.
Pažljivo sam tražio lutajući gore i dolje, a baš nigdje nema krvavog traga, nikakvog traga, ništa. To me ne čudi. Bog je odavno protiv mene, bar koliko ja protiv njega, a ni đavo me nije shvatio kako treba — zato tako nemam sreće. Nigdje vašljivi četnik da naiđe, ni kiridžija na povratku s puta, ni kaluđer s torbom, ni ciganin — a i njih bih opljačkao. Na Bari ispod Vraganove vode po otiscima se vidi da su prošla neka goveda. Davno su prošla, ima otada bar nedjelju dana — mnoga od njih su već zaklana i kosti su im razbacane. U brdu s one strane vide se proplanci kao jezerca opkoljena šumom. Ugledah ga na jednom od tih proplanaka i prvo pomislih da je varka. Ne znam je li vo ili đavo, crn je, liči na ogorelu krlju koja se polako pomiče. To je neki drugi vo, pomislih; onaj me ne bi tako dugo čekao, ako nema neku zlu namjeru. Ipak može da bude isti: kurjaci su od pucnjave pobjegli tražeći neka mirnija mjesta, a četnici, kad pretražuju šume, ne gledaju šta je po livadama.
Spustio sam se kroz gustu jelovinu do rijeke u dnu prodola. Rijeka je bistra i plitka, pređoh je preko oborenih stabala. Strminom bez puta popeo sam se brže nego što sam mislio da se može — čovjek je ipak neka vrsta ptice, naročito kad zna kud hoće. Povremeno me hvatao strah da će mi vo umaći dok stignem, pa da se samo uzalud mučim, pa da je uvijek tako bilo, pa da bi čudo bilo kad bi se drukčije dogodilo. Najzad vidjeh — nije umakao! To mi zadade suprotan strah: nabasao sam na nešto što izaziva, a nemam snage ni hrabrosti da napadnem. Kako da napadam kad mi je duša u nosu? Najbolje bi bilo da ne pokušavam. Moglo bi biti da je to mamac: čekaju skriveni da se pojavim, pa da zagalame i navale. Poslije bi se dugo hvalili kako su me nadmudrili. To mi je Taslač kazao za toga vola, a ja ne znam je li on s njima u dosluhu; možda i nije u dosluhu, nego su ga prijetnjom prisilili da me tu domami...
Bik me po nečemu opazio — dunu kroz nos, podiže glavu i poče da me traži očima. Spustih se k zemlji, skliznuh niz strminu brže i dalje nego što sam htio. Ne viknu niko, ne puče puška. Nije mamac, rekoh u sebi. Bik odavno živi daleko od ljudi — divalj je već i čula su mu se izoštrila. Vratio sam se da ga izdaleka pogledam i ne mogu da se nagledam. Strašno je lijep s vratom do trave, sa širokim čelom pod kovrčicama i sjajnim šiljastim rogovima. Nepravda je do neba da jadno stvorenje, kao ja što sam, iznemoglo i bez nade, može i mora da uništi tu ljepotu i takvu snagu. Sunce je još visoko, rano je da počnem i dobro je što imam razloga da odgađam. Još ima nade da drukčije bude, moglo bi još da se desi da odnekud neka potjera naiđe i spriječi me. Odjednom se sjetih Jevrema Srđića: "Kad nišaniš čovjeka, i kad ga žališ, zamisli da to nije čovjek nego neko prirodno zlo i aždaja koju treba da uništiš"... I ovo je neka aždaja, rekoh u sebi — crn je, sam je, možda je on Minotaur u prodolima Lelejske gore...
Nanišanih usred čela i spustih dva prsta niže. Podrhtava mi lijeva ruka, ali sad manje. On me opazio i prepoznao kao što čovjek ponekad prepozna smrt koju više ne može izbjeći. Podiže glavu, ne da pobjegne, nego da pokaže svu ljepotu na tom posljednjem snimanju. Ili ima povjerenja u čovjeka, ili hoće da pita zašto. Oči mi se zamutiše od suza, po tome vidim da sam ozbiljno oslabio. Nemam vremena da brišem oči, ni da čekam da stanu suze — ako još samo trenutak pričekam, popustiće mi ruke i volja. Povukoh obarač, zagluši me pucanj. On klimnu glavom — pokloni se suncu. Okrenu se Lelejskoj gori, pa se i njoj pokloni. Učini mi se da im na svoj način kaže: Zbogom, ubiše me!... Pritrčah da mu prekinem grkljan dok još nije izdahnuo; on me pogleda krupnim okom: ti li me ubi!... Ruka mi zasta u pokretu — čini mi se da to nijesam ja, nego se neko drugi, lukav, poslužio mojom rukom i puškom.
