Miloradu Bati Mihailoviću
Pločnik poče da kvasi jedva vidljiva mega i gdegde po ulici prohodaju kišobrani.
Ćamil zadiže masni kačket sa gajtanom i slomljenim suncobranom i pogleda buljavim okom u spušteno nebo. Ako ne potraje dugo, pomisli, biće dobro. Posle kiše uvek ima mušterija. Ali ako nastavi unedogled, ko će cipele da čisti?
Nagura četke i kutije u sanduk koji mu je predstavljao radnju i sa vrha trotoara pored gvozdenog električnog stuba pomeri se za nekoliko koraka u Makedonsku pod plitku strehu "Komisiona", koji su neki još zvali, kao pre rata, radnjom braće Levi.
Napred, na višespratnici Riunione na Trgu Republike prerano se upali i zaigra nekakav reklamni znak. Bacao je po ljudima i retkim automobilima crveno-zeleno-plavi odsjaj. Odmah na to, kao po dogovoru, svitnuše i žutnjikave, blede sijalice na metalnim banderama. Nisu mnogo šta osvetljavale, jedino im se od vlage oko šešira pravio dvostruk, razvučen, zlatast obod.
On sede pod onom strehom na svoju stoličicu s naslonom i otvori vratanca sanduka. Nanovo je oko nogostupa postavljao kutije, flašice, krpe. Na ogledalu na desnom boku opazi mrlju crvene boje, pa pljunu na staklo i dlanom je smače. Zatim o eksere spreda i sa strane izvesi raznobojne, dlakom bogate četke.
Uto u politiranom kiosku nekoliko metara više od njega, već u Dečanskoj ulici, slepa prodavačica novina izgovori svojim slabim glasom mladom čoveku u sivom kaputu od tvida:
"Još nije stiglo. Samo što nije stiglo, gospodine."
Trepćući kapcima do polovine očnih jabučica, vraćala mu je kusur. Novčanice je prepoznavala pod prstima i tačno znala gde joj se šta nalazi. Ali oblčno je s njom i njena majka. Sad je zbog nečega nema.
Ta starija, prodavačičina majka, po nečemu ga je podsećala na Mečkinu mater Selenu. Samo što ova nije onako gadna.
Nikako ga baba nije podnosila. Od prvog viđenja. Nešto muva oko onog bakrača na utrini i otud kevće:
"Džanes romane, Ćamil, a?"
"Njega to da pitaju! Jebem ti! Pa oduvek je bio garav kao ugarak, i drugo mu oko bilo buljavo, a glomazan nos mu visio kao kuka, čim ga pogledaš, jasno ti je šta je. A malo dalje na nekom panju sedi ostariji, debeljušni Ivan, njen muž. Cima iz lule s kratkim, krivim kamišem i nadlanicom popravlja prosedi, od duvana žućkasti, obešeni brk.
On se okreće starcu. Zna se s kim treba da se razgovara.
"Kako da ne govorim, bre?" Ali ovaj se pravi da ne čuje. "Nemoj tako, Selena, k'o boga te molim. Ja sam, bre, Ciganin, isto k'o vi."
"A nisi Turčin?" laje ona otud.
Rađala je bar desetak puta i, u onim prljavim, širokim suknjama, seda i raščupana, izgledala starija od muža. A možda je i bila.
"Kako, mori, Turčin? Nikad i' nisam ni vid'o!"
Iako je poreklom možda iz Turske. Nije siguran. U svakom slučaju, brat Ćazim mu je u Jagodini sedeo u muslimanskoj Turskoj mali između reke Belice i vašarišta, dok su pravoslavci imali svoju malu, kod Levačke čaršije. Ivan i njegovi su to, dabome, morali da prokljuve.
"Ma ti si, bre, star rom! Svoju decu imaš! 'Di ti našoj Mečki možeš da budeš par!"
On širi ruke ka brkatom čoveku i smeje se.
"Kako, boga ti, star? Pa dvajes' peta mi je, kako star?" Imao je u stvari trideset. Ali neće mu valjda tražiti krštenicu. "Rano me oženili."
Najzad stari Ivan diže glavu. Vadi lulu iz ustiju.
"Šta se tebe tiču njegova deca?" Bar on zna koja su muška prava, žena u njih ne sme da se meša. "Valjda su to deca njegove žene? Kako rom može da zna koja su deca njegova, koja nisu? Njegova su dok mu je njina majka žena. Posle nisu."
Sa Trga Republike, tutnjeći, u Makedonsku svraćaju zelena blindirana kola za đubre. Malo niže od "Komisiona" zastaju, pa dvojica Šiptara u dugim, nepromočivim kabanicama s kapuljačama silaze s papuča na zadnjem delu i ulaze u neko dvorište. Otuda na čakljama preko ramena iznose velike, duboke kante pune đubreta. Istresaju ih u kolska usta nalik na ona u betonske mešalice i vraćaju u dvorište. Onda se nanovo penju na papučice i zviždukom daju znak. Na to kola krenu, opet zagrajaju i nestanu niz ulicu.
Kratka, nabijena sredovečna dama sa smeđim šeširićem na krupnoj glavi vodila je o kaišu kratkog, nabijenog, braonkastog mladog boksera.
Ćamil mu pucne jezikom. Pas mrdne podsečenim repom i pokuša da zastane. Ali žena ga cimne za povodac i oni dostojanstveno produže.
Mangupski trepćući buljavim okom, šapatom je psovao pseću gazdaricu.
Ipak, ono s Micom u Ćupriji bilo je šukar život.
Dotle mu je bila izrodila šestoro — bog im je uzeo troje — i dok je ona prala veš po kućama, on je sa svojim sandukom sedeo pred kafanom "Sinđelić". Svi su ga poznavali i svi hteli da pozdrave.
"Šukar li si, Ćamile?" pitaju.
On po bugarski potvrđuje drmajući glavom levo-desno.
"Šukar, šukar."
Tog proleća uoči rata u ćuprijskom Sibinovićevom sokačetu, češće zvanom Sibinovska mala, proneo se glas o veštini šesnaestogodišnje lepotice Mečke, ćerke ruskog Ciganina Ivana, koji je sa svojom fajtom pao na jagodinsko vašarište iznad Klefiševe klanice. Rano udatu, otac, braća i muž je, kažu, strogo paze — a i nemaju, vele, šta da paze, ni sama ne ide u rastur — ali kad pođu na veći posao, uvek izvan jagodinskog okruga i domašaja lokalne vlasti, nju puštaju kao prethodnicu. I dok ona gleda u dlan i bob, peva i udara u balalajku zavrćujući gazdama pamet, oni na drugoj strani u tišini prave ršum. A ako kad dođe u škripac, baš kao na onim živim slikama u ćuprijskom Zanatskom domu, uz vrisku i pucnjavu doleću junačni i obesni i, uzimajući je na belog konja bez opreme, u poslednjem času spasavaju. Plele su se male legende o njihovim podvizima.