Sad je svejedno, rekoh u sebi. Bar za njega je sasvim svejedno jesam li ja ili drugi — to se više ničim ne može popraviti. Ni bog, ni đavo, ni svemoćni svijet kad bi zapeo nagomilanim znanjima i ljekovima, ne bi mogao da popravi to što sam ja za trenutak razorio. Požurih da mu skratim muke i da ućutkam dušu što jauče umjesto da se veseli pobjedi. Krv me zaprsnu po bradi, pa po očima, pa u travi zaklokota. Ispustih nož da uhvatim pregršt krvi — ušmrknuh je jednim zahvatom kao Bele Trobrk kad kolje tuđe ili svoje. Krv je topla i ljepljiva, ali nije neprijatna kao što sam zamišljao — nečim podsjeća na gusti sok dinje koja se na suncu ugrijala. Zahvati više, zavapi iz mene, šteta je da se to prosipa! Nađoh limenku, zahvatih njome i napih se. Kao da sam se napio vina ili nekog crnog mlijeka, odjednom mi nadođe snaga i protrese me čudna žurba da nožem param žile i veze i otvaram skrivene izvore, da kidam, bodem i rastržem.
Čini mi se nijesam sam. U meni su oživjeli neki moji neznani preci, mesožderi vični klanju, da me nauče ono što su drugi propustili i da uzgred uživaju. Guraju me, ispravljaju me, kazuju mi kad treba pravo a kad iskosa, ponekad mi uhvate ruku i povedu je kako treba. Buči mi glava od mnoštva glasova, od ispravki i odobravanja i sramotnih upadica što pretvaraju klanje u silovanje. Kroz buku se nejasno sjećam da sam nekud zabrazdio, bez obzira na opasnost. Glatka i meka koža s dlakom čini mi se da je suknja od somota. Ona je tijesno pripijena uz tijelo — mora se prosjeći ako se hoće da se prodre do tajni i plodnih njiva snage. To je već postalo neophodno, više se ne može odlagati. Svlačim je s groznicom koja raste, a ona dotle, obamrla od protivurječnih želja, čeka i ćuti i ne pomišlja da se brani. Nož je oštar — bez pogreške vodi razrez i ostavlja dvije čipke na njegovim ivicama. Nigdje nije ogrebao svilenu opnu koja kao podsuknja šušti i stidljivo se bjelasa.
Odozdo struje topla isparenja života koji već osjeća da se gasi i zato grabi da nekud pređe. Stigao sam do pjene loja, tu zastajem da predahnem. Izgleda kao topli snijeg, blag pri dodiru, a kao vezovi djevojački kad se razgrne: prozirne mreže slične onima što ih sunce jutrom baca u pristranke. Sjećam se kako je Bele Trobrk pri klanjima uvijek nešto vavoljio u ustima, i žvakao i gutao mrdajući brkovima. Sad znam šta je to bilo — krenuo sam njegovim putovima i s velikim zakašnjenjem polažem ispite. Šupljikava pjena loja topi mi se u ustima i miriše na jabuke. Ako ovako produžim, pomislih, i ako poživim — moglo bi se dogoditi da ga stignem i prestignem kao Staljin Ameriku. Onda slegnuh ramenima: nek i to bude, kad bolje ne može!... Bolje je i tako nego da se živ zakopam kao Niko, bolji je Trobrk živ od krvi i od loja nego Lado mrtav od gladi i izgubljen.
Glavu sam mu otkinuo i odstranio da me ne gleda. Zgulio sam mu potrbušje i skratio noge do koljena. Lijevom rukom potkupljam kožu; desnom, palcem i pesnicom, gulim dalje. Stigao sam već do kičme, a to je ono najbolje za obuću — treba lagano i po mogućstvu bez noža, šteta bi bilo da se rani. Ruke su mi masne i nadebljale kao da sam na njih navukao tamne hirurške rukavice — sporo klize, i nož mi se zatupio. Odozdo me vrijeđa trava po ranjavim koljenima. Umoran sam, prošla je groznica, polako se trijeznim i pitam: šta ja to radim?... Zagnjurio sam se u mesarstvo i, pijan od krvi, zaboravljam narogušeni svijet što me vreba. Mogli su mi se prišunjati iza leđa. Možda mi već stoje iza leđa, i gledaju, i smiju se kako sam lud... Jednim skokom unazad odbacih se da ih iznenadim, drugim stigoh do ivice šume. Čudim se što niko ne viknu i ne opali; gledam — nema nikog, samo drveće maše.
Ostalo je još malo sunca na visovima — smanjuju se zlatne krpe, gase im se crvene šare. Iz doline raste noć, uskoro će i iz neba da pokulja. Zapalio sam cigaretu da se smirim i razmislim. Ima ih svuda u zasjedama i sigurno su čuli pucanj. Mogli su da me vide izdaleka i da misle da sam neki od njihovih i da se privuku da dobiju parče. Imali su dosta vremena da priđu, mora da su negdje blizu. Treba da odvojim čerek mesa, pa da bježim dok sam čitav. Ajde, kažem, a ne mičem se. U meni je nastala promjena koja mi ne da da postupim kako treba. Postao sam vlasnik mesa, ne mogu tek tako da se odvojim od njega — braniću ga kao svaki vlasnik — pucaću, režaću, ne dam! Naoštrih nož na kamenu i produžih posao. Od kože sam napravio dugu trubu — ona nadzvučnim glasom trubi o krvi, smrti i svojini. Napunio sam torbu loja i crvenih listova mesa. Ako mi se knjige omaste i okrvave, nije šteta; baciću ih i onako, šta će mi knjige? Dosta sam se namučio dok sam udove odvajao i na leđima nosio u šumu. Ne mogu da ih ostavim na zemlji, nesigurno je i u zemlji — sve lopovski svijet nanjuši.
Našao sam zgodnu jelu — sve mi je dronjke iscijepala i kožu mi je izranjavala dok sam se peo i spuštao iznoseći komad po komad do vrha. Preselih tako crnog bika gore gdje će vjetar da ga ljulja i sunce suši. Granama sam ga ogradio da ga brane od gavranova i pogleda. Najzad sjedoh da odahnem. Od umora više ni glad ni radost ne osjećam, samo nejasno i nespokojno zadovoljstvo što sam gazda. Na livadi je ostalo truplo da se bijeli i crveni mameći poglede izdaleka. Krivo mi je i to što će da propada, odvukoh ga u šumu — bar da se ne gleda. Jednom pomislih da kažem Taslaču gdje će naći dobar obrok mesa, zatim to odbih: ne čini dobro ako ne moraš i ako nećeš da ti se zlom vrati!... Još se nije smrklo, crni se glava na livadi. Dotle sam je zaobilazio i sklanjao se kao krivac, pri polasku prikupih hrabrost da se suočim s njome: "Evo, glavo, tu sam, stojim i gledam te! Otkinuo sam te, moralo se tako, jer ovo je Lelejska gora gdje bez krvi ne može da se živi. Da ja to nijesam učinio, našao bi se drugi da te otkine — taj drugi bi bio gori od mene, jer svi su oni gori od mene. Zbogom, glavo!"
I pođoh. Ponio sam kožu — ona se kao živa razmotava i otima s ludom željom da opet bude ono što je bila. Ništa zato — prikupljam je. Sjutra ću je razapeti da se suši. Razapeću je kod pećina, daleko od mesa — ako jedno nađu, da mi bar drugo ostane. U dolini kraj rijeke osjetih glad. Naložih vatru — sad sve smijem. Sjenke naokolo mašu suknjama i igraju, ja se na njih ne osvrćem. Zašiljio sam smrekovu granu, narezah meso u tanke listove, svaki listić posebno sam osolio — neću više da štedim so, ni meso, ni ništa. Okrećem ražanj nad plamenom i slušam kako voda šumi. Takve večere, sočne i slane, nema niko u Evropi, ni Gering, ni Musolini — nek idu zbogom!... Možda samo Bele Trobrk, ako je ukrao nečije tele na moj račun. Ali sad, kad sam ga stigao, kad smo dvojica, dva lopova — mnogo je to. Jedan treba da se gubi — on ili ja. Ugasih vatru, zaspah na istom mjestu — svu noć žednim i sanjam vodu